Ваља нам се јавити на суду Христовом

Ми смо уобичајили да Христов Други долазак и суд називамо „Страшни суд“. Тај назив је утолико тачан што ће посљедњи, Божији, суд за многе од нас бити, заиста, страшни. Јасно је да нема разлога да он за праведнике буде страшан.

16.02.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Каже се у Светом писму: „А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.“ (Мт. 25, 31-32)

У Светом писму се наводи веома много критерија који ће одлучивати ко ће се гдје наћи, да ли с десне стране Праведног судије или с Његове лијеве стране. Један, и свакако, најпретежнији услов је наше понашање према људима, нашим ближњим, који нас окружују. Онима са своје десне стране Судија праведни се обраћа ријечима: “Ходите, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт. 25, 34-36)

А на чуђење праведника и њихово питање када су му то све учинили, Бог одговара: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Мт. 25, 40) На питање, пак, грешника, осуђених на пакао, кад му то све не учинише што су били дужни да ураде, Цар славе им одговара: „Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.“ (Мт. 25, 45) Свој исказ о овом, посљедњем, суду Христос завршава ријечима: „И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“. (Мт. 25, 46)

А да о овоме не би било неке сумње и нејасности, Христос нас опомиње врло јасно и категорично када вели: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.“ (Мт. 7, 21) Јер, познато нам је да је молитва, она глагољива, која не излази из срца него само из уста, која није поткријепљена добрим дјелима, празна. О овоме треба да водимо рачуна читавог живота и да нас посљедњи суд не би затекао неспремне. „Благо ономе који је милостив, каже се у Светом писму, и даје у зајам! Он ће дати тврђу ријечима својим на суду.“ (Пс. 112, 5) „Тако и вјера, ако нема дјела, сама по себи мртва је“, (Јак. 2, 17) каже свети апостол Јаков.

Сву мисао о узалудности молитве и вјере, без дјела, свети апостол Јован Богослов развија до крајњих посљедица кад вели: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јн. 4, 20) Исти апостол закључује: „Који љуби Бога, да љуби и брата својега.“ (1. Јн. 4, 21)

Није нам, мислим, ова тема – посљедњи суд Божији – случајно дата да о њој размишљамо пред свети Велики пост. Уз пост ћемо, одбацивши мноштво свакодневних преокупација, више размишљати о својим душама и о нашем спасењу. Зато сада Црква усмјерава наше мисли и дјелања према овом најважнијем услову за спасење. Ставља нам се на знање: без плодотворног односа према људима, ближњим и даљим, нема спасења. Имајмо то у виду и понашајмо се према том сазнању.

Јер, ми смо, заиста, у сталној трци и све што пропуштамо да радимо и урадимо правдамо неком матицом која нас носи и изговарамо се темпом којим живимо. При томе заборављамо да смо ми ти који дозвољавамо да нас живот меље. Ако бисмо жељели, ако бисмо се свјесно одрекли неких помодних, назови-вриједности, ако бисмо, на крају крајева, ограничили своје прохтјеве, могли бисмо живјети и мирније и срећније.

Не треба заборавити једно: ако ми, свјесно или несвјесно, избјегавамо да сами себи постављамо питања и на њих тражимо одговоре, иде дан, будимо сигурни, када ће Праведни судија поставити питање на која ћемо морати дати одговор. Видимо и сами како вријеме брзо лети, све дође што се очекује и не очекује, па доћи ће и тај судњи дан. Не каже случајно премудри Соломон: „Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има вријеме свему и сваком послу.“ (Проп. 3, 17)

Православна црква је пуна љубави, широког је срца и толеранције, и никада није своју дјецу плашила судом Божијим као шибом. Међутим, Црква мора да своју, увелико заборавну, дјецу подсјети на то да „нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло.” (2. Кор. 5, 10) Имајмо то стално у виду да бисмо се спасили.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.