Вера не објашњава само тајну живота, већ и тајну смрти. Људи се на различите начине односе према одласку из овог света. Код неких се јавља окамењеност пред лицем смрти, неки се према њој односе цинично, а има и оних који желе смрт услед потиштености и очајања. У таквим стањима човек сам призива смрт, осећајући живот као страшан терет, па понекад подиже руку на себе или жели да га неко убије. Постоје и стања равнодушности, када човек лакомислено доживљава и живот и смрт. Постоји и страх од смрти, бојазан за живот која некада постаје толико снажна да човек, чак и када је ван сваке видљиве опасности, са оптерећењем ишчекује смрт и мисли о њoj као о свом уништитељу.

Другачији однос је покорно прихватање смрти, пуна свест о важности, одговорности, па чак и величини тог тренутка као преласка у вишу област постојања. И коначно, последњи однос је анђеоска радост пред лицем смрти. Човек који зна за Царство Божије већ из искуства земаљског живота, са великом надом чека то Царство и блажено упокојење свога духа у Богу након смрти тела. Он не тежи другом свету против воље Божије, јер је свестан вредности и овоземаљског живота, али радосно чека тренутак када ће по вољи Божијој бити узет у виши свет.

Апостол Павле, доживевши ово узвишено осећање, каже: “Имам жељу умрети и са Христом бити” (Фил 1,23), “...јер је мени живот Христос, а смрт добитак” (Фил 1,21).

Међу људима влада страх од смрти који често прелази у лакомислено и покорно прихватање. Но, често је присутна и окамењена безосећајност, као и страх од саме помисли на крај. Они који од себе терају мисао о смрти не могу се духовно припремити за неизбежни излазак из овог света.

Сећање на смрт као духовна дисциплина prijateljboziji.com

Сећање на смрт свети учитељи и хришћански подвижници сматрају подједнако неопходним за духовни живот као што је то молитва. Они говоре да је молитва десно крило душе верујућег човека, а њено лево крило је сећање на напуштање овог света.

Често се у свету износи погрешна мисао да сећање на смрт омета овоземаљски живот и кочи човекову активност. Ово се може односити само на световни, хипохондрични став према смрти који човека заиста чини неспособним за било какво дело. Насупрот томе, хришћанско сећање на смрт је прозорљиво стање људске душе које је чини свеснијом и мудријом, дајући човековом деловању у свету нарочиту снагу и одговорност.

Древна незнабожачка заједница је првобитно сумњичила хришћане за погрешан однос према животу, али када се умудрила, увидела је своју заблуду. Хришћани су могли земљи давати све што јој припада кроз послушност држави и служење заједници, али су само Богу и вечности предавали своју душу.

Хришћанство никада не противречи животу, већ само греху. Сећање на смрт не кочи животну активност, већ активност греха. Огреховљено осећање заиста мрзи сећање на смрт јер је оно подсетник на плату за грех и на крај свих илузија и обмана зла којима оно саблажњава људску душу, одвлачећи је од Бога и Његове правде.

Смисао смрти и победа над грехом

Шта је заправо смрт? Да ли је она зло или добро? Истина је у томе да смрт — као човеков прелазак из једне стварности у другу — иако се јавља као последица зла, сама по себи није ни добро ни зло. За добре и верујуће људе она представља доброчинство, док је за оне који се нису покајали пред Богом она горчина. Значење смрти одређује квалитет душе онога који умире.

Реч Божија не схвата смрт само као растанак човека од тела, већ и као губитак Божије благодати. Ова последња, ужасна смрт јесте смрт душе или, како каже Апокалипса, “друга смрт”. То је смрт за праведност, чистоту и вечни живот у Богу. Међутим, ова друга смрт нема никакву моћ тамо где су душе спасене и преображене силом Христовом. “И смрт и пакао дадоше мртваце који беху у њима, и бише осуђени сваки по делима својим”, каже Откривење (Отк 20,13).

Најсветија и највиша човекова смрт јесте његова смрт за зло и за грех. То је смрт за саму смрт — човек умире да не би више умирао. Васкрснути у Христу значи бити човек који је умро за зло. Смрт се у свету јавила као резултат човековог отпадања од Бога, а када се грех уништи искреним покајањем, скида се проклетство и извлачи се жалац смрти. Због тога свети Јован Златоусти радосно кличе: “Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?!”

Жалац је извађен из људске смрти Христовим васкрсењем. Сви који су верни Христу и који живе у Њему, синови су васкрсења.

Архиепископ Јован (Шаховској)
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Из књиге „Беседы о Вере Архиепископа Иоанна (Шаховского, 1902-1989)“