Гордост је гроб љубави

Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт свакога добра. И пуноћа свакога зла. Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости нема љубави. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена.

26.12.2013. Аутор:: Пријатељ Божији 1

Пословица каже: Лењост је почетак сваког греха. То је истина. Али то је само један део истине. Цела истина гласи: сваки грех носи у себи клице свих осталих грехова. Довољно је учинити само један и бити припремљен за извршење свих других. Први преступ, то је извидница која објављује скори долазак читаве војске порока. Али свака историја има само један почетак. И историја греха има свој почетак: гордост.
Између небројеног мноштва грехова пала је коцка на гордост да она отпочне једну страшну, једну мрачну и једну тужну историју. Историју греха. Једину страшну, једину мрачну и једину тужну историју. Из гордости је учињен први грех ка небу: отпадање сатане од Творца. Из гордости је учињен први грех на земљи: отпадање Адама од Творца. И ова улога која је додељена гордости у драми васељенске трагедије као да напомиње величину и моћ њену у гадној породици зла. Ову тамну почаст уступа и Црква гордости онда када је приликом набрајања смртних грехова ставља на прво место. А символ Цркве није празна реч. Она је у томе верна копија свог учитеља. Јер нио она улога ни ова почаст нису никако ни случајне ни споредне, него дубоко и далекосежно пресудне. Рекли смо да сваки грех носи у себи зачетке свих осталих. Али потребно је учинити једну надопуну: сваки грех то заиста чини, али не у истој мери. Док један грех носи у себи само јасну наклоност ка другим гресима, дотле други гаји већ готову спремност за њих, а трећи се не може ни извршити сам, него је увек праћен с богатом свитом малих и великих зала. А она ранг-листа која би хтела да представи плодност греха у овоме смислу, несумњиво би морала почети – с гордошћу.
Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт свакога добра. И пуноћа свакога зла. Зато је сатана постао сатана оног истог тренутка кад се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари постао отац свеколиког зла. Он је постао горд, а гордост му је ставила на главу круну владара таме и смрти.
Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости нема љубави. Онде где има љубави нема гордости. Зато је љубав гроб гордости. „Љубав се не надима“, пише Апостол. И то је једна од најбитнијих особина љубави. Горд човек, пак, не може се ни замислити без надмености. Љубав значи сакривање туђих недостатака. Гордост значи истицање својих предности. Туђа врлина је за љубав извор неприкривене радости. Туђа врлина за гордост, пак, представља извор прикривене мржње и потајне зависти. Љубав отворено оплакује пад ближњега. Гордост се овоме паду тајно радује – јер јој је један такмац мање. Љубав своје добро приписује другоме. Гордост туђе добро присваја себи. Љубав у зуђим манама види саму себе. А гордост у својим недостацима види недостатке само других. Љубав код ближњих види у нелепоме лепо. Гордост, пак. Види код ближњих у лепоме нелепо. Љубав служи ближњему. Гордост служи искључиво самој себи. Љубав најпре мисли на друге а најпосле на себе. Гордост најпре мисли на себе а најпосле на друге. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: „Љубите ближњега свога као самог себе“. И више од самог себе. Јер је речено: „А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога“. Половична љубав није љубав. Још мање је „добро за добро“ љубав. Добро за зло, опраштање за увреду, живот за смрт, то је љубав. Једино то. И ништа више. Јер љубав је најочигледнија особина Божја, а особине Божје, као и сам бог: бескрајне, савршене у својој потпуности и кристалне у својој чистоти, слободне и од најмањег труна примесе, ослобођене од беде условљености. Зато љубав може бити само свељубав. Ако у своме свеобухватном ткиву има ма и један хетерогени атом, она више није љубав, она љубав која нам је заповеђена: Божанска љубав. Ето, зато је гордост гроб љубави.
Гордост не значи само уништење љубави, него и уништење хармоније уопште, уништење истине ствари; она значи одсуство осећања стварности. Ово последње највише: одсуство осећања стварности. Колико је само трагикомичан охол човек. Колико је само слеп за стварност у себи и за стварност око себе! Он у себи види све, а ван себе не види ништа. Он не види свет онакав какав он у ствари јесте: пун даровитих и мудрих људи, далеко даровитијих и паметнијих од њега самога, свет који је богат и у самим генијима. Њему се чини да је читав свет смеса од глупости, слабости и простоте, и да он, његова изузетна и драгоцена даровитост у томе каламбуру неурачунљивости светли неким надземаљским сјајем, као што зрно злата светли у прљавом муљу неке афричке реке. Горд човек има само једну бригу: показати, обелоданити свету своје неисцрпне вредности. На улици, у кући, у канцеларији, у позоришту, међу друговима, кад једе, кад говори, чак и кад спава, једном речју у свако време и на сваком месту главно је да се истакне његова генијална личност и неупоредива достојанственост. Све остале бриге имају вредност само у толико уколико служе овој главној. По његовом дубоком и најинтимнијем убеђењу, кад не би било њега збир читавог света представљао би нулу. По дубоком и најинтимнијем мишљењу кажемо, јер човек се покаткад и од самога себе застиди, у тренуцима када му одједном постане јасна сва огромност његове трагичне комичности. Ова интимност суда о самоме себи једна је од најкарактеристичнијих особина охолости. Врло је мало охолих људи који би хтели да њихова охолост буде запажена. Они свим силама одбацују од себе прекоре те врсте. Но, што је најгоре, они ни сами себи не признају тај грех. И овде, овде, лежи најстрашнија моћ ове најподмуклије од свих болести!
Охоли човек је неискрен и лецемеран, неискрен, као што смо рекли, на првом месту према самоме себи. Он најбоље зна своја преимућства, он зна докле се она пружају, али он зна и где она престају. Он неминовно зна и види и осећа да у свету који га окружава има додуше и нижих људи од њега, али да има и виших и да је број ових последњих често знатан. Он то види али то превиђа. Мучна је то борба. Он се покаткад, да би трагедија била још трагичнија искрено труди да стави самога себе у правилан однос према свету. Но, ови су тренуци, ако их уопште буде, обично врло кратки. Човек се престраши од њиховог исхода – који би значио напуштање оног високог и угодног места које смо бесправно сами себи дали – и опет се враћа старом „поретку“.
Да, гордост значи одсуство осећања стварности. А зато баш и јесте стварност најбољи лек против гордости. Мислите да сте од свих ваших сапутника баш ви најмудрији, највиши, најбољи? Погледајте марљиво читав воз и разуверићете се. Можда вам неће ни бити потребно да претресате читаву композицију. Можда ћете у истом вагону, а можда баш и на истој клупи, у вашем сапутнику који вам седи лице у лице или раме уз раме наћи и мудријег и вишег и бољег човека од себе. Али само једно је потребно: одреците се за време тог претреса свакога и увеличавајућег и умањујућег стакла. Оставите за часак на страну све разнобојне наочаре: и црне и беле, и сиве и ружичасте. Посматрајте голим, здравим оком. Није вам потребан ни микроскоп ни телескоп. Стварност је тако велика, тако блиска и тако јасна да се на први поглед сва, без остатка опажа. Онај који хоће види је. И онај који је тражи наћи ће је.
Гордост је најтајнији грех. Али зато и најраспрострањенији. Она је својим кужним клицама заразила скоро све нас. Сви смо ми њени најпонизнији и најпослушнији робови. Гордост се потајно завлачи у све кутеве наше душе, проткива све наше мисли, прожима читаво наше делање. Овај гад је највернији од свих наших сарадника,, најсугестивнији од свих наших саветника и најубиственији од свих наших крвника. Ово је крпељ кога се мало ко успео отрести. Ниједно време и ниједан узраст човеков није лишен гордости. Гордост је најеластичнија хаљина која се са успехом навлачи на све облике људског духа. Почевши од балавог дерана који се кочопери међу друговима на прашњавој улици, па преко уображеног младића који је потајно убеђен да све девојке лудују за њим, до зрелог човека који се бави политиком и који дубоко верује да би све пошло бољим путем само кад би он постао председник владе, или до онога који се назива научником и који с презиром гледа на оне који „ненаучно“ гледају на свет, или пак до онога који се огрнуо многоцењеном тогом философа и који „некако стихијски осећа“ да је Усуд баш њему доделио у део да открије тај многотражени Динг ан сицх и последњу истину ствари, и до поноситог старца коме је дуги век био кратак да се увери да нема због чега бити поносан, - свугде се срећемо с једном и истом гордошћу, с једном истом болешћу, с једном истом трагикомедијом, не, с једном истом трагедијом. У ловљењу људи Сатана се најуспешније служи оном истом мрежом којој је и сам био уловљен. И уколико је човек више луцифер – светлоносац – утолико лакше и дубље потпада под власт онога зла којим је некад био побеђен некадашњи Луцифер. То је част коју Сатана указује својим високим жртвама. Људи вишег духа болују од гордости ниже врсте. Јер добро почиње од доле и завршава се горе, а зло почиње од горе и завршава се доле.
Многи је човек скупо платио своју високу обдареност. Ценом најнижег – највећег - греха. Не треба се заваравати: узалуд ћемо ми своју горду изолованост од друштва и свој супериорни став над околином проглашавати природном појавом духа „који је обдарен дубоким метафизичким схватањем света и ретком несвакидашњом интуицијом“. Узалуд ћемо ми свој презирни осмех свету тумачити као „добронамерну опомену човека који јасно види“. И узалуд ћемо ми „оригиналности“ свога држања и понашања, а које имају да на један смишљен начин манифестују нашу супериорност и које ми сваком згодном - и незгодном - приликом показујемо, приказивати као несташне и нетенденциозне детињарије једног високог духа који с времена на време тражи разонођења у контрастима свога карактера. Узалуд ћемо се паштити. Гордост остаје гордост. У суштини једна и непромењива. Ако и успемо да заварамо друштво, нећемо успети да заварамо сами себе, а ако успемо да заварамо и сами себе, никад нећемо успети да заварамо Онога Кога ни Сатана није успео заварати. Не варајмо се!
Гордост је уништење истине ствари. Јер онај који се горди поставља дистанцу између себе и оних над којима се горди. Сматра себе есенцијално, у суштини бољим, већим, вреднијим, достојнијим од других. Он чврсто верује за себе да је он, у поређењу с осталим „простим“ светом, биће неке друге, више врсте. Сетимо се само Ничеове „владајуће господске расе“. А створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га“. И не створи Бог више врста људи, него створи само: човека. Сви људи су једнаки, изједначени у најосновнијој основи својој, сви су по Лику Божјему створени. А то значи да су сви људи – људи. Зар није речено: „Пред Богом су сви људи једнаки“. Ипак гордост је ступила у незахвалну борбу с овом истином.
Гордост је, даље, криво и лажно тумачење талената. Људи су сви једнаки, а разлике међу њима само су привидне: разлика је у томе што сам ја примио пет талената, а ти два, а он само један. Слуга сам ја, слуга си ти, слуга је он. Исто сам ја, исто си ти, исто је он. Само је Господар хтео да ја учиним више посла, с већим средствима, ти мање с мањим, а да он учини најмање посла, јер су му и средства најмања. Савршенство праведности. Јер, „коме је више дато од њега ће се више и тражити“. Ти се веселиш, јер имаш десет талената? И смејеш се ономе што има само један?
Пази да ти не преседне весеље. Задат вам је посао. Један човек може исплести једну котарицу за један дан. Ако хоћеш да будеш изједначен с њиме у заслузи ти мораш донети десет котарица на његову једну. Јер ти имаш десет најамника а он само једног.
Епископ Варнава (Настић)



Komentari (1)

17.09.2015.

Arsena

Predivna poruka, samo istina, savršeno objašnjeno.

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.