Господе начини нас добрим родитељима

Иако је став Цркве о браку и његовом разводу, потпуно јасан, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обе стране? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова деца, и њихови ближњи? Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође?

11.08.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Тема васпитавања деце је увек савремена и значајна, посебно у нашој ускомешаној и идолатризованој епохи. У стварности, где год да се дохватимо откривају се тешкоће и предлажу начини суочавања. Почнимо са познатим „генерацијским јазом“, који у извесној мери увек постоји због разлике међу људима, узраста, дарова, искуства и духовног стања па су разлике и природне, као што назначује Митрополит Навпактоса и Св. Власија г. Јеротеј, у његовој вредној старој студији (1989.) са темом, „Везе родитеља и деце“. Данас, пак, у времену општих криза вредности, институција, вођа, личности, и везе родитеља и деце пролазе једну свестрану кризу. Да би превазишли ове тешкоће и разлике потребна је трезвеност, озбиљност и првенствено љубав. Такође, потребан је један стабилан оквир оријентација и животних критерија, нешто што је данас тако ретко, у епохи великих поремећаја у којој живимо. Шта да пренесу родитељи својој деци и како да се споразумеју међусобно, када су и они збуњени и првима је потребна помоћ. Да ствари отпочнемо по реду. Наша тема је ‘’молитва као дело родитеља и средство васпитања деце’’

Шта је дакле молитва? Да видимо шта каже о њој један искуствени подвижник, један човек молитве, Свети Јован Синајски, писац Лествице који је живео и подвизавао се на Синају у свету, где би постављен за игумана општежитељног манастира. „Наша молитва, говори у 108. разлогу, који се наводе на ову тему у његовој књизи, је квалитет који нас сједињује с Богом, и дело утврђења и одржања света..., мост који спасава од искушења, зид који штити од жалости, победа у рату (који на нас подиже ђаво)..., посао који не престаје, извор врлина, предворје благодатних дарова..., просветљење ума, секира која удара очајање, потврда наде, расејање туге, умањење гњева.“ Могли би да сагласно овој дефиницији извучемо богат материјал за расправу и употребљиве поуке за начин васпитавања наше деце.

Молитва и посебно срдачна (пажња у нашем срцу, да је доживљавамо, да није наша молитва сува и без смисла), претпоставља љубав и интересовање за то што се догађа (за нашу децу у конкретном случају), са уверењем да то за шта се обраћамо, Бог има љубави и моћи да нас помогне.“ Кад говоримо о молитви као утврђењу родитеља подразумевамо да родитељи живе молитвом, да су људи, људи Божји, црквени, са духовним Оцем, са литургијским и светотајинским животом, са духовном пажњом у њиховом животу. Као што је познато, резултатни одгој је онај који се даје не са много речи него са нашим примером. Као што наводи блажени Старац Пајсије у његовим Писмима: „Блажени родитељи који не употребљавају реч ‘не’ за своју децу, али их уздржавају од зла својим светим животом који деца подражавају, и воде ка Христу са духовном храброшћу и радосно.“ Тако, када су родитељи људи молитве, упражњавају молитву, живе у Христу и у њима живи непрестано Христос, могу да предају Христа својој деци. Другачије је само речима, без животног примера, мало ствари могу да се постигну.

Читамо у поукама св. Козме Етолског: „Једном дрвету које одсечеш, убрзо се осуше гранчице, али када му заливаш корен и гране остају свеже“. Слично се дешава када као дрвету отац и мајка заливају корен децу; Постовима, молитвама, милосрђем, добрим делима, чува Бог и децу вашу. Када се гресима сасушују родитељи, убија Бог и вашу децу (нашу; подразумева да се сасушују и духовна деца), и ставља вас у пакао заједно са њима.

Прави родитељи нису, дакле, они, који просто рађају него они који првенствено исправно васпитавају. Ти родитељи имају мудрост сналажења у животу. Знају шта хоће и који пут да прате, да би у томе успели. Имају православне ставове и критеријуме. Знају да је циљ доласка на свет да будемо богови по благодати, а то се успева путем који нам указује наше православно отачко предање, очишћењем срца од страсти, просветљењем ума благодаћу Светога Духа и обожењем. Када, дакле, родитељи гледају њихово дете као и сваког човека створеног по Богу , као што каже Василије Велики, тада све долази на своје место и добија стварни смисао.

Тако у односу према деци, треба да чинимо неопходну диференцијацију. Другачије да разговарамо са једним дететом у пубертету, а другачије са дететом предшколског узраста. Разлика је огромна. Такође, треба да имамо увек у виду да људски карактери имају један простор који се креће од памука до жељеза, ако хоћемо да говоримо преносно. Толико много могу да се разликују. То наравно вреди и за децу.

„Дакле, да гледају родитељи свако дете целовито у основи као једну јединствену и непоновљиву личност, у његовој прилици и посебности, што је веома битно. Слушајте шта каже дете из основне школе, у писму у коме се тражило да деца пишу својим очевима, у оквиру истраживања које се вршило у основним школама: „Престани већ да ме упоређујеш са мојом браћом и са децом из суседства. Не знаш ли колико је свако дете само своје?“ И велика, такође, деца према овоме делу би да могу да гледају своје родитеље целовито, дакле, као личности, јединствене и непоновљиве. То је међутим нешто што предпоставља зрелост и љубав. Да се неко стави на место другога веома је битно и потребно. Да схватимо другога и превазиђемо тешкоће од малих неспоразума до озбиљних проблема. На жалост, као што каже старац Пајсије: „Уместо да се са љубављу ставимо на место другога да би га разумели, обично покушавамо да заузмемо место другога, (да га поједемо)“.

Родитељ, отац или мајка, који су људи молитве, боре се прво са собом да одсеку своје страсти и грешне жеље, као и своју вољу. Тако полако, корачајући путем очишћења од страсти, како их називају Свети Оци, достиже се до малог бестрашћа, и многи који су почели да буду бестрасни сузбијају страсти које над њима уз то немају власти, и корачају ка стању бестрасности, стању просветљења, када постају сасуд благодати Светога Духа, умртвљујући страсти, преображавајући особиту страствену љубав у љубав која „не тражи своје“ (1. Кор 13, 5).

Један такав човек молитве опробан у доброј борби за врлину, у прилици је са помоћу Божијом, да стварно утиче на одгој своје деце, дакле, као што захтева и сама реч „да их одгаја“, да их води једним путем на који је и он сам ступио и којим иде. Један такав човек полако се одева разноврсним даровима Светога Духа (Гал. 5, 12) првенствено љубављу и смирењем. Гледа другог као личност, поштује његову слободу. Пише епископ Навпактоса у својој студији са насловом „Везе родитеља и деце“ наше везе са децом треба да извиру из љубави и слободе, свакако оне треба да иду и да се изражавају заједно: љубав да се изражава као слобода и слобода да се изражава као љубав. Једна љубав без поштовања слободе је диктатура, а једна слобода без да постоји стварна љубав је анархија. И затим: „Често родитељи оправдавају неки свој поступак тиме, како воле своју децу. Наравно, тема љубави је огромна и као што кажу Свети Оци, љубав у ствари је плод бестрасности, изражава чистоту срца.“

И мало даље: „Такође деца често оправдавају неки свој поступак говорећи да су слободне личности. Тако не могу да прихвате савете и упутства од стране својих родитеља. Али слобода не значи: радим шта хоћу. Није, просто, само слободан избор. У ствари се слобода изражава као љубав.“

Смирени човек сматра себе горим од других. Није лако да судија погрешака других, када треба да се провери на питању васпитања, чини све да изгради а не да повреди другог, и да га, оправда, а не да га изобличи.“ Праведан, значи Божји човек, васпитава и поправља када је потребно, али са благошћу, љубављу, очински за наше добро. И то његово поправљање прихватамо, јер се срце испуњава изнутра, од онога што бива са љубављу! Човек љубави и смирења зна да опрости. Опраштање је неопходно и то са његовим правим смислом и етимолошким значењем. Опроштај у ствари хоће да каже, међусобно пребивање у љубави. Колико је истински корисна и педагошки исправна благословена навика многих хришћанских породица да читају сви заједно, на крају дана Повечерје, које завршава једном дубоком покајном молитвом, и тражењем од срца опроштаја од других, и уједно опраштање са наше стране. Тако се дан завршава без да задржимо нешто у себи за следећи.

Човек молитве има стрпљење, велику тему и предуслов за живот у нашој епохи пуној убрзаности и стреса. Божји човек зна да чује другога. И ово нам, нажалост, много недостаје. Изабирамо често монолог у комуникацији. Послушајте шта каже ученик основне школе у истраживању које се вршило за то, како деца виде своје родитеље и шта хоће од њих. „Хтела бих од мојих родитеља да издвоје сваки дан, или најмање сваки други дан, један сат да расправим са њима моје проблеме. Тако би могла да им кажем моје недоумице и да ми дају право решење“.

Човек молитве не гневи се лако, једноставан је и миран. Не долази кући натмурен што је нешто прелазно. Човек Божји има вере, дакле поверење у Бога, а не у своју сопствену снагу. Боже мој, каже деца су Твоја. Ти си ми их поверио. Помози ми, дакле, да их одгајим исправно. Просветли и њих и нас родитеље њихове. У екстремним случајевима проблема у васпитању деце, безнадежно не очајава (безнађе и очајање су плод гордости по Светим Оцима) - овај, због тога што је смирен, не колеба се да каже: „Боже мој ја нисам успео као отац. ТИ сада спаси моју децу. Као што је говорио Старац Пајсије“ „када се у свему предамо Богу, он се обавезује да нам помогне“.

Наравно, ми треба, колико је то у људској моћи, да радимо шта треба, и да имамо одговорност, и када нам нешто тешко пада, да ипак то урадимо. Али да не мислимо, да ми то својим моћима спасавамо ситуацију. Да оставимо да нешто уради и Бог, као што је говорио блажени Старац, наиме да немамо наду само у нас саме. Духовно зрео родитељ, човек по Богу, човек молитве, није егоцентричан, насилан, властољубив. Има спознају да деца нису наше власништво, не припадају нама, нисмо их ми сами створили, него смо Божји сарадници у стварању њиховом. Он им је дао душу, ми тело. На жалост, васпитање које обично добија дете, још од колевке је оно, да прву реч коју научи, је лична замјеница „ја“, и то са великим „Ј“.

„Какво добро дете ја имам“, или „имам најбоље дете на свету“ чујемо често, да каже дететова мајка, док је оно још у колевци. И ово неисправно васпитање испуњава дете егоизмом, а у продужетку и све остале стресом. Да будеш први, да се тобом поносимо, је једна фраза која изражава тај дух. Када је, међутим, први циљ освећење (светост), тада и остали циљеви могу да буду вредни и да се правилно остварују. Зрео родитељ брине да не даје обећања која не може да испуни. Примећује један ученик у анкети коју смо споменули раније, неодговорност код његових родитеља. „Немојте да ми дајете олака обећања. Осећам се веома презрен (понижен) када их не испуним“. Зрео родитељ има и расуђивање („меру свих врлина по Св. Исаку Сирину), није тврдица ни нечестан, не бива напоран (не оптерећује), има племениту љубав, да се сетимо опет старца Пајсија.

„Постоји време ћутања време говора, читамо у „књизи проповједниковој“ (3. Гл. 2 - 8ст), једној од књига Старог Завета. „Немојте стално да ми чините примедбе’’ - пише један основац у поменутом истраживању. У вези са тим пише Авва Доротеј у „аскетским делима“, говорећи о односима старца и послушника, али то вриједи и за односе родитеља и детета. „Да не инсистираш на ситним погрешкама као строг судија и да стално не испитујеш, јер је то напорно и навика проверавања испитивања води ка равнодушности и пркосу. Такође да не наређујеш аутократски (господарски), него да смирено расправимо проблем, јер овај начин је охрабрујући и више успокојава ближње.“

Човјек по Богу, човјек молитве, не прича дјеци само о Богу, него углавном говори Богу о дјеци. Зато његова молитва није оптерећење него одмор (зид који штити од невоља, сјекира која удара очајање, уништитељ туге), како видимо у одређењу које даје св. Јован Лествичник. Зато и схвата да највећи терет у борби треба да се понесе молитвом, која се међутим не ограничава само на реч. Када су родитељи људи по Богу, имаће „исти правац“ по питању одгоја деце, нешто је веома важно. Имаће такође по преимућству, исти дух и покушаће да примером својим уведу децу у литургијски светотајински Цркве живот наше и да помогну да је заволе. Али и дете са своје стране сазревајући треба да схвати да „не треба да има велико поверење у своје срце (у његова осећања) у његове судове, него да настоји да прихвати савете старијих, него да буде оно које испитује дјела, јер много пута се показује као обманут просуђивач, него да се слободно и са радошћу покорава, подређује, да се труди да одсече своју вољу, да истрпи без смућења шта му се назначи“. То каже Авва Доротеј описујући дужности послушника а овде конкретно детета према његовим родитељима.

Свакако треба да схватимо да млади не траже једноставно један свет где ће да постоји богатство економских добара, него првенствено један свет без туге. А туга и униније ствара се од непроналажења смисла живота. Млади са духовном узбурканошћу траже одговоре на поменута битна питања. Ко сам ја? Одакле долазим? Где идем? Има ли живота после смрти? Који је циљ мога постојања? Данашње друштво са кризом која га мучи не помаже младима, да дају одговоре на ова питања. Аутентични и опробани одговори Цркве често се презиру, или из незнања, или из предубеђења, и свакако зато што непријатељ нашег спасења ђаво гура људе да се баве и да читају мноштво ствари, сем оних које омогућавају њихово спасење. Супротно томе појављују се (предлажу се) одговори јереси и псеудорелигије које воде у страшан безизлаз, као нпр. обмана реинкарнације и поруке „нове епохе“, за један живот са сексом, насиљем и магијом.

Као што читамо у књизи америчког психијатра Виктора Франкла, оснивача тзв. Логотерапијске психијатрије: Панамерички Васпитни Савет обавио је истраживање на 171.500 студената. 68% одговорило је да је највиши циљ живота њиховог да пронађу једну философију живота која има смисао. Једна друга статистичка провера коју је начинио универзитет Хопкинс под покровитељством Народног института Психичког Здравља међу својим студентима имало је 6 резултата. 16% одговора: Хоћу да зарадим новац, 78% је изјавило да је циљ живота њиховог да пронађу циљ и смисао живота. Нешто што је аналогно (слично) изражава се у једној брошури која ми је дошла до руку и то ћу вам прочитати: „Немојте да угњетавате вашу децу. Схватите да имају право. Расту у једном свету нехуманом. Ви сте одрасли у једном свету где сте имали свега по мало. Имало је и глади и трпљења и несреће и сиромаштва ипак могли сте да се надате. Данас деца немају ништа. У шта да верују када имају одвише птичјег млека, хамбургер и новац и ТВ у боји, и моторе и лепу одећу. Сиротани, презасићени су. Жалите их.“

Ова презасићена од потрошње и тужна деца, која су лак плен наркотика духовњачке наркозе, значи савремених јереси, ми смо позвани да их поведемо, првенствено са примером нашим, ка Христу. Тај посао није лак. Али благодат Божја има моћ да преобрази људе. Тамо где гледано очима људским, ништа не може да се учини. И да закључимо, навешћу неколико лепих жеља које би могле да буду резултат искатељних молитава родитеља Богу за њихову децу. Избор сам направио из књиге „Писмо једном оцу“, које сам неколико пута споменуо.
 

Господе начини нас добрим родитељима, научи нас да разумемо нашу децу.
Да стрпљиво слушамо шта имају да нам кажу и да одговарамо пристојно и лепо када нас питају.
Сачувај нас од невоље која може изненада да нас задеси.
Помози нам да не рањавамо њихове осећаје, да не повређујемо њихову част,
да их не кажњавамо тренуцима беса и срџбе.

Осветли нас да их умудрујемо са миром и простотом 
и у сваком тренутку да их надахњујемо нашим примером.
Учини нас да превиђамо мале и безначајне грешке наше деце и помогни
нам да видимо њихово напредовање и добра дела која чине.

Дај нам пуноту одговарајуће речи за једну заслужену похвалу.
Помогни нам да их подржимо, да их носимо као што одговара
њиховом узрасту и да немамо претеране захтеве од њих.
Да их помажемо у остварењу свих добрих њихових жеља.
Учини нас добрим и праведним, благоразумним и друштвеним.
Учини нас да смо пријатни и да пружамо један истински хришћански пример.
Учини крај нашим животима и свим нашим захтевима (тежњама)
да их не прихватамо на путу који води ка Теби.
Амин.

БИБЛИОГРАФИЈА
1. Митрополит Набпакту и Св. Василија, г. Јеротеј: „Православље
и западни начин живота“, Анатолика, том 2., стр. 288.
2. Св. Јован Лествичник, превод „Лествице“ Св. м. Параклиту
(Утјешитеља).
3. Старац Пајсије Светогорац „Посланице“, издање Св. Исихастирио
Ев. Ј. Богослов, Суроти Солун, стр. 232, 11
4. Св. Козма Етолски, „поуке“
5. Јован Георгула „писма једном оцу“, Солун, 1993., стр. 341.
6. Авва Доротеј, „Аскетска дела“, издање „Етимасиа“ Св. Манастира
Св. Претеча, Кареја 1983.
Паракататики, бр. 29,
Април 2003. 

монах др Арсеније Влиагофти



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.