Грех не улази кроз уста

Колико пута смо чули од људи који Јеванђеље ни у руке узели нису а камо ли да су га читали, речи Христове како „није гријех оно што улази у уста него оно што из њих излази“. Те речи њима су врхунски аргумент против поста и веома је распрострањен у народу коме, иако крштеном, Јеванђеље ништа не значи.

08.06.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Потребно је  разјаснимо једно богословно питање. Но, прије тога, једна напомена. Ми, углавном, слабо и ријетко читамо Свето писмо. Због тога што слабо и никако познајемо Свето Писмо и нашу вјеру хришћанску, православну, која из њега извире, ми смо постали и остали најлакши плијен разним новим и лажним пророцима. Другима који су јаче и дубље укоријењени и урасли у хришћанску мисао и бит то се не дешава. Ако би смо се међусобно преслишавали нашли би смо врло ријетке међу нама којима је Свето Писмо редовна и свакодневна духовна храна. Али, ако се духовно не хранимо Светим Писмом, ми нажалост, чинимо нешто друго. Ми смо склони да га погрешно тумачимо.

Ни сам не знам – када је ријеч о посту, на примјер – колико сам пута чуо, чак и од оних који Свето Писмо нису видјели отворено, како „није гријех оно што улази у уста него оно што из њих излази“. И за тај главни, што се данас каже, „крунски“ аргумент против поста они кажу да је записан „тамо, у Светом Писму“. Нико од њих ми никада не каже гдје је то записано а камоли у којем је случају и контексту то изговорено и записано. Да су читали Свето Писмо видјели би који је био повод да ова мисао буде казана а био би им јаснији њен смисао.

Тачно је, у Светом Писму, конкретно, код светог јеванђелисте Матеја, у петнаестој глави његовог јеванђеља, стихови десет и једанаест стоји: (Христос) „дозва народ па им рече: слушајте и разумијте, не погани човјека што улази у уста, него, што излази из уста, то погани човјека.“

Као што видјесмо, ово је казано, но сада да видимо којим поводом и у којем контексту је то речено.

Одмах да нам буде јасно, у овом случају уопште није ријеч о посту. Овдје је , наиме ријеч о схватању, прихватању, поштовању и држању старих предања, старозавјетних регула и прописа. Да би нам то било јасно потребно је да се вратимо и прочитамо тај исказ од почетка. Ту стоји: „Тада приступише Исусу књижевници И фарисеји од Јерусалима говорећи: Зашто ученици твоји преступају предања старих? Јер не умивају руке своје кад хљеб једу.“ ( Мт. 15, 1-2 ) Христос им је доказао да ни они не поштују предања старих. При том их је подсјетио на ријечи старозавјетног, и њима тако добо знаног, пророка Исаију који каже: „Овај народ ме поштује уснама, а срце је њихово далеко од мене. Узалуд ме поштују учећи науке које су људске заповијести“. (Ис. 29, 13) Послије тога Христос је позвао народ и казао му мисао о погањењу уста коју ми толико злоупотребљавамо.

Највећа би, сада била грешка Христово супростављање фарисејском, дакле формалном и формалистичком, захтјеву о прању руку прије јела схватити као Христово противљење хигијени. Није о томе ријеч, разумије се. Ријеч је , наиме, о специјалном, ритуалном, прању руку; форми практикованој у Старом завјету. Пошто Христос устаје против свега што је форма и формализам, устаје и против овог лицемјерног у формалистичког фарисејског закона.

Сада нам је јасно да се овдје не ради о посту, овим Христовим исказом не пориче се пост. Требало би нам пуно више времена да нагласимо колики се значај придаје посту у Светом Писму. По важности пост је стављен у исту раван са молитвом и нераздовјен је од ње. За нас је важно да сами ово знамо и  да друге, који се погрешно позивају на Свето писмо, и тако га, можда нехотично, злоупотребљавају, поучимо. На спас њих и свију нас.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.