Дар вере

Вера најдрагоценији дар. Она нам даје исправан поглед на свет, открива смисао живота, охрабрује нас у тешким данима, весели срца наша, снажи нашу молитву, и чини доступном Божију бескрајну милост. Вера ће нам донети мир душе, радост и предукус већ постигнуте победе над злом која је Апостолима пружила толику утеху: „Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет - вјера наша“ (1. Јн. 5, 4).

16.10.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

„Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7, 7).

Наша душа поседује изванредну способност да осети Бога. Ово осећање Бога, које се понекад јасно осећа и у младости иако је још незрело, оснажује се исправним духовним одгојем и испољава се као свесна вера - уверење да постоји један Бог, Творац свега, који се стара за све људе и за сву природу.

Ако је вера једне особе жива и прикладна, она није ограничена на штуро знање да Бог постоји, већ се одражава у стремљењу да се постигне однос са Њим. Верујућа душа тежи ка Богу као што биљка тежи ка сунцу. С друге стране, активан однос са Богом још више јача веру једног човека, тако да му његова вера постаје извор руководства, заснован на личном искуству. Код неких људи, који су особито надарени, вера израста у просвећујуће надахнуће које их преноси из света гордости и греха у натчулни свет вечите истине. Такви су били свети Сергеј Радоњешки, Серафим Саровски, Јован Крондстатски, Герман Аљаски, и други њима слични.

Значај вере у одгоју једног човека се састоји у чињеници да она пружа исправан смер свим његовим чулима - разуму, осећањима и вољи; она такође уноси хармонију у његов унутрашњи свет. На пример, она пружа разуму јасноћу и исправан поглед на свет, вољи даје подршку и циљ, прочишћава и побољшава његова чула. Вера одстрањује једну особу од ниских земаљских интереса и води је у област узвишенијих, светих искустава.

 Вера и воља

"Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њиме, и он са мном" (Откр. 3, 20). Ове речи Спаситеља нам кажу да Бог свакоме нуди дар вере. Човек је слободан да или прими или одбије овај дар.

Господ се сажаљева на оне људе чија сумња потиче од духовне слабости или неискуства а не од тврдоглавости. Онима који трагају за истином и пате због сумње Он помаже да пронађу веру. На пример, Христос се сажалио на очајног оца младића који је, обузет злим дусима, узвикнуо: "Вјерујем, Господе! Помози мојему невјерју!" (Мк. 9, 24) и исцелио је његовог болесног сина. Он се такође сажалио на Апостола Петра, који се уплашио од буре и почео да тоне. Дајући Апостолу Петру своју руку, Господ га је благо прекорио, рекавши: "Маловјерни, зашто посумња?" (Мт. 14, 31). Није Господ одбацио ни неверног Тому, који је тражио да се лично увери у чудо Васкрсења. Међутим, пошто је задовољио Тому Својом појавом, Господ није похвалио његово веровање засновано на чулном доказу, него му је рекао: "Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше" (Јн. 20, 29). Другим речима, вера заснована на чулним искуствима је од мало вредности; то уствари није вера, већ обично знање. Истинска вера се рађа од унутрашњег искуства; она захтева одазивање и напор, и због тога заслужује похвалу.

Код јеврејских садукеја и фарисеја из времена Христа ми видимо нешто супротно од ове обавезујуће вере. Они су упорно одбијали да верују да је Исус Христос Богом-послани Спаситељ. Ни испуњења древних пророштава на Христу, ни Његова безбројна чуда и васкрсавање мртвих, ни знаци у природи, па чак ни чудо Васкрсења, нису поколебали њихово неверовање. Напротив, после сваког новог чуда они су постајали још огорченији и још непријатељскије расположени према Њему.

Ако ни сам Христос није био у стању да надахне веру у овима који нису хтели да верују, је ли онда чудо да у наше време има свесних и упорних атеиста? Они тврде да они не верују због тога што не виде чуда. Али стварни разлог њиховог неверовања не лежи у одсуству чуда - она се догађају свакодневно - већ у одречном смеру њихове воље: они једноставно не желе да Бог постоји.

Проблем неверовања је тесно повезан са греховном изопаченошћу људске природе. Чињеница је да вера захтева одређени начин понашања, одређени начин живота. Она ставља препреку грамзљивости човека, тражи од њега да савлада своју себичност, да упражњава уздржљивост, да чини добро, чак и да жртвује себе. Ако неко даје предност својим страстима а не вољи Божијој, и ставља своје лично добро изнад добра свога ближњега, онда ће он чинити све што може да одбаци све што иде у прилог вери. Спаситељ је указао на то да је зла воља главни узрок неверовања када је рекао: "Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла" (Јн. 3, 20).

Али ако је неко у стању да сузбија веру у себи, он је исто тако у стању и да је оснажи. Осврћући се опет на јеванђеље, ми тамо налазимо задивљујуће примере снажне вере. Ту су примери римског сотника, жене Хананејке, жене која је патила од истицања крви, слепих људи из Јерихона, и многих других. Господ је тражио од оних који су га слушали да подражавају веру ових особа. Према томе, у нашој је моћи да, са Божијом помоћи, саберемо и усмеримо наше духовне снаге према јачој вери. Вера, као и све што је добро, захтева напор. То је зато што је награда обећана за то: "Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" (Мк. 16, 16).

Вера - кључ за Божију ризницу

Вера води човека у живи однос са Богом кроз срдачну, усредсређену молитву. За време такве молитве особа долази у додир са Божијом свемогућом силом, и онда, по речима нашега Спаситеља, све постаје могуће за онога који верује: "И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете... Јер заиста вам кажем: ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће" (Мт. 21, 22; 17, 20).

Треба бити обазрив како употребљавати моћну снагу вере. При мољењу, треба бити мање заинтересован за остваривање својих личних жеља, а више за добијање мудрости од Господа да знамо шта да тражимо. Најзад, молитва није само наш говор Богу, већ разговор са Њим, а разговор захтева знање како умети слушати. Када се осврнемо на јеванђелске примере, видимо да су особе чија је вера била изванредно јака - као, на пример, римског сотника, Хананејке, пријатеља одузетога, и других - нису били подложни надмености или страствености. Напротив, они су били веома скромни (Јеванђеље по св. Матеју 8,10,13; 22, 9). Комбинација јаке вере и скромног мишљења о себи није случајна. Особа која дубоко верује осећа, више него ико други, величину и свемоћ Божију. А што јасније ово осећа, све је свеснији своје сопствене немоћи. Велики чудотворци као, на пример, пророци Мојсеј и Илија, Апостоли Петар и Павле и други слични њима, увек су се одликовали великом скромношћу.

Вера - активна љубав

Какав узајамни однос постоји између вере и добрих дела? Често се поставља питање да ли је вера довољна за спасење, или су потребна и добра дела? Питање је неправилно постављено јер потиче из извитопереног схватања вере. Истинска вера се протеже не само на разум већ и на способности душе, укључујући и вољу. Протестантизам је сузио схватање вере, сводећи је на рационално прихватање јеванђелског учења, и проглашава: Само веруј, и бићеш спасен! Заблуда Протестаната, као и старозаветних Јевреја, састоји се у формалистичком, легалистичком схватању спасења. Јевреји су учили да је оправдање законским делима независно од вере, док данашњи Протестанти уче о оправдању само вером, независно од добрих дела. Међутим, што се тиче духовног поновног рођења, хришћанство учи овако: "Стога, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде" (2. Кор. 5, 17). Спасење није само настањење човека у рају, већ и благодаћу испуњено стање његове обновљене душе, по речима Господа: "Царство Божије унутра је у вама" (Лк. 17, 21).

Духовни препорођај се не постиже тренутно. Христове речи упућене онима који верују: "Вјера твоја спасла те је" (Мт. 9, 22) односи се на онај пресудни унутрашњи прелом који учине они који се од греха обрате на стазу спасења. Без овог почетног преображаја у начину мишљења, није могућа никаква промена или духовни напредак. Природно је да онај који је изабрао исправан пут мора почети њиме да хода. Све посланице у Новом Завету говоре о обради самога себе и постајању више сличан Христу: "Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу" (Рим. 6, 4). Оно што је овде потребно није апстрактна вера, већ она "која кроз љубав дјела" (Гал. 5,6).

Апостол Јаков одлучно устаје против оних који раздвајају веру од добрих дела, говорећи: "Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва?" (Јак. 2, 14-20).

Даље Апостол наводи примере праведних људи и жена из старине, који су доказали своју веру делима својим и даје следећи закључак: "Авраам, отац наш, не оправда ли се дјелима кад принесе Исака сина својега на жртвеник? Видиш ли како је вјера садејствовала дјелима његовим, и кроз дјела усавршила се вјера?" (Јак. 2, 21-22).

И Апостол Павле не признаје веру без њених плодова: "И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјестам, а љубави немам, ништа сам" (1. Кор. 13, 2). Отуда исправно схватање вере одгони сваку сумњу по питању шта је важније, вера или дела. Они су нераздељиви, као светлост и топлота.

Како се јача вера

Већ смо рекли да је вера најдрагоценији дар. Она нам даје исправан поглед на свет, открива смисао живота, охрабрује нас у тешким данима, весели срца наша, снажи нашу молитву, и чини доступном Божију бескрајну милост. Међутим, живот у раскоши и без невоља гаси веру. Божија доброта се заборавља. Активна вера се губи и Божији скупоцени талант се закопава.

Када се вера гаси, човеково унутрашње стање постаје све неуредније: губи јасноћу мишљења и смисла живота, духовна снага га напушта, пустош и досада испуњавају његово срце, постаје раздражљив и незадовољан. Уосталом, душа не може живети без вере, као што ни биљка не може живети без светлости и влаге. Без обзира колико је нека особа интелигентна и обдарена, када нема вере човек се спушта на ниво глупе животиње, чак звери.

Да би се избегло такво отпадање од вере (1. Тим. 1, 19) човек се мора озбиљно старати за препород своје душе. Како? Знамо да свака надареност захтева вежбу: да би се сачувала оштрина ума мора се бавити умним радом; прсти губе своју гипкост ако се њима не вежба на неком музичком инструменту; да би остало витко телу су потребне гимнастичке вежбе. Ако људи троше толико енергије и новца да би развили своје телесне способности, зар ми хришћани не бисмо морали радити на задобијању духовних искустава?

Да бисмо оснажили веру морамо живети духовно. Овде је на првом месту потребно да редовно читамо Свето Писмо, да размишљамо о Богу, да се интересујемо духовним стварима. Онда, мора се Богу служити усредсређеним искреним молитвама, а такође причешћивати се Телом и Крвљу Христовом. Најзад, треба настојати да се не живи само за себе, већ и за добро ближњега, своје Цркве. Срце онога који воли се загрева благодаћу Духа Светога.

Наравно, живећи хришћанским животом, није могуће избећи ратове, искушења и тешкоће. Може чак изгледати да је цео свет против верника. Важно је имати на уму да ће са Божијом помоћу све ове невоље допринети нашем духовном узрасту.

Не заборавимо да вера није само плод наших напора; она је такође дар Светога Духа. Апостол Павле је ово посведочио рекавши: "А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера" (Гал. 5, 22). Зато, дакле, тражимо од Господа веру, ту богату духовну ризницу, сећајући се Његовог обећања: "Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се" (Мт. 7, 7). Вера ће нам донети мир душе, радост и предукус већ постигнуте победе над злом која је Апостолима пружила толику утеху: "Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет - вјера наша" (1. Јн. 5, 4).

протојереј Александар Милеант
превод с енглеског: Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.