Да ли смирење значи слабост?

Живимо у времену које ствара арогантне, самољубиве, себичне и похотне људе, склоне задовољавању својих потреба, ако треба, и по сваку цену. Сваки онај ко се не уклапа у ово, ко у себи носи иоле смирености и одмерености, одбацује се као слабић и неспособњаковић.

24.12.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге, - односно, у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи. 

Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у коначном није у томе да се непријатељ уништи као извор опасности, већ у томе да непријатељ постане друг. 

Дакле, зашто се треба смиравати? 

Светитељ Николај Српски нам нуди следећу мудру поуку: «Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак. Зато увек сматрај да је онај који ти чини зло слабији од тебе; и као што се не светиш малом детету, тако се немој светити ни ономе ко ти је учинио зло. Јер, он није злочинац због снаге, него због слабости. Тако ћеш сакупљати снагу у себи и постаћеш попут мора које се никад не излива ван обале да потопи све човечуљке који бацају камење у њега.» 

У житијама светаца среће се име скоро непознате свете мученице Фавсте (почетак IV в.). Она је у сасвим младо доба, у тринаестој години свог живота, била бачена на муке за Христову веру. Цар је заповедио мучитељу Максиму да на светицу излије сав ужас својих мучења. У љутим мукама Фавста је упркос очекивању околине само благодарила Богу и кротко се молила за свог мучитеља изговарајући речи: «Молим Те, Господе, заволи Максима, просвети га вером и учврсти у Свом страху.» Ова кротка молитва и жеља за добром свог мучитеља толико су погодили Максима у срце да је и сам поверовао у Христа и заједно са светом Фавстом је примио мученички венац. Тако се љубав и смирење увек завршавају духовном победом. 

Дакле, ако видите да око вас врију страсти, да вас неко гледа с гневом и да љутито говори или измишља разноразне клевете, немојте се препустити пориву сопствене љутње. Ако они који вас вређају желе да горе у ватри сопствених страсти, у пламену сопственог негодовања, бар ви немојте ући у ову ватру. С мирном молитвом у души, са саосећањем према онима који негодују, останите по страни од ових страсти. Ко зна, можда ће ваша молитва, као обилна, чиста вода, охладити огањ после којег ће у души непријатеља остати жаљење и кајање. 

У реалијама нашег страшног света постоји појава као што је сатанизам. Служитељи овог безумног култа, изабравши зло и насиље као главне животне вредности, понекад се не гнушају приношења живих људи на жртву ђаволу. Мало ко зна да у овом изопеченом, по својој окрутности незамисливом за здрав разум ритуалу, несрећни човек постаје жртва у оном тренутку кад дозволи себи да осети злобу према мучитељима. И то се сматра победом. 

Авај, култна интуиција сатаниста у овом случају одговара духовним реалијама. Христос на Крсту ђавола побеђује управо зато што за време невиних, неправедних страдања, показује љубав, добро и опраштање, а не злобу, мржњу или жеђ за осветом. Само на тај начин добро побеђује зло. Својим смирењем на Крсту Господ сакрушава ђавољу гордост и зато се већ два миленијума силе таме плаше крсног знамења. 

У Древном патерику се наводи прича о томе како је у Вавилону кћерка једног идолопоклоника имала демона у себи. Њен отац је познавао једног монаха који му је рекао: «Нико неће моћи да исцели твоју кћерку осим отшелника које познајем. Али ни они, ако их будеш молио, неће хтети то да учине због смирења. Хајде да поступимо овако: кад дођу на пијац, претвараћемо се да хоћемо да купимо њихово рукодеље. Чим уђу у кућу како би добили новац за ствари које купимо од њих рећи ћемо да се помоле и верујем да ће се твоја кћи исцелити.» Дакле, отишли су на пијац где су видели монаха који продаје корпе. Позвали су га у кућу да му тамо дају новац. Чим је монах ушао, ђавоимана му је потрчала у сусрет и ошамарила га је. Он јој је одмах окренуо други образ по заповести. Демон је, осетивши муку, завапио: «О, несреће! Заповест Исуса Христа ме изгони!» Девојка се одмах очистила. Овај догађај су испричали старци који су прославили Бога и рекли: «Обично ђавоља гордост пада пред смирењем заповести Христове.» 

У Древном патерику се говори још и о томе како је један човек којег је мучио ђаво и из којег се обилато изливала пена због деловања демона који је живео у њему, ударио по образу старца-отшелника. Старац му је подметнуо други образ. Демон није издржао дејство смирења и одмах је изашао из ђавоиманог. А старохришћански подвижник ава Мојсије је говорио: «Онај ко има смирење смирује демоне, а онога ко нема смирење смиравају демони.» 

Дакле, зашто онда говоримо о важности смирења? Ако се одговори једноставно, зато што смо хришћани, а Христос је у Свом животу испољио смирење: «Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи, и да дâ душу Своју у откуп за многе» (Мк. 10, 45). Пут до славе коју је показао Христос, води кроз смирење, које је Христос такође показао. 

Архимандрит Софроније (Сахаров) је ову истину сликовито приказивао. Људско друштво је попут пирамиде, на чијем врху се налази вођа – цар, председник, било који владар. Даље, на слојевима близу врха, налазе се људи који имају власт блиску царској, а у основи пирамиде се налазе људи под влашћу. Обично у свету најјачи потчињавају најслабије, царство палих људи се заснива на експлоатацији и насиљу. Међутим, Христос је окренуо ову пирамиду. Он Сам је дошао на чело обновљеног човечанства, Он је основа пирамиде, а у односу на потчињене Сам је постао слуга. Зато у Христовом Царству већи служи мањем, најјачи се смирује пред немоћним. Дакле, човек може да дође до истинске висине само ако се угледа на пример Христа, а не на пример оних који су Га разапели. 

Значење врлине смирења није могуће рационално описати. Њена вредност се поима искуством духовног живота, кад срце не раздиру страсне помисли освете, увреде и непријатељства, већ кад осећа мир и слободу. Нека Господ сваком хришћанину да снаге за искрено испуњавање заповести о смирењу, која је толико значајна за стицање истинске духовне снаге. 

Свештеник Валерије Духањин



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.