Диван о Светој Литургији

Литургија је највеће богатство и благо које ми имамо. Непомјанику највише смета Света Литургија. Када би свет само знао шта је Литургија, не би било довољно храмова....! Литургија је божанствена поезија, Литургија је сам Син и Логос Божији који себе вечно приноси свом Оцу за спасење и обожење Његове творевине. Да ли знамо зашто непомјанику толико смета Литургија?"

24.02.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Прошло је већ неколико месеци од бомбардовања, а трагови непочинства и недела су свугде били видљиви. Расположења гневљива, осуде, проклињања, јаук и бол, a свугде се чуло: ,,Стићи ће вас рука Божија, проклетници!". Било је и оних малобројних који су говорили: ,,Заслужили смо, нисмо добри, имамо некрста на власти". Како год, бомбардовање је оставило много ожиљака на душама нашим, много жртава и много материјалне штете. Апокалиптична расположења су захватала многе људе у то време, посебно верујуће у Цркви који су видели у овим догађањима ,,последња времена" и антихриста пред вратима и уистину, Господ јесте и рекао да ће они који следују Њему бити и гоњени, прогањани и понижавани. Остала су многа питања: да ли смо страдали Христа ради или смо страдали по заслузи, као што је и ,,изабран народ" у Старом Завету бивао кажњаван за одступања од Творца, од Његових заповести. Опет, више се веровало да страдамо Христа ради, да смо као народ на Крсту.

Старац је увек био радостан, заливајући као и обично своју баштицу коју је неговао. Башта је била мала, али је старац волео да ради на њој и око ње као да је радио какво ремек дело, иако је та баштица једва захватала два метра квадратних. Тај рад га је опуштао и веселио, као какво дете био облетао око ње, скоро па и певушио док је радио. Било је необично топло тих дана, сунце је немилосрдно пржило са висина, а зидови манастира били усијани као угаљ.

,,Видиш, башта мора да се залива, цвеће, трава, свему је потребна вода, дажд, ако не бринемо о њој, увенуће. Тако и наш духовни живот мора да се негује, стално; туту,дуту, руду, ту....", настављао је старац весело, певушећи неку своју необичну мелодију. ,,Човек мора константно да ради на себи, непрестано да умножава дарове Божије које је добио на Крштењу, на тајни Миропомазања. Човек је биће Вечности, а Господ не трпи статичност. Помери се мало сад тамо, узми ону канту па залиј са оне стране". Заливали смо тако цвеће уз весело расположење, посматрао сам старца који је био необично чио и весео: ,, Ми мислимо да ће нам све пасти са неба, да ће све Господ учинити за нас, Он то и хоће, али морамо мало да мрднемо ножицама, да се покренемо. Дуго таворимо, ми Срби, а много нам је дато, много се од нас очекује, а коме је много дато, а не влада се добро, биће много и бијен."

,,Оче зар мислите да се нама све ово дешава по заслузи?"

,,Да, на жалост дешава се, али то не оправдава наше непријатеље. У страдањима видимо и ко су нам пријатељи и ко су нам непријатељи и какви смо и ми сами. У невољи се познају јунаци! И сам човек не зна ко му је пријатељ док га невоља не притисне, не зна и какав је и он сам, зато се искушења и допуштају. Не ваљамо, одступили смо од Господа, једни од других, нема љубави, а Бог је љубав. То не оправдава наше мрзитеље, они нас нападају јер непријатељу нашем смета Божанствена Литургија!"

,,Литургија оче?!" ,,Да, Литургија. Литургија је највеће богатство и благо које ми имамо. Непомјанику највише смета Света Литургија. Када би свет само знао шта је Литургија, не би било довољно храмова....! Литургија је божанствена поезија, Литургија је сам Син и Логос Божији који себе вечно приноси свом Оцу за спасење и обожење Његове творевине. Да ли знаш зашто непомјанику толико смета Литургија?"

,,Зашто оче?", упитах, мада сам већ био сигуран да знам одговор. ,,На Литургији се приносе молитве за цели свет, за Цркву, за државу, за верне, али и за оне који нису Хришћани. И када се Литургија заврши дажд, благодат Свесветог Духа, се даје целом свету који тога није ни свестан. Ми се не причешћујемо само за себе и једни за друге, ми се причешћујемо за цели свет, разапињемо се за цели свет, за целу творевину, за цели космос. Видиш која је то тајна, само су велики молитвеници свесни те тајне, тако да они који нас нападају и мрзе и не знају шта раде, нападају оне које их ,,држе" у постојању, као што ни Јевреји нису знали шта раде када су предавали Господа Римљанима да се разапне. Непомјаник је свестан тога и док се год служе Православне Литургије, он не може да оствари свој план, докле год се Христос даје вернима у Телу и Крви Његовој, у Његовој Једној и Светој Православној Цркви"

,,Да оче, управо таква питања постављају људи који не живе литургијским животом, шта ћемо са онима који нису Хришћани и говоре како је битно да се буде само добар човек, а има и оних Православаца који говоре да ће сви који нису православни завршити у Аду, позивајући се на Христове речи о крштењу."

,,Да, да, нису у праву ни једни ни други. Коме је много дато од њега ће се и много тражити! Зар ти Христос делује као неко ко би могао да баца људе у пакао тек тако?! Зар Он који се жртвовао за цели свет, који је Родитељ целом свету, који даје живот целом свету, заједно са Оцем и Духом?! Зар ти мислиш да смо ми бирали где ћемо да се родимо? Могли смо да се родимо и као Кинези?! Можда и нисмо, можда је Божији промисао и одлука нашега постојања и бивствовања од вечности, али то не мења суштину. Колико људи у свету има који и не знају за Христа, никада нису чули за Њега, а опет живе за своје породице и жртвују се за своју дечицу и проузносе молитве Богу кога и не познају, али Бог познаје њих. Зашто нису Хришћани, тај суд оставимо Господу, а ми се молимо за њих и причешћујмо и носимо крст и терет за цели свет јер то и радимо, ми Православци! Наша мисија је Света и велика је благодат, благослов, родити се као Православни Хришћанин, али коме је много дато од њега ће се и много и тражити".

,,Разумем оче!". Неке лепе, прелепе, емоције ме обузеше и понос што сам Православни Хришћанин, што сам Србин. Одједанпут схватих сву величину призива и позива Православног Хришћанина и какав је само благослов родити се као Православац, а колико нас и није свесно овога.

,,Запамти, свака Литургија када се заврши, када се Свети Дарови износе, благодатна дажд као невидљива роса пада на сваког благочестивог човека на планети и на сву творевину", говорећи ово старац направи широки покрет руком заливајући водом своју баштицу, ,, а кад узмемо Тело и Крв Христову уздрмавамо темеље Васељене. Сва Васељена осећа благодатни ,,додир" Свете Литургије. Сваки човек добија дажд и сваки је и призван да приђе Цркви, али видиш није свима могуће, а некима и сам Господ не да да приђу, него их оставља у своме." рече Старац. ,,Како мислите у своме оче?", рекох.

,,Лепо у своме!", настави старац ,, Видиш, ово је једна тајна нашег предоброг и свеблагог Господа, ако је неко добар али није крштен, није имао за то прилике и припада неким другим верама, али би га искушења људи, околности, сујета овога света и његова лична сујета, одвратила од Цркве када би пришао њој, онда Господ таквог оставља у своме, у његовој вери, да буде спасен молитвама Цркве и Светих, да буде спасен Литургијом, да му не би одступање од Цркве било на осуду када би пришао њој. Видиш, Господ све зна, апсолутно све и унапред и брине апсолутно о свима на свету, а прво о нама, о Његовима. Такви ће бити крштени од Светих Анђела после представљења Господу или на Страшном Суду Христовом, јер нико не може ући у Царство Небеско ако се не крсти водом и Духом. Те бриге оставимо Њему! Они који му приђу за живота, бивају прибројани Светима и они настављају да заједно са нама врше литургијску борбу за спас целог света. Што више људи прилази Христу и што се више људи причешћује, благодат је све већа и већа у свету". Остао сам задивљен после ових мисли, сећајући се сличних мисли и речи и поука старца Силуана, прочитаних из књиге Светог Старца Софронија Есешког.

,,Христос је победник, Христос влада светом и васељеном, Отац је сав суд дао свом Сину, а Син са својом Свесветом Мајком, својим Ангелима и свим Светима, Духом Светим, брине о нама. Нисмо ни свесни шта нам је дато и шта имамо. Тако да радуј се због Литургије и када идеш на Литургију и када се причешћујеш, јер тада учествујеш у спасавању света заједно са Христом и свим Светима. Хм, видиш, башта је свет који Христос натапа Својом Светом Литургијом и молитвама Светих. Када се ми причешћујемо онда свет ,,бомбардујемо" благодаћу, Литургијом. Туту, руду, ту ту, руду ту......" , настави старац певушећи опет своју мелодију облећући око своје малене баште. Настависмо тако заједно да заливамо малу и наизглед неугледну башту, која је старцу причињавала велику радост, све до заласка сунца и вечерњег обеда.

Док је сунце залазило тугу због свега онога што нас је задесило тих месеци, замениле су радост и нада. Посматрао сам залазак и црвенкасто небо на хоризонту које показивало ко је заиста највећи уметник и стваралац у универзуму. Требало је припремити се за починак и целоноћне молитве за свет, а јутром ићи на Свету Литургију и ,,бомбардовати" свет, како старац каже, молитвом, благодаћу Свесветог Духа, Телом и Крвљу Христовом која се излива за спасење света.

Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.