Залог Вечнога Живота

Кад долазиш на Свету Литургију, немој да се оптерећујеш. Него дођи и падни слободно на руке Господње, нека те љубав Божија, непоколебљива и бесмртна, дочека И, одмори се, одмори своје срце, свој живот. Дођи слободно, узми, једи, пиј, причести се, радуј се, играј и весели се, у присуству Бога свога, Спаситеља свога. Једног који те истински воли и тражи.

20.09.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ово наше стајање на Литургији, браћо и сестре, јесте потврда Христовог Васкрсења. Кад год стојите у храму и осјећате напор од стајања, болове у глави, кичми, препонама, ногама, стопалима, бол у души, напор ума, колебање воље и промјене у срцу, знајте да је та борба исплатива и да је тај труд, односно, та жртва важна, много важна! Јер је не приносимо било коме и на било који од, овим свијетом понуђених, начина, него је приносимо на Жртвеник.

Овдје смо сабрани око Жртвеника, око Жртве, а не може се без жртве ни приступити ни бити у овом свештеном тренутку и у благодатном пољу Цркве. Зато немојте да се жалите, немојте да подлегнете притиску таме, која хоће да нас одвоји од овог пута, који је тијесан, и од овог стајања које је спасоносно. Много је важно што смо ту сабрани и што стојимо. Да то не би отишло у неку крајност, имамо и клупе, имамо и стасидије. Међутим, постоје тренуци као што је овај, литургијски, када треба стајати. НАШИМ СТАЈАЊЕМ МИ ИСПОВИЈЕДАМО НАШЕГА ГОСПОДА, КОЈИ ЈЕ УСТАО ИЗ МРТВИХ. Тако да ово стајање није обично.

Ми стојимо на вјери да је Господ васкрсао. Темељ на коме стојимо - наша Вјера православна је непоколебљив. Истина, у облику је крста, па је неодвојив од жртве, од напора, од подвига. Али, увијек води све подвижнике и све путнике, који њиме ходе, ка Царству небеском. Зато, нека је благословено ово наше стајање, ово наше подвизавање. Оно треба да уђе у све саставе нашег живота. Да овако, како стојимо пред Жртвеником, стојимо увијек.

Ево, за који тренутак, Васкрсли Христос биће ту, пред нама, позивајући све нас да Му приђемо и да Га окусимо, и да једно са Њим будемо. Таква је Његова чежња за сједињењем да Он хоће да наша заједница буде присна, попут оне коју чокот са лозом има, и глава са тијелом. Таква је љубав Господња, таква је сила Литургије Свете.

Наше је да вјерујемо, наше је да смјели, храбри и потпуно отворени будемо. Јер, Литургија нас ослобађа потпуно од овога свијета. Као што нас смрт ослобађа од свих обавеза: не мораш више да плаћаш ни таксу за паркинг, телефонски рачун, рачун за струју, рате кредита. Послије смрти, ти више ниси корисник, ни обвезник. Таква је сила смрти, и то ће сви да признају: од мртвога нико не тражи. А, сила наше Цркве, сила наше Литургије нас ослобађа, још дубље од смрти.

Човјек Литургије је више од свијета одвојен него онај којег смрт одваја. Јер, нас је од смрти одвојио Васкрсли Христос. Магнетизмом Васкрсења, Он нас уводи, кроз ове Двери, у један нови простор, ново Царство, нову реалност, гдје важе потпуно другачији закони, гдје важи потпуно другачији дух, потпуно другачија логика. Гдје влада други цар, тачније, Цар над царевима, Господар над господарима. Кад смо у Литургији, кад хоћемо у њој да будемо, у њој да живимо, њеним Духом да дишемо, ми треба да будемо потпуно отворени, да бисмо били потпуно ослобођени. То што ми и даље живимо у границама овога свијета и вијека, то не значи да смо њиме опкољени и поробљени, јер имамо ПАСХАЛНИ ИЗЛАЗ. Или: Exit, како то вјешто и лукаво злоупотребљавају кнезови овога свијета, одвлачећи нам омладину кроз тај Exit у јаму преисподњу.

ЛИТУРГИЈА ЈЕ ИЗЛАЗ, ово су та врата - из смрти у вјечни живот! Из тамница, и комфорних и тијесних, у слободу дјеце Божије! Овим стајањем, овим подвизавањем, одвајањем времена које ћемо посветити вјечности, одвајањем снаге, пажње, воље коју ћемо принети Свемогућем Богу, да Он Својом вољом и Својом снагом уђе у наше животе, да Својом љубављу и Својим Животом закваси наш живот, те да он почне да надолази растом БЛАГОДАТНОГ КВАСЦА. Тај раст нема граница!

Морамо бити присутни! Битно је да будемо ту, да би тај квасац, у благодатној атмосфери храма, сабрања и Литургије, могао да дјелује, улазећи у дубине нашега бића, уносећи Христов мир, Христову свјетлост, Христов Живот, Христову мудрост, снагу, здравље, радост... Христос је устао из гроба и свима нама Живот дарива! Хоће да нам га дарива, да га имамо, браћо и сестре! Не неки лијек којим ћемо животарење да продужавамо, него лијек са којим слободно можеш да умреш! “Ево ти лијека, ево ти гутљаја, ево ти залогаја, причести се и - умри, слободно! У МОЈЕ РУКЕ ЋЕ ДУША ДА ДОЂЕ, а Ја ћу, кад дође дан, и тијело да ти подигнем.

Буди безбрижан, радуј се и весели се!” То је, браћо и сестре, порука наше Цркве, то је дар Божији, који имамо овдје и око њега смо се сабрали. Ево, за који тренутак ћете Га и видјети и окусити како је добар, како је моћан Господ - у нама моћан, како је жив - у нама, у нашем животу присутан, па већ почиње да бљеска свјетлост будућега вијека.

ИСТИНСКИ ПРИЧАСНИК – њега ћете често да видите да се негдје замислио, како се нешто мирно ућутао, како је понекад расијан и нерад да се укључује у динамику и да се накачи на немирну фреквенцију овога свијета. Зашто? Јер почиње ВЈЕЧНОСТ ДА ОСЈЕЋА КАО СВОЈУ. Тачније, себе као вјечног. Не може више да се лијепи за мамце пролазног и лажима филованог свијета.

Браћо и сестре, да примамо Господа и да примимо и окусимо ту свјежину Вјечности, да је осјетимо на језику, да осјетимо Небо на непцима, да пустимо Живу воду да уђе у спаљено грло, које се нагутало лажи и огња пакленог. Да угаси нашу жеђ за Истином, за Животом, за љубављу, за смислом. Све је то овдје, тачније – Он Сам, Који јесте све то, једини, незамјенљиви, непоновљиви. Он је светотајински, дакле, Духом Светим, присутан.

Можете замислити Христа Васкрслога, и свима нама понуђенога, а ми се правимо као да имамо других послова, обавеза, имамо “свој живот”. Ма, какав посао, брате? О ком животу ти говориш, сестро? Зато, немојмо се дати обманути! Вријеме се креће, пролази. Пролази обличје овога свијета, немојмо да запнемо за трн! Да нас страшни Дан Господњи не затекне неспремне. Него, Литургији живот свој предајући, сав живот свој. ПАДАЈУЋИ, СА ПУНОМ ВЈЕРОМ, НА ЊЕГОВЕ РУКЕ!

Кад долазите на Свету Литургију, немојте да се оптерећујете. Кажу: “Оче, ми не знамо како да се понашамо, не знамо ово и не знамо оно...” Одлично! Још боље! И ја бих волио да многе ствари не знам јер их знам на погрешан начин. Него дођи и ПАДНИ НА ТАЈ БЛАГОДАТНИ ДУШЕК. Падни слободно на руке Господње, нека те љубав Божија, непоколебљива и бесмртна, дочека! И, одмори се, одмори своје срце, свој живот! Дођи слободно, узми, једи, пиј, причести се, радуј се, играј и весели се, у присуству Бога свога, Спаситеља свога. ЈЕДИНОГ КОЈИ ТЕ ИСТИНСКИ ВОЛИ И ТРАЖИ.

Зато, нека је благословено ово наше стајање и кретање ка Њему, ово свештено сједињење са Њим, а кроз Њега и са Оцем Његовим и Духом Светим. То сједињење јесте Царство небеско, јесте наш истински, вјечни Живот, који већ данас имамо, у залогу Литургије...

Из литургијске беседе о. Рафаила (Бољевића), у манастиру Подмаине, Недеља мироносица 2018.
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.