Зашто се молити туђим речима?

„Зашто бих се молио туђим речима? Ове молитве су написане на древном језику на ком не размишљам, не комуницирам са другим људима, па чак стварно и не разумем..." Ово су питања која се намећу сваком почетнику у вери већ на самом почетку његовог молитвеног пута: молитва својим речима или правило из молитвеника?

05.06.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Заиста су измишљене многе молитве. Какав лични однос можемо да имамо према древним молитвама које читамо? Како да их разумемо и осетимо? Како и да ли да додамо своје речи и молитвене потребе речима пустињских испосника и светитеља?

Ово тешко питање обично се поставља на самом почетку молитвеног пута, када хришћанин почне да стиче лично молитвено искуство. Он мисли: „Зашто бих се молио туђим речима? Ове молитве су написане на древном језику на ком не размишљам, не комуницирам са другим људима, који не осећам, па чак стварно и не разумем... А стил молитава ми није близак." Ипак, ову "спољашњу шкољку" молитве, коју даје традиција, освештавају векови и светост живота пречасних аутора, савремени хришћанин прихвата као правило.

Како се Господ Исус Христос односи према нашим молитвама и како наша молитва стиже до Њега и постаје услишена? Знамо да Бог све чује, па чак кад и не изговарамо речи, Он зна шта се дешава у нашем срцу. Али без обзира на то, нама је молитва једини начин да схватимо да комуницирамо са личним слушаоцем и примаоцем наших "петиција".

Четврто поглавље Јеванђеља по Јовану говори о малој епизоди (којој претходи један од централних догађаја Јеванђеља - разговор између Христа и Самарјанке): одређени дворанин има тешко болесног сина, умире и сада отац долази Христу са молбом за исцељење. И шта му Христос одговара? "Ако не видите знака и чудеса, не вјерујете." (Јован 4:48) Да ли нас ове речи изговорене човеку уроњеном у тугу, деморализованом, лишеном подршке, спремном на све да његов син остане жив, урањају у недоумицу?

Заправо, заиста се ретко када искрено молимо, чак и кад читамо молитве. Искреној молитви прибегавамо тек кад се догоди нешто што нас избацује из колотечине, што није радост, већ туга. И тек у овом стању човек стварно долази Христу, обраћа му се с молитвом за излечење и чује одговор: Нећете веровати ако не видите знакове и чудеса.

Зашто се човек моли Богу? Прво питање које, чини ми се, ни не покушавамо да схватимо. Зашто се ујутру молим Богу, будећи се, отварајући очи, устајући из сна? Шта тачно стоји иза овога? Наравно, иза овога стоји одређена поставка која је тако исправна, потребна и неопходна. Свештеник нас учи од првог дана обраћења Христу да се дан започиње и завршава молитвом. Да се ​​формира одређено молитвено правило у животу, али које често постаје само рутина. И тако ми, ујутру се пробудивши, радимо све што је записано у молитвенику: "Уставши од постеље и спремивши се, стани пред икону, и сабравши ум, реци са побожношћу и страхом Божјим, крстећи се: У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин. Затим, постој мало ћутећи, док се не умире сва твоја осећања, и тада начини три мала поклона, уз речи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, ради молитава пречисте Твоје Матере, и свих светих, помилуј ме. Амин." А онда следе остале молитве...

Трудимо се да их пажљиво читамо, полазећи од чињенице да увек морамо лично да учествујемо у молитви. Пажљиво читамо и трудимо се, у складу са старим монашким учењем, да ум и срце буду заједно. Али, сви схватају да је то немогуће, да је интелектуална и срдачна молитва о којој су говорили свети оци велико достигнуће монашког монаштва. И да би молитва била успешна, постоје многа аскетска правила, о којима нас уче свети Игњатије (Брјанчанинов), Свети Јован Лествичник, као и многи други светитељи.

Али и поред тога, питања остају: зашто то радим, зашто је то тако важно? Само ради дисциплине? Или због нечег другог? Зашто молитва потекне из мене, као нека врста силе, само у тренутку када изгубим тло под ногама, када не могу ништа променити и више се ничему не надам? И зашто Господ говори ове речи: Нећете веровати ако не видите знаке и чудеса?

За просечног верника - означимо све нас овим именом - спољне манифестације Божанске моћи су од велике важности. Не Његова Личност, не мистерија Његове Божанске Личности и не Он сам као Бог - нама невидљив и неразумљив, а истовремено тако близак и приступачан - већ управо оно што се дешава око нас. Верујемо да постоји Бог, да је Он свемогућ, али ова вера је, нажалост, у нашој свести одвојена од нашег животног искуства и свакодневице. И зато са великим задовољством и радошћу идемо да се поклонимо огромном броју светих артефаката, желећи да видимо знаке и чуда, примимо Божанску помоћ, заштиту, исцељење, испуњење наших жеља. А Божанска Личност остаје у мистериозној магли, кроз коју наше срце не тежи да се пробије. Због тога нам Господ говори: Нећете веровати ако не видите знакове и чудеса...

Иста ствар се дешава у епизоди Јеванђеља када Господ упозна оца са сином којег обузимају напади, који би се данас назвали епилептичарским: младић се баца у ватру и воду и шкргуће зубима, испуштајући пену. Два оца су у приближно истој ситуацији: дворјанин је шокиран изненадном фаталном болешћу свог детета, други отац је вероватно потпуно исцрпљен, будући да се у потпуности посветио болесном сину. Отац епилептичара обраћа се Христу речима: „И рекох ученицима Твојим да га истерају; и не могоше." А Христос на ово одговара, са још више горчине него дворјанин: О роде неверни! Докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? И онда: "Ако можеш веровати: све је могуће ономе који верује." (Марко 9: 18-19, 23)

Христос је рекао изузетно важну ствар. Само треба да схватимо да се обраћа, не само оцу болесног детета, већ и лично нама, обичним верујућим људима. Вернику је све могуће - значи и мени као вернику је све могуће. И све речи Јеванђеља које Христос говори Својим ученицима и које се односе на апсолутно незамисливе, апсолутно неоствариве ствари, важе у овом тренутку и за мене. На пример: ко имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће. (Мт. 17:20). Вернику је све могуће! Или: "Знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће новим језицима; Узимаће змије у руке, ако и смртно шта попију, неће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће." (Марко 16: 17-18) Вернику је све могуће!

Којем вернику - оном који верује у знакове и чудеса? Оном који чита јутарње и вечерње молитве ради правила? Или се говори о некој другачијој вери? Одједном отац болесног дечака схвати о чему се ради! Он претпоставља да ово мора бити права, невероватна, срдачна, непоколебљива вера у Божанску Личност, да мора да има савршену наду коју у том тренутку полаже на Бога. И осећа да нико од људи није способан за такву веру, али само она има смисла. И одмах повикавши отац детињи са сузама говораше: Верујем, Господе! Помози мом неверју. (Марко 9:24)

У ова два случаја чудне молитве - не баш молитве - очеви су могли викати од срца, положити било који завет, дати било какве прилоге, а ако је потребно и положити живот за здравље својих синова - али у почетку је њихова вера није била велика: „Можеш ли да учиниш чудо? Могу ли да верујем да ћеш учинити чудо?" Па ипак, нису се зауставили само тој молитви. Њихова вера се лично обраћа Самоме Богу: „Ти си ми потребан, Боже, пре свега! Прво дођи к мени. Мени је важно ко си Ти у ствари!" Ова врста вере је врло тешка. Чини ми се да је прави начин молитве, као и одговор на питање зашто се молимо Богу, овде најбоље објашњен.

Којем се Богу молим и пред којим Богом пажљиво читам речи молитве? Шта желим од Њега кад започнем ову молитву? Позив самом Богу треба да буде, по мом мишљењу, примарни, најважнији циљ за некога ко је пажљиво изговара речи молитве, желићи да је разуме и прихвати. Па чак и ако се молитва доживљава као нешто што је одавно одређено молитвеником, то није важно, јер су њене речи усмерене на успостављање директне везе са Богом. Неопходно је разумети како и са ким ћу сада разговарати, с ким и зашто разговарати. Ово је разумевање молитве да бих разумео како да успоставим најважнију везу између мене - „ја“ и Бога - „Ти“.

Таква молитва захтева много снаге. Али то не значи да треба да се напрежете на посебан начин, покушавате да енергија ваше вере прокључа. Ми немамо такву веру.

Не мислим да је уопште могуће говорити о молитви у неким коначним, потпуно одређеним облицима и доносити судове: „ово је молитва, иначе није исправна“. Када у мојој души постоји само размишљање о Богу, зар и ово није молитва?

Чини ми се да се молитва може дефинисати и много шире. Наравно, постоје страхови да уместо молитве не упаднемо у стање које се у духовном језику назива речју „гордост“ - у неку врсту еуфорије емоционалних искустава, на крају у нарцизам. То се можда може догодити, јер је свака особа пало, осетљиво, емоционално биће. О томе пише свети Игњатије (Брјанчанинов) у свом учењу „О молитвеном правилу“: "Ако се дивиш дражесним изразима молитава које си сам сачинио, и ако препредено дејство славољубља и сладострашћа будеш сматрао утехом савести, чак благодаћу, одвући ћеш самог себе далеко од молитве, баш онда када ти се буде чинило да се молиш обилно и да си већ досегао одређени степен угађња Богу.“

Веома разумне речи, у молитви нема места гордости. Молитва, с друге стране, представља помак изван свакодневних ситуација. Ипак, када се човек окрене невидљивом свету, требало би да се бар мало одмакне од материјалног света, да има смелости, да се некако духовно разголити - иначе ће молитва остати само испуњавање правила ... Мислим да молитва може бити разноврсна. И многи свети оци нису увек само усмено изражавали своју молитву.

протојереј Алексеј Умински
За Фондацију "Пријатељ Божији" превео: Иван Попов
Извор: Фома.ру



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.