Зашто је Христос распет?

Да бисмо оговорили на питање које стоји у наслову текста, потребно је најпре одговорити на питање: Ко је распео Христа? Судећи по јеванђелским текстовима који о томе говоре, на ово питање није лако одговорити. Из њих се стиче утисак да се ради о сложеној политичкој игри у коју су укључени, како тадашњи јерусалимски центри моћи, тако и народ окупљен у Јерусалиму поводом празника Пасхе.

29.09.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

ПОНТИЈЕ ПИЛАТ

Распињање на крст је био облик смртне казне који је примењиван у Римском царству. Ради се дакле о смртној казни коју је извршавала држава над осуђеницима. Оваквом казном нису могли бити кажњени пуноправни грађани Рима. Примењивана је искључиво на робове и становнике освојених територија који нису имали статус римских грађана. Овакви осуђеници, за разлику од грађана Рима, нису имали право жалбе суду у Риму, него су у потпуности били препуштени суду представника римске државе који је деловао у њиховој провинцији. 

У Јерусалиму, у време када је Христос страдао, представник Рима је био Понтије Пилат. Као римски намесник он је био дужан да поверену провинцију – Јудеју, чува у саставу Римског царства, да у њој спроводи законе Рима и да води рачуна да се редовно плаћа државни порез. Он је тај који је доносио врховне судске одлуке и који је располагао војском. То значи да је једино он могао наредити извршење такве казне као што је распињање некога на крст. Крајња одговорност за Христову смрт, дакле, пада на њега.

Међутим, у Јеванђељима је снажно наглашено да он није уверен у Христову кривицу и да на све начине покушава да избегне извршење смртне казне над Христом. На све начине, осим једног, најједноставнијег и најприроднијег – да га прогласи невиним и да га ослободи. Зашто он, који је могао да осуди и ослободи било кога у Јерусалиму, покушава да избегне одговорност, било за једно, било за друго. Одговор је, наравно страх. Кога се Пилат плашио? То свакако нису били његови претпостављени у далеком Риму, потпуно незаинтересовани за становнике колонизованих области. Ради се дакле о људима у Јудеји. Уколико се Пилат плаши народа, то значи да он има разлога да верује да је народ против Христа. У то је тешко поверовати. Народ је углавном имао симпатије, како за проповеднике Царства Божијег, тако и за побуњенике против римске власти. Шта год је од овога Христос, по Пилатовом мишљењу, био, он је уживао симпатије у народу. Тако да извођење Христа пред народ за Пилата није првенствено био начин да се одговорност за осуду Христа пребаци на другог, већ пре покушај да се осуђени Христос аболира. Када је овај план пропао, Пилат је наредио извршење казне.

Они чијег се утицаја Пилат плашио су били управо исти они који су му испоручили Исуса, са оптужбом да је за себе говорио да је „цар јудејски“. Управо то је и писало на табли која је прикуцана изнад Христове главе, као назив дела за које је крив. Овакав дослован цитат, који за хришћане има пророчко значење, за Пилата је вероватно био начин да кроз неку врсту ироније изрази своје неслагање са пресудом коју је сам изрекао, будући да је није изрекао по сопственој вољи, а ни на корист државе коју је представљао.

СИНЕДРИОН

Провинција којом је управљао Пилат, била је различита од осталих провинција Римског царства. Јудеја је била једина област насељена становништвом које није било многобожачко. Посебно је значајно што је у Јерусалиму, који је био центар Јудеје, постојао једини монотеистички храм. Око овог храма био је организован јасно устројен богослужбени живот. Будући да су Римљани, поучени ранијим искуствима других освајача Јудеје, допустили верску слободу њеним становницима, дозволили су постојање и једног савета, сачињеног од свештенства и народних кнезова, који је требало да управља пре свега култним и другим верским питањима, а такође и неким друштвеним питањима, будући да су верска и друштвена питања у неким сферама живота била неодвојива. Тај савет назван је „Синедрион“, а председавао му је првосвештеник. Првосвештеници су се мењали сваке године, а у време осуде Христа првосвештеници су били Ана и Кајафа.

Управо су они покренули поступак против Исуса. У последњој недељи пре смрти, Христос је, судећи по синоптичким Јеванђељима, имао низ дијалога са члановима Синедриона и представницима различитих јудејских верско-политичких покрета, као што су фарисеји, садукеји и иродовци. У овим дијалозима различити познаваоци Светог Писма – „књижевници“, покушавају Христа ухватити у замку, која би пред народом оправдала његово хапшење. Све то се углавном дешава у дворишту Јерусалимског храма. Када им то не полази за руком, они иако су бесни, не усуђују се да Христа ухвате одмах, него налазе Јуду, једног од дванаест Христових ученика, који треба да их одведе до Христа, када овај не буде на јавном месту пред мноштвом народа, који може стати у његову одбрану.

Разговори вођени у храму, ипак нису само покушаји да се Христос наведе на погрешан и осуђујући одговор. Они су и провера тога за шта себе Христос заправо сматра. Теме Христове власти (да учи у храму и да истерује трговце), најважније заповести, плаћања пореза, поред своје двосмислености која заводи истовремено на више супротстављених погрешних одговора, такође се суштински тичу Исусовог идентитета. Да он то види као праву тему расправе, видимо пре свега у расправама које сам он иницира. То су нпр. питање да ли је Месија Син Давидов или Син Божији, а нарочито „прича о злим виноградарима“ и „угаоном камену“, где Христос својим противницима не оставља трећу могућност, осим тога да поверују у њега или да га убију као онога који хули на Бога.

Они се, као што је познато, одлучују за ово последње, и на суђењу које му организују, одмах након хапшења, обезбеђују присуство „сведока“ који говоре о томе да је Христос хулио на храм и Бога. Међутим, сам Христос даје исказ који указује на то да себе сматра једнаким Богу: „Видећете Сина Човечијег... како седи с десне стране силе (=Бога).“ Овакав исказ Кајафа сматра довољним за смртну пресуду.

Међутим, они покушавају да издејствују да Пилат буде тај који ће изрећи смртну казну за Исуса. То би им ишло у прилог, будући да би тако Исус изгубио симпатије које има у народу. Начин на који покушавају то да остваре је убеђивање Пилата да је Исус побуњеник, који је говорио да је „цар јудејски“. Наиме, Пилат као многобожац није марио за ствари за које су они њега осудили, требало је смислити нешто из његове сфере интересовања. Израз „цар јудејски“ није поменут случајно, вероватно је управо то оно што се говоркало за Исуса од када је у недељу (данашњи празник Цвети је успомена на тај догађај) свечано ушао у Јерусалим на магарцу. Тада га је окупљени народ дочекао као „Сина Давидовог који долази у име Господње“, тј. дуго очекиваног потомка цара Давида кога Бог шаље да ослободи изабрани народ и донесе Божије царство, у ком ће владати над многобожачким народима. Царство Божије они су схватали као нешто „од овога света“, и очекивали су да ће Исус војно поразити Римљане и отерати их из Јерусалима. Такво веровање је било згодно да се Исус представи као неко ко у Јудеји хоће да буде цар, уместо римског цезара.

НАРОД ОКУПЉЕН У ЈЕРУСАЛИМУ

Како се онда народ који је веровао у Христа окренуо против њега? У Јеванђељима немамо директан одговор на ово питање. Постоји само опис тога да је Пилат – позивајући се на обичај да за празник Пасху који је био тог дана ослобађа неког осуђеника – пред масу народа окупљену испред његове палате извео два осуђеника. Поред Христа ту је био и неки човек, по имену Варава (Бараба), који се назива разбојником и каже се да је био осуђен за убиство и побуну. Варава, дакле, није био обичан разбојник, већ и побуњеник, вероватно један од многих „зилота“, људи који су герилски ратовали против Рима из социјалних, политичких и верских побуда. Варава је вероватно био „ситна риба“ у зилотском покрету, будући да је Пилат спреман да га ослободи, али и он је био оптужен за побуну као и Христос.

Пилат није веровао да је Исус „цар јудејски“ и то је оно што је у његовим очима чинило Исуса невиним. Иста ствар је Исуса чинила кривим у очима народа. Можемо претпоставити да је у маси окупљеној на тргу, био велики број истих оних људи који су пет дана раније дочекали Исуса као Месију. То да је он ухваћен од стране Римљана и да они још хоће да га пусте, разочарало је оне који су месијанско-политичке наде полагали у Исуса. Он је у њиховим очима постао обмањивач, који даје лажну наду, и то му нису опростили. Као што је познато народ је изабрао Вараву, који није носио терет изневерених нада, и поред тога што је Пилат три пута покушао да их убеди да изаберу Христа. На то је Пилат симболично „опрао руке“ од кривице за смрт Исуса Христа.

ИРОД

Код Луке помиње се и „цар“ (римска вазална марионетска фигура) Ирод као онај ко је имао удела у осуди Христа. Пилат је чувши да је Исус из Галилеје, која је под Иродовом влашћу, њему испоручио Христа. Разлог због ког је Ирод одлучио да осуди Исуса је што му овај није показао „знаке“, односно доказе у облику чуда да је он заиста Месија – Христос, које је он од њега већ дуже време очекивао. Као и код народа „изневерена“ очекивања покрећу грубост и жељу за смрћу.

ЗАКЉУЧАК

Христа су осудиле све могуће инстанце власти, које су чак међусобно биле завађене и супротстављене, неке по већини питања и потпуно обесправљене (народ). Ова локална ситуација такође има и општији карактер. Христа су осудили сви до данас познати облици владавине. У лику Пилата и Ирода – монархија. У ликовима првосвештеника и Синедриона – теократија. У лику кнезова народних из Синедриона – аристократија. Пилат је такође престављао и Сенат. У лику народа – одређена врста демократије... Сваки облик владавине је показао свој демонски лик на који је већ указано приликом искушавања Христа у пустињи, кад је ђаво рекао Христу да ће му дати сва царства овог света, ако му се поклони, подразумевајући тако своје власништво над њима. Међутим, њихов демонски карактер усмерен против Бога и Христа његовог је преокренут, тако да су они послужили божанском плану спасења. Они су максималним испољавањем свог противбожанског карактера довели до Христове добровољне и спасоносне смрти, којом је уништио смрт, и до његовог васкрсења којим нам је даровао живот вечни.



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.