Какво зло чинимо језиком

Претежни број људи под грехом подразумева само зло које је учињено другом човеку, и то углавном оно видљиво и недвосмислено зло као што су убиство, крађа, разбојништво… За огромну већину реч не представља никакав грех. И не слутимо каква се ризница сваковрсних зала налази на нашем језику.

15.09.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Језик је сличан пламену који изгледа мали, али при неопрезном опхођењу с њим може да претвори у пепео читав град. Језик је попут малог кормила на броду: оно се не види у води, али његово неправилно окретање даје броду погрешно усмерење и што даље брод плови тим више се удаљава од циља. Човек је назван словесним бићем, кроз реч он обраћа у молитви душу Богу, путем речи општи с људима, кроз реч стиче знања и истовремено неопрезно обраћање с речју и распуштеност језика бацају душу човека у мноштво грехова. Вероватно се скоро половина свих грехова које човек чини дешава због злоупотребе великог дара Божијег - речи. Може се рећи да су у власти језика живот и смрт наше душе.

Најстрашнији грех речју је преступање заклетве. Кад се човек куне лажно, нарочито именом Божјим и призива Бога за сведока својих речи он као да даје у залог своју сопствену душу. Подвргава се суду Божијем како у вечности, тако и овде на земљи. Због тога се грех преступања заклетве назива вапијућим грехом: као проливена људска крв, тако и он вапије на небо за освету. Преступник заклетве продаје своју душу демону, печат Јуде невидљиво лежи на његовим уснама. Онај ко се одриче Бога јесте преступник заклетве: он се одрекао завета Крштења, одрекао се благодати Божије, коју је добио у Тајнама Цркве. Он је изгубио име хришћанина.

Постоји и други вид одрицања од Бога - одрицање од монашких завета. Монах, који живи у блуду јесте стални преступник заклетве; по црквеним правилима ако овакав човек умре без покајања и повратка монашком животу он се чак не сме ни сахранити хришћански. Нарочито је страшно кад је такав човек свештенослужитељ и служи Литургију: у сваком молитвеном возгласу он као да самом себи изговара анатему. По откровењу, које је било дато преподобном Макарију Египатском, види се душе оваквих људи иду у саму дубину пакла.

Други грех је проклетство које човек изговара у стању гнева или увреде, понекад чак и блиским људима. Проклињати човека значи желети му казну на земљи и погибељ у вечности. Нарочито је страшна клетва свештенослужитеља, а затим родитеља према деци. Незаслужено проклетство се окреће против онога ко га изговара, а заслужено помрачава и без тога тежак живот човека који га је навукао на себе, оно као да се упија у његове кости и он га свуда носи са собом. Клетва је грех против јеванђељске заповести: волите непријатеље ваше, против речи апостола: благословите, а не куните. Често се сам онај ко је проклео другог човека горко каје због онога што је учинио, али је реч већ изговорена, паклени пламен се откинуо из његових уста.
Трећи грех речју јесте клевета, намерна лаж уз помоћ које желимо да оцрнимо другог човека, мреже, које му постављамо. У Светом Писму се пали анђео назива ђаволом, односно клеветником. Онај ко клевеће, ко плете интриге, ко се труди да оцрни другог човека постаје истог духа с ђаволом. Клевета је облик човекоубиства речју.

Четврти грех је осуда. Господ је рекао: У Мене је освета и плата, а човек се прихвата да суди другима уместо Бога. Свака осуда садржи у себи лаж, чак и кад наизглед личи на истину, јер Господ неће судити човеку само по његовим делима, већ и по стању његовог срца, а дубина туђег срца је за нас затворена, зато је онај ко суди брату свом - слепи судија. Господ је рекао: каквим судом судите, таквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити. Значи, човек који осуђује друге у ствари осуђује себе. Он као да захтева од Бога казну за своје грехове; осудити значи не опростити, а не опростити значи сам остати без опроштаја. Треба рећи да јасне границе између клевете и осуде нема и готово увек се испоставља да је злорек човек клеветник.

Пета врста греха јесте лаж и претварање. У молитви Господњој ђаво је назван лукавим, друго име ђавола је лажљивац. Господ је рекао о Себи да је Његово име Истина и онај ко је од истине чуће Његов глас. Овде као да се налазимо између два пола: истина води ка Христу, лаж - ка сатани. Савремени човек више не уме да буде оно што јесте. Он стално ставља маске, стално игра и лаже.

У наше време лаж је постала некакав свеобухватни, универзални грех. Човек је престао да верује другом човеку, у томе се садржи један од разлога због чега је тако тешко живети у савременом свету; лажју је човек убио своје срце и угасио љубав. Лаж молитву чини немоћном: на небу се чује само глас срца, а срце се затворило за молитвене речи. Онај ко свесно лаже човеку нехотице ће лагати и Богу. Лаж испуњава главу читавим облаком помисли. Човек крије једну лаж за другом. Један од облика лажи пред Богом је самооправдање. Свети оци су рекли: "Ако се греховима дода још и лицемерје душа остаје неисцељена."

Шести облик греха речју јесу вулгарне шале и псовке. У том случају човек својим речима шири око себе духовни смрад; он личи на бомбу заражену блатом, која експлодира при најмањем додиру и кроз слух прља душе других људи; нарочито је гнусна псовка с помињањем светиње или светогрдне шале. Овај грех најчешће бива кажњен овде, на земљи. Говорили смо о светогрдним шалама, али свака шала и подсмех такође су блиски светогрђу. Шаљивџија је млађи брат псовача: човек је образ Божји, а у шалама се овај образ показује као искривљен и унакажен. Шала је манифестација похотне душе без страха Божијег.

Следећи облик греха речју јесте празнословље, навика да се говори о непотребном и празном, да се своје и туђе сећање пуни случајним отпацима. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци - ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.

Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.

С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.

Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.

Архимандрит Рафаил (Карелин)



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.