Како постати хришћанин?

Онога тренутка кад у себи решиш да водиш невидљиву борбу против непријатеља душе, показаћеш да си напустио старога човека и да си спреман да започнеш нови живот, са новим циљем и новим начином живљења. Борба која ти сада предстоји изузетно је тешка, а твоје људске снаге без Божије помоћи, недовољне су да у њој устрајеш. Устани, дакле, без страха и реци: Господе, помози ми да почнем!

15.05.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ако желиш да спасеш своју душу и задобијеш живот вечни, прво се прени из учмалости, осени се крсним знаком и реци: „у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.“

Вера се не стиче размишљањем, већ делањем. О томе ко је Бог не уче нас ни речи, ни мудровања, већ опит. Да бисмо проветрили просторију, потребно је да отворимо прозор; да би сунчеви зраци допрли до нас, морамо изаћи из куће. Тако је и са задобијањем дара вере: ниједан циљ се не постиже удобно седећи и чекајући на одговор од Светих Отаца. Ма колико да су тешки ланци којима си прикован за овај свет, никад није прекасно. Није без разлога написано да је Аврааму било седамдесет и пет година када је кренуо, и да ће најамник који дође у једанаести час примити исту плату као онај који је дошао у први час. Нити је икада сувише рано. Никад није прерано да се започне са гашењем шумског пожара; зар би радије да ти душа остане опустошена и нагорела?

Приликом крштења примио си заповест да водиш невидљиву борбу против непријатеља душе; започни ту борбу одмах. Превише си већ одуговлачио; утонуо си у немар и духовну лењост и протраћио много драгоценог времена. Зато мораш почети изнова: допустио си да се чистота коју си примио на крштењу укаља. Устани, дакле; али одмах, без оклевања. Не одлажи остварење своје намере до „вечерас“ или „сутра“, или „касније, кад завршим ово што сада радим.“ То одлагање може имати кобне последице.

Онога тренутка кад у себи то решиш, том својом одлуком показаћеш да си напустио старога човека и да си спреман да започнеш нови живот, са новим циљем и новим начином живљења. Устани, дакле, без страха и реци: Господе, помози ми да почнем! У овом тренутку ти је најпотребнија Божја помоћ.

Држи се чврсто своје решености и не гледај више уназад. Нека ти као упозорење послужи пример Лотове жене, која се осврнула за собом и постала слан камен (1 Мој.19:26). Ти си одбацио старога човека; одбаци сада и љуштуру која лежи на путу. Као Авраам, и ти си чуо глас Господа: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати (1Мој. 12:1). Од сада па надаље, сва твоја пажња мора бити усредсређена управо на ту земљу.

О недовољности човекових снага

Свети Оци једногласно поручују: прво што мораш вазда имати на уму то је да се никада, ни у ком случају, не ослањаш на себе. Борба која ти сада предстоји изузетно је тешка, а све твоје људске снаге недовољне су да у њој устрајеш. Будеш ли се на њих ослањао, одмах ћеш бити оборен на земљу и нећеш више имати жељу да наставиш борбу. Само Бог ти може подарити победу коју толико желиш.

Оваква одлука о неослањању на себе и сопствене моћи представља, за многе, озбиљну препреку још на самом почетку. Та препрека се мора савладати, иначе нема никаквог изгледа да се иде даље. Како може човек да прима савете, поуке и помоћ ако верује да све зна, да све може и да му уопште нису потребни савети? Ниједан трачак светлости не продире кроз такав зид самозадовољности. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни, вели пророк Исаија (Иса. 5:21), а апостол Павле упозорава: Не сматрајте сами себе мудрим (Рим. 12:16). Господ је Царство Небеско открио безазленима, док је оно сакривено од мудрих и разумних (Мат. 11:25).

Морамо се, стога, ослободити превелике вере у себе. Често је она тако чврсто укорењена у нашим срцима да ни не схватамо у којој мери она влада њиме. Управо је наш егоизам, окренутост према себи и наше самољубље узрок свим нашим тешкоћама, разочарањима и патњи душе и тела.

Погледај, дакле, себе и види у којој мери робујеш жељи да угађаш себи и само себи. Твоја слобода спутана је оковима самољубља и ти, као поробљени мртвац, луташ тако од јутра до мрака. „Сада ћу да једем“, „сада ћу да устанем“, „сада ћу да прочитам новине.“ Зауларен опседнутошћу собом, биваш ношен од тренутка до тренутка, а чим се нешто препречи на том твом путу, у теби се распаљује и расте негодовање.

Завириш ли у дубине своје свести, наићи ћеш на исти призор. Он се може лако препознати по непријатном осећању које те спопада када ти неко противуречи. То је суштина ропства у коме живимо. Јер, где је Дух Господњи, онде је слобода (2 Кор. 3:17).

Може ли ишта добро изаћи из тог непрестаног кружења око сопственог ја? Није ли нам Господ заповедио да љубимо ближњег свог као самога себе, а да изнад свега љубимо Господа Бога? Но, да ли тако чинимо? Нису ли наше мисли ипак стално обузете само сопственом срећом?

Буди уверен да ништа добро не може произићи из тебе самог. Ако би се пак, неким случајем, у теби родила мисао несебична, можеш бити сигуран да она не долази од тебе, већ од самог Извора доброте и да је као таква дата теби: таква мисао је дар од Животодавца. Тако исто, способност спровођења добре мисли у дело није твоја, већ ти је одозго, од Свете Тројице дарована.

О врту срца

Нови живот који си управо започео често се пореди са вртом. Земља коју вртлар обрађује дар је од Бога, баш као и семе, сунчева топлота, киша и енергија која је потребна за раст биљке. Међутим, сам рад у врту поверен је вртлару.

Ако земљорадник жели богату жетву, мора рано да рани и касно да леже, да плеви, проветрава, наводњава и прска, јер је обрађивање земље пропраћено многим опасностима које угрожавају жетву. Он мора непрекидно да ради, да непрестано бди, да буде стално на опрезу, увек приправан; али жетва на крају ипак зависи и од природних услова, то јест од Бога. Врт који смо почели да обрађујемо и да над њиме бдимо је ливада нашег срца, а жетва - вечни живот.

Вечни, јер је независан и од времена и од простора, као и од било којих других услова; то је истински слободан живот, живот љубави, милости и светлости у коме не постоје границе природе, и управо због тога је вечан. То је живот духован, у једној посве духовној равни: стање битисања. Он почиње овде, у овом животу, и нема краја, и ниједна сила овога света не може га изнудити; може се наћи једино у човечјем срцу.

Осуђуј себе, вели свети Исак Сирин, и непријатељ ће одступити чим се приближиш. Помири се сам са собом, па ће се са тобом помирити и небо и земља. Труди се да уђеш у скривену одају свога срца и видећеш одају небеску, јер је то једна иста одаја, када улазиш у једну, видиш их обе. Степенице које воде у Царство су у теби самоме, скривене у души. Одбаци бреме греха и угледаћеш у себи узлазну стазу која ће ти омогућити усхођење.

Небеска одаја о којој говори овај светитељ је други назив за живот вечни. Назива се још и Царство Небеско, Царство Божје, или једноставно: Христос. Живети у Христу значи обитавати у вечном животу.

О тихој и невидљивој борби

Сада када знамо место на коме се мора водити борба коју смо управо започели, као и шта нам је циљ и где се он налази, схватамо и зашто се та борба назива невидљивом. Она се одвија у срцу, у тишини, дубоко у нама; и ту наилазимо на још једну веома важну ствар, коју свети Оци стално истичу: усне нека су ти запечаћене овом тајном! Јер, ако се отворе врата од сауне, сва топлота одлази и лековитост паре нестаје. Према томе, никоме не говори ништа о твојој новорођеној намери. Ништа не говори о новом животу који си започео, ни о опиту, ни о ономе што се надаш да ћеш добити. Све што се догађа у теби, тиче се само и једино Бога и тебе. Изузетак може бити једино твој духовник или исповедник.

Ово тиховање је неопходно, јер свако ћаскање о сопственим бригама потхрањује сујету и поверење у себе. А управо је то оно што мора, пре свега, да се искорени! У тиховању расте наше поверење у Њега који нас и без речи слуша. Твој задатак је да Му се приближиш, у Њега полажи своје надање: ти си усидрен у вечности, а у вечности не постоје речи.

Од сада надаље, почећеш да схваташ све што ти се дешава, велике ствари као и мале, све што ти је послато од Бога као помоћ у тој борби. Он једини зна шта је теби потребно и шта ти у датом тренутку треба: недаћа или успех, искушење или пад. Ништа се не дешава случајно, и из свега што се догоди може се понешто научити; то одмах схвати у срцу, јер на тај начин расте поверење у Господа кога си одлучио да следиш.

Ево још једног упутства које нам светитељи нуде на нашем путешествију: потребно је да себе видиш као дете које тек почиње да учи да изговара гласове и да прави прве, несигурне кораке. Сва мудрост овога света и све вештине које можда поседујеш потпуно су безвредне у борби која те очекује, као што је безвредан твој друштвени положај и цела твоја имовина. Имовина која се не користи за служење Господу је терет, а знање које не укључује срце је бесплодно и стога опасно, јер је умишљено. Такво знање назива се голим, јер нема топлине нити љубави. Мораш стога одбацити све своје знање и постати луд да би био паметан, просјак да би био богат, слабић да би био снажан.

О бесценом бисеру

Лишен свакога знања, немајући ниједне добре мисли нити дела, без сећања на прошлост и без жеља за будућност, непотребан као похабана крпа, безосећајан као камен на путу, изгрижен као црвоточна печурка у шуми, смртан као риба на сувом и тужан до суза због оваквог свог бедног стања, тако треба да стојиш пред Свевишњим у молитви, пред Судијом и Творцем твојим, Спаситељем и Господом твојим, Духом Истине и Животодавцем; и као Блудни Син да измуцаш из дубине сопствене немоћи: Оче, сагријеших небу и Теби и више нисам достојан назвати се сином Твојим (Лк. 15:21). Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.

Своју немоћ знаш и сада лежиш као зрно прашине пред Свевишњим, а из твоје беде расте љубав према ближњима као према створењима Божјим, која у себи носе светлост Његову. Знаш да их Он, Недокучиви, види и гледа, и то је довољан разлог да и ти све своје дајеш за њих.

Чудесна ствар се догодила: што си дубље залазио у сопствено срце, све си више излазио из себе. Спољни услови твога живота остали су исти: и даље обављаш кућне послове и стараш се о деци, идеш на посао, примаш плату и плаћаш порез. Чиниш све што припада твом спољашњем животу будући да си део друштва у коме живиш, и које не можеш да оставиш. Али ти си у себи чврсто решио да даш једно, како би примио друго.

… А ако Тебе имам, шта још да тражим? Ништа, одговара Св. Јован Лествичник, само да се молим без престанка и да у тишини будем уз Тебе. Неко робује богатству, неко почастима, а неко стицању новца. Моја једина жеља је да будем уз Господа.

Молитва је, заједно са самоодрицањем које иде уз њу, постала твоја стварност. Од сада па надаље, једино што за тебе има стварну вредност јесте да по вољи Божјој свагда живиш (1Мој.6:9), а у то су укључени сви догађаји земаљски, као и небески. За онога који у себи носи Христа нема смрти, нити болести, нити земаљских прохтева; он је већ закорачио у вечни живот, а тај живот обухвата све.

Ноћу и дању небеско семе клија у твоме срцу и расте, а да ти и не знаш. Земља твога срца сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4:27,8).

Светитељи нам говоре о незалазној светлости. Ова светлост није од очију, већ од срца које никада не престаје да ходи у чистоти и целомудрености. Ова светлост оставља иза себе таму и непрестано тежи пуноти дана. Њена трајна особина је непрестано обнављање чистоте. То је светлост вечности, светлост неугасива, која просијава кроз копрену времена и твари. Но светитељи никада не кажу да је та светлост њима дата, већ да се даје онима који су очистили своја срца из љубави према Господу, на узаном путу којим су слободном вољом пошли.

Тај узани пут нема краја: његова је особина – вечност. Тамо је сваки трен нови почетак – садашњост садржи будућност: дан Суда; садашњост укључује и прошлост: стварање света; јер је Христос безвремено присутан свугде, и у аду и на небу. Доласком Јединога, нестаје свака множина у времену и у простору. Све се догађа истовремено, сада и овде и свугде, у дубини срца. У срцу ћеш, дакле, пронаћи оно што си тражио: дубину, висину и ширину Крста: Спаситеља и Спасење.

Стога, ако желиш да душу своју спасеш и задобијеш живот вечни, из тренутка у тренутак се подижи из своје учмалости и говори: помози ми, Господе, да поставим добар почетак, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Тит Колиандер
из књиге: "Пут подвижника"



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.