Како сачувати брак?

У данашњем времену, више него икада до сада у историји, угрожена је заједница људи. Најпре и највише породица темељ на којем она стоји – брак. Зато није претерано ако кажемо да је више него икада потребно сачувати брак. Али, да бисмо га сачували морамо знати шта је то што га руши изнутра.

25.11.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Главна борба коју уопште човек води је борба – са ким? Апостол Павле говори: „Не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“. Ко су духови злобе у поднебесју? Други назив се ретко употребљава у храму, он је пре народан, али јако тачан и правилан – у питању су зли духови. То јест, у питању је борба са демонима. Са духовима злобе. А коме је од нас јасно у чему се састоји ова борба?

Наљутио си се на своју жену јер ти није припремила ручак, чак те је и послала да ставиш децу на спавање. Одакле се у теби појавио овај осећај увређености и шта са њим учинити? Догодило се следеће: ти си прихватио помисао. Постоји изузетно важан подвижнички појам у Православљу који се назива „помисао“. Помисао не представља мисао већ, ако се тако може рећи, мисао-осећање. Налази се истовремено и у глави и у срцу. У питању је мисао праћена осећањем.

Заправо, већина помисли уопште није наша. Имају однос са нама само зато што нам се предлажу. Поред сваког од нас налази се друг са роговима и репом. Како је говорио Владимир Иљич Лењин: „Другови! Међу нама има другова који нама друговима, уопште нису другови!“ Они лове одговарајуће стање и чим се у теби јавља осећање увреде, на пример, (разумљиво, уместо да твоје основне потребе у јелу, одмору и подршком буду задовољене, теби говоре да урадиш још нешто), теби се предлаже гомила мисли. Ако им дозволиш да се развију, можеш на тај начин доћи и до женине прабабе. Вероватно си приметио да се мисли на тај начин везују једна за другу, тако да си у стању да се сетиш свега. Тридесет година си у браку, али си на пример, у стању да се сетиш како је жена на свадби рекла нешто можда неприкладно твојој мами. И потпуно нормални односи између супружника претварају се у некакав пакао, ти просто не схваташ како си могао све ове године да живиш са таквом особом.
Иако се заправо ништа није догодило. Твоја жена је остала каква је и раније била. Међутим, ти си прихватио мисли које су веома брзо разориле читав твој унутрашњи свет. Ако је у питању случајност – можда си долазио кући пет година заредом и све је било одлично и сада си изненада дошао и тако се нешто догодило – онда ће се ова мисао развијати прилично дуго. На почетку ћеш се и сам ужаснути: како сам у стању да помислим тако нешто за своју жену? Међутим, овако или онако, на почетку се прихвата помисао, затим почињеш да мислиш о помисли, затим се слажеш са њом у срцу, а затим она заправо постаје твоје друго „ја“. На крају, помисао може да се претвори у порок са којим нећеш бити у стању да се избориш, као што ни алкохоличар није у стању да се одупре алкохолу.

Дозволивши помисли да у твојој глави направи анализу у твоју, а не у корист твог супруга или твоје супруге, ти си већ једном ту стазицу прошао и други пут када се то догоди, нећеш имати потребу да размишљаш о томе. Мисао-осећање ће истог трена проћи цео тај пут и ти ћеш доспети у стање крајње озлобљености. Дакле, твој задатак се састоји у томе да не дозволиш тој помисли да делује у теби.

Као свештеник непрестано имам прилику да разматрам породичне проблеме младих породица. Они долазе код мене да се посаветују. Заједно или сами. И могу да кажем да се у 100% случајева догађа једно те исто. Накупљају се увреде: „Он ме не разуме, ја седим код куће са децом, а он је на послу. Он тамо има живот, бриге, проблеме. Долази кући, ја желим да поразговарам са њим, волим свог мужа. А он руча и иде да легне. Зато што мора да устане у шест ујутро. И ја га, наравно, разумем, али ми смо три године у браку и за ове три године смо поразговарали само два пута“. Или: „Она не воли и не уме да спрема. А моја мама је тако лепо спремала, такве пирошке је правила! Шта сада? Када огладним – да зовем мајку? Или да сваки дан једем у ресторану?“

Цео проблем је у томе што ми прихватамо помисли – увреде, гнева, осуде, раздражљивости и гомилу других. А шта треба радити? Па потребно је не прихватати их. Лако је рећи, тешко урадити. Иако заправо и није тако тешко. Просто је неопходно знати како.

По том питању постоји заједничко оружје борбе за породичне људе и за монахе које се назива Исусова молитва. За друга средства реалне борбе са помислима, да будем искрен, ја не знам. Исусова молитва: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Или „помилуј ме грешну“. Зашто је то реално оружје против демона? Па, као прво, зато што призивамо име Божије, призивамо Бога у помоћ и буквално се Исусовом молитвом заклањамо од помисли као штитом.

Када пробаш, открићеш каква се заиста борба води унутар тебе. Мисао покушава да ти продре у главу, а ти јој одговараш: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Она прилази са друге стране, а ти: „Не, сачекај“ – „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ – мирно изговараш Исусову молитву, не дозвољавајући мисли да се врти у глави.

Чим се умириш и будеш у стању да са стране погледаш на ту конкретну помисао која ти није дозвољавала да живиш, можеш да почнеш да беседиш са овом помисли. Постоји правило да сваку помисао можеш да размотриш, уз изузетак блудне помисли. Блудне помисли не смеш да разматраш ни под којим изговором, од њих одмах треба да побегнеш. Све остале можеш на овај начин.
Ето, на пример, ако си муж који није дозволио себи да се увреди. Ти си се смирио и сада можеш да се присетиш да те је жена од јутрос звала и рекла да има температуру тридесет девет, а да си ти потпуно заборавио на то. Или да вам се дете разболело и зато се цео дан бавила њиме и уопште није имала могућности да ти припреми нешто. Дужан си да покушаш да нађеш оправдавајуће објашњење.

Или ако си жена којој муж не поклања цвеће. Ето, никако не поклања, а теби је то важно, тебе вређа његова непажња. Пробала си и испада само горе. Шта, зар мрзиш саму себе? Зашто би опет и опет правила сцене ако то свеједно неће довести ни до чега? Добро, недељу дана ћете се дурити једно на друго, а онда опет исто – никакве промене. Мирно, све је у реду: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну, заборавила сам да је то само тек тако прихваћено да се женама поклања цвеће“. Заборавила сам на то. То јест, покушај некако себе да увериш. Да, баш тако. Да га оправдаш, увериш себе, али тек након што је помисао отпала. И мисаоно окрени ситуацију из тога да је он подлац, у то да сам ја блесава.

А ако се то тиче мушкарца, онда наравно, обрнуто, није она безосећајна, већ сам ја глупан јер не схватам шта се са њом догађа. На крају крајева, размислите о томе сутра. А данас се просто заштитите од те помисли молитвом: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.

Ова тактика не дозвољава да се увреде гомилају, да се ђаво пушта. Ствар је у томе што смо ми уопште такви да се журимо да живимо, док се ђаво уопште не жури. Он је, попут искусног ловца, у стању дуго да седи и чека. Повод. И дочека га. И он користи тај повод. А ти можеш да ни не приметиш то. Једном си пропустио, други, трећи пут, прошла је година, две, три и како ми је једна изузетна млада жена (пре три године је ушла у брак) рекла: „Љубав је нестала“. Дошли су код мене обоје, она ми у његовом присуству и говори: „Знате, љубави је било и сада је нема.“ Ја говорим: „Па где је отишла?“ – „Па, не знам, била је, сада је нема.“ То јест, особа већ јасно констатује чињеницу. Ја говорим: „Шта причате? Како је нема? Шта се догодило?“ Она ми говори: „Не, ми нормално живимо. Он ради, имамо децу, све је ту, новац, храна, а љубави нема.“ Ја питам: „А чега има?“ – „Увреда, раздраженост…“ – „Хајде да почнемо са решавањем.“

У основи свега леже ето те исте увредљиве, осуђујуће помисли које ни на који начин нису биле одбачене, које су биле прихваћене и које су на почетку просто квариле расположење. Па, има љубави, све је у реду, поред тебе је изузетна особа коју волиш. Међутим, прихватила си помисао увреде или помисао раздражености или још нешто друго. Па добро, покварио вам је расположење тог дана, али сте затим све заборавили и поново љубав и прави медени месец и ви разумете једно друго. А затим се дешава још неки повод – не мора одмах. Након месец дана.

Ти си себи дозволила да мислиш о томе, са другарицом попричала, свештенику си се пожалила, потребно је да урадиш нешто, немогуће је да се трпи такво понашање мужа… А какво је његово понашање? Па, не поклања ти цвеће (наводим то као пример). То јест, уопште, нека бесмислица је у питању! Али ти си тај пут прошла један пут, други, трећи, разумљиво је да се живот не може склопити из нечег што је било само једном. Сада ти није поклонио цвеће, раније је заборавио да твојој мами честита рођендан, једном приликом си била тужна јер је твоју другарицу напустио муж, а он ти прилази и жели да има интимне односе са тобом – кап, кап, кап – све се накупља, накупља. Прошло је неколико година и љубав је отишла. Људи долазе и говоре: нема љубави. Ето, та мисао – нема љубави – не сме се чак ни изговарати. Чим се јави таква мисао – изговарај Исусову молитву.

Јако је важно схватити да љубав нигде не одлази. Једноставно, прихватајући мисли ми дозвољавамо ђаволу да разори конкретно не наше односе са мужем или женом – већ пре свега наше односе са Богом.

Шта мислите, да ли ђавола уопште занимају наши односи са мужем или женом? Па, веома мало. Наравно, јасно је да је њему увек добро када је нама лоше, али шта је његов главни задатак? Наши односи са Богом. Ето, сада се види зашто су наши односи у браку вредни Богу. Зашто нам Он једноставно није рекао: „плодите се и размножавајте“ и није уредио партеногенезу. Међутим, Он је из неког разлога рекао: нека између њих постоји љубав. Нека то буде брак. Нека то буде породица. Нека човек „остави оца свога и матер своју и прилепи се жени својој и нека буду двоје једно тело“. Богу је то веома важно.

Зато што кроз брачну љубав човек усходи ка љубави према Творцу. Он се само тада учи (ја сада посебно изостављам монаштво, јер говоримо о породици) да љуби Бога, када љуби своју жену. Или када она љуби свог мужа. Ето, зашто је ђаволу тако важно да разори љубав.

Зашто Црква брак сматра светим, а развод недопустивим? Шта, жао јој је или нешто слично? Па, живео си са једном или са једним, и, није ишло. Људи су се допали једно другом, било им је лепо, а затим је прошло десет година и схватили су да су странци и разишли се како треба. И зашто је Црква против? Постојала је једна љубав, сада је друга. Међутим, овде је присутна јако важна ствар: управо кроз љубав према мужу и жени, пробијајући се кроз та сама искушења, помисли и остало, остало, остало – једино тада се пробијамо до истинске Љубави.

Дон Жуан је говорио: „Само је јутро љубави добро“. Јако много људи тако и сматра. Заљубио си се и то је добро. А затим почиње сва та свакодневица – а то нам већ више није по вољи. Логика Дон Жуана није у томе да сакупи што више сексуалних партнера, он није животиња на крају крајева. Важно му је друго. Важно му је да откине пупољак осећања која се јављају када се још ништа не говори, када се ништа не подразумева. Просто се јавља неки контакт очима. Неко осећање, међусобна заинтересованост, некаква искра између двоје. То је лепо! То је то, оно јутро љубави! Осетити га, откинути, доћи, довести га до… а остало није занимљиво. Остало је рутина.

Међутим, испоставља се да заправо није ни налик томе. Бог говори да све то има право да постоји. Јутро љубави има право на постојање и ми не заборављамо нашу прву љубав – за нас је то важно, значајно, да, то је лепо, али се не може ићи путем Дон Жуана.

И најважније што морамо да схватимо. Да чак ако добијеш „лошу“ жену, то није повод да би жалио себе несрећног: „Како тако, како Васа има такву жену, и једно и друго и пето и десето, а ја добио – ни рибу ни месо.“ То је већ помисао која се не сме ни у ком случају прихватити. За запрепашћење је да, као по правилу, ми не видимо оно што се догађа у нашој глави и у нашем срцу. Код већине људи већи део помисли живи годинама. Они их чак и не региструју. Не примећују мисли које се у њима налазе. Ето то је занимљивије од свега.

То узгред говори о томе колико смо уопште ми у заблуди, мислећи да наше мисли јесу наше. Већина мисли које ми мислимо, наш компјутер (глава) не региструје. Ми не примећујемо да их мислимо. Ми се, по правилу, користимо тек резултатима. Као каса у продавници – тр-тр-тр-тр-тр – и на рачуну је исписана одређена сума. А шта се тамо догађало, у компјутеру, ми не примећујемо. И таква је ствар по питању већине наших мисли.

У православном подвижништву, када мисао тек приђе човеку, она се назива речју „прилог“ – када нам се мисао предлаже она још увек није наша. Штавише, ако ми ту мисао и допустимо, чак и неку веома греховну мисао, али је одмах одсечемо чим се јавила, нашег греха ту уопште нема. Ту чак нема потребе ни да се кајемо. Међутим, по правилу, на стадијуму прилога ми мисли и не региструјемо. Ми их примећујемо на стадијуму резултата, када човек говори: „Зовем се Васа и ја сам алкохоличар“. А док се читав тај процес претходно одиграва, ти ништа не примећујеш.

Постоји златно правило: борити се са помишљу у моменту када си је приметио. Јако је важно почети макар на стадијуму резултата. Нека је ова помисао нанела своју разорну штету скоро 100%. Али си ти то приметио и седећи на рушевинама почни да се бориш. Почни да изговараш Исусову молитву и не пуштај даље те плодове у своју главу, не пуштај их. Ако искрено то почнеш да радиш, следећег пута ћеш помисао приметити неки тренутак раније. Ако не почнеш то да радиш, следећи пут ће бити горе и горе.

Исусова молитва поседује једну особину – она чини да се демон лоше осећа. Име Божије буквално спаљује демона. Замисли: он те тако дави, дави и одједном твоје грло постаје тако усијано да његове несрећне канџе почињу да се диме. Први пут неће поверовати. Болеће га, али ће наставити да те дави, надајући се да ћеш ипак престати и да ћеш се вратити у реку помисли које њему пријају. И зато на почетку ова борба изгледа апсолутно безнадежна. Ти изговараш Исусову молитву, а он се свеједно пробија са те стране, покушаваш да га не пустиш, а он опет улази, улази, улази.

На почетку се све чини безнадежним и потпуно непримереним са нашим животом, јер, мораш да мислиш о још много чему. Међутим, није тако, јер када помисао овлада тобом ти свеједно нећеш бити у стању да мислиш ни о чему другом.

Док ђаво не схвати да си озбиљан, да ниси просто одлучио: „дај да пробам данас, па ако не иде, значи то је то, нећу се тиме бавити, све то је за монахе“. Он се управо и нада да ћеш тако поступити. Важно му је да докаже да он неће одустати, али ако види да ћеш ићи до краја, следећи пут ће све бити једноставније. То јест, ако си први пут потрошио на помисао увреде цело вече, а затим се она поново будила и гушила те, или си се ти будио и поново враћао Исусовој молитви, следећи пут ће ти бити потребно само пола сата. А затим, када већ усвојиш ову молитву биће ти можда довољно да је изговориш једном и ђаво ће побећи. У овоме је неопходно бити истрајан и упоран.

Свештеник Максим Првозвански



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.