Логика Цркве и логика света

Као последња оаза благочешћа Света Гора Атонска данас представља непромашиву и приоритетну мету планера Новог светског поретка. Већ више од деценију уназад Европом одјекује вриска женских лобија и невладиних организација из Скандинавије да Европска Унија преко грчких власти издејствује опозив забране ступања жена на Свету Гору. Не знају ове јуришнице на “људска права” да забрана женске стопе на Светој Гори није од овога света. Нити је акт грчке државе, нити Европске Уније, Савета Европе или Европског Парламента. Забрану за жене на Светој Гори изрекла је сама Мајка Божија, Владичица и власница ове, како је Светогорци кроз векове називају, Богородичине баште.

26.06.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Уколико сте имали прилику да разговарате са неким од поклоника светињама Свете Горе Атонске, скоро као неизбежна тема дискусије наметало би се питање - Да ли осавремењавање Свете Горе прети нарушавању и губљењу њеног идентитета? Куда то иде Света Гора? У истом контексту, брига ревносних, али истовремено и необавештених пријатеља Свете Горе, бива и тема односа Свете Горе и Европске уније.

Наиме, по њима, Европска унија смишљено улаже у обнову светогорских манастира и инфраструктуре, како би на тај начин урушила ову тврђаву православне вере. Електрификација, компјутеризација, централно грејање манастира, трасирање нових и калдрмисање старих путева, не само да није у сагласју са светогорским предањем већ су само предрадње Европске уније за отварање граница Свете Горе и коначно њено претварање у туристичку атракцију знатижељних и богатих "Европљана". Следствено томе и жене би требале имати приступ Светој Гори јер је то, наводно, у складу са основним начелима Европске уније по којима је загарантована слобода кретања људи, капитала, служби и идеја.

Овакве и сличне овим шпекулантске приче, које досежу и теорију завере, можемо чути од многих простих и искрених светогорских душебрижника, али истовремено заиста и наивних. Јер, зар је могуће да људи од овога света имају боље сагледавање збивања на Светој Гори и боље распознавање светогорских, па и овосветских, духовних кретања од самих светогорских монаха? Била би то рђава времена ако би Свету Гору и њено Предање требали да штите световњаци од светогораца. Очигледно, овде је реч о духовној прелести (гордости, несмирености) која је несводљива на пуку неинформисаност или пак наивност, јер су у питању саме основе духовног живота. Међутим, поред ове констатације, за ову врсту зилотских душебрижника свакако би се могло рећи да су и необавештени тј. да немају ваљану информацију. Стога и намеравамо да кажемо неколико речи на ову тему.

Пре него што покушамо нешто више рећи о самом смислу забране уласка жена на Свету Гору, могли бисмо поставити и питање: да ли је ова забрана само специфичност Свете Горе или постоје сличне забране и код других нехришћанских народа?

Схватање да поједина места или предмети имају чисто свештени (свети) карактер, те да је стога њихова употреба у свагдашњем профаном смислу недопустива, можемо да нађемо код свих народа, па и оних религиозно најпримитивнијих. Забране употребе светих предмета или скрвнављење светих места тичу се, пре свега, религиозне савести и духовног кодекса понашања, те су као такве и улазиле у опште кодексе дотичне заједнице. Тако нпр. још у Старом завету код Јевреја постоји забрана уласка жена у Соломонов храм, док је у Светињу над светињама био дозвољен приступ само првосвештенику. Исто имамо и код старих Грка где је у храм могао да уђе само посвећеник, свештеник. Али и данас код неких нехришћанских народа налазимо сличне забране, нпр. у Јапану одређена места (области) сматрају се светима и забрањен је приступ женама; у Индији у појединим деловима храма, где се чува идол божји, жени је забрањен приступ. Такође и код хришћана (православни, римокатолици) жене не улазе у олтар, осим уколико нису монахиње, и то опет по благослову ради прислужења.

Забране сличне или истоветне врсте видимо већ и у првим зачецима хришћанства. Један од утемељивача монашког живота, Свети Антоније Велики у својим Монашким правилима каже: "Не допусти да ти се приближи жена, ни у ком случају, нити да уђе у дом твој, јер истовремено долази искушење блуда." Поводећи се за сличним одредбама Монашких правила Светог Василија Великог 20. канон Седмог васељенског сабора одређује да се прекине са дотадашњом праксом двојних (двогубих) манастира и каже: "Да не проводе живот (не бораве) у једном истом манастиру монаси и монахиње, зато што заједничко живљење посредује прељуби." И даље у 22. канону истог сабора стоји "... Христос Бог наш је у својим Еванђељима заповедио да се сасецају греси у зачетку. Он не само да забрањује прељубу, него је осуђен и покрет мисли ка прељуби, по Његовој речи: "Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу свом " (Мт 5,28). Из овога се и ми поучавамо да смо дужни да чистимо помисли. Јер ако "је све слободно, али све не користи" (1 Кор 10,23), као што учи апостолска реч..."

Свакако, да ове канонске одредбе, како Светих Отаца тако и Васељенских сабора, не треба посматрати једнострано где би било привилеговано само мушко монаштво. Њихова привидна тендециозност би могла бити отуда што је знатну већину првобитног монаштва чинила мушка популација. Такође, ван сваке сумње је да ови духовни закони имају предрасуде о полној, расној, етничкој или било којој другој припадности већ су, напротив, универзалоног карактера за све људе и обавезујући за све хришћане. Тако, на основу горе наведених канонских претпоставки, није био мали број манастира у Византији, мушких или женских, који су забрањивали улазак у манастир особама другог пола. Заоставштину ове византијске праксе можемо наћи и данас код неколицине манастира у Грчкој, Палестини, Египту и другде широм Православља. Свакако да светогорски манастири и по овом питању представљају специфичност јер су организовани као јединствена монашка заједница, те се забрана уласка жена не односи само на манастире него на целу територију монашке државе.

Забрану уласка жена на Свету Гору Атонску по први пут у писменој форми налазимо у Типику (1406. г.) цара Манојла II Палеолога. Међутим, нема сумње да је ова забрана постојала на Светој Гори од раније, можда се није тицала саме територије атонског полуострва, али манастира свакако. Томе у прилог говоре и царске хрисовуље из друге половине IX и прве половине X века. Из историје светогорског монаштва знамо да је ова забрана озбиљно нарушена крајем XI и почетком XII века.

Тада је целу територију атонског полуострва преплавило око 300 влашких номадских породица чије ће се мешање са светогорцима показати погубним по монашки живот. Наиме, Влахиње, преобучене у мушка одела, такође су чувале стадо али и доносиле сир и млеко у манастире те, временом, ту почеше да раде и друге послове као послуга. То је давало повода многим скандалима и саблазни. Трговина великих светогорских манастира са Власима и мирјанима ван Свете Горе, поседовање слугу и боравак Влахиња у самим манастирима учинише да ова Гора почне добијати све више обрисе светске а све мање свете горе. "Испосници Свете Горе постадоше блиски свету", како је илустративно речено за светогорце тог времена. О величини ове духовне кризе Свете Горе можда најбоље говори податак да је после протеривања Влаха са Атонског полуострва (одлуком Патријарха Николе III Граматика почетком 12. века) скоро половина светогорског монаштва изашла са Свете Горе, неки из превелике везаности за Влахе, а неки пак озлојеђени због патријарховог интервенисања у унутрашње ствари Свете Горе чиме је нарушена њена аутономност. Преостали ревносни светогорски подвижници тражили су од византијских царева да се аутономија монашке републике и сва њена обичајна права озаконе словом царске хрисовуље. То је и чињено током векова, али је његово примењено право, као што видимо из историје Свете Горе, трпело доста недостатака. Тек када је 20 светогорских манастира међусобно поделило територију атонског полуострва, када су постали његови правно-имовински носиоци, када је успостављен нови баланс између манастира и самим тим успостављен нови систем законоизвршне власти, тек тада су светогорци могли и "де јуре" и "де фацто" да заведу кућни ред и норме понашања у Врту Пресвете Богородице, чији су они баштовани.

Можда и из тих разлога, и поред свих привилегија византијских царева учињених светогорцима, забрана уласка жена на Свету Гору тек 1406. г. добија своју писмену форму. У суштини ова забрана служи да би обезбедила олакшавајуће предуслове за вођење монашког живота. Монаси треба да служе Господу у неометаном молитвеном миру чувајући своје монашке завете: послушности, сиромаштва и безбрачности, тј. уздржања не само од физичког (телесног) контакта са женом већ и од саме помисли ка телесној страсти. Из тих разлога светогорци су и озваничили ову забрану. У њој можемо да видимо и један парадокс својствен можда само Светој Гори: место на којем се одаје највећа почаст жени - Пресветој Богородици, истовремено је и недоступно женама; место чији се почетак и потоња свештена историја нераздељиво везује за култ Пресвете Богородице истовремено је прожето сталном борбом за одсуство женског присуства на њему. Ова наизглед контрадикторност објашњива је једино као сукоб логике Цркве и логике света јер у животу светогораца она и не постоји.

Забрана уласка жена на Свету Гору Атонску почев од Манојловог Типика (1406.) па све до данас, налазила се у свим светогорским Типицима (укупно 5). Последњи светогорски Типик (Уставна повеља) донешен је од стране Ванредне двоструке светогорске скупштине у Кареји 1924. г. (види, А. Ангелопулос, Монашка заједница Свете Горе, Манастир Хиландар 1997, стр. 108- 140). Његовом доношењу претходила је међународна коференција у Лозани 1923. г., према чијем Уговору је одређено да је Света Гора део суверене грчке државе и да ужива древне привилегије самоуправе своје територије. Светогорска Уставна повеља (Типик) из 1924. г. у целости је унесена у Устав републике Грчке и данас је на снази. Личност која гарантује поштовање слова Типика Свете Горе јесте Гувернер Свете Горе којег наименује Министарство спољних послова Грчке. Према томе, држава Грчка по своме Уставу, дужна је да штити светогорски закон (Типик) како у формалном тако и у изведеном (примењеном) праву. У 186. члану Устава Свете Горе Атонске стоји: "Приступ женских особа на светогорско полуострво се забрањује по од памтивека владајућем реду." У овом конкретном случају, дакле, држава Грчка дужна је одржавати закон забране уласка жена на Свету Гору, што и чини, а за нарушавање овог закона предвиђена је затворска казна. Истовремено, држава Грчка је и на међународном плану гарант очувања Устава Свете Горе, док су његове и најмање исправке допустиве само уз сагласност Светогорске скупштине.

Уласком Грчке у Европску унију, како је већ речено, поставило се питање, а са питањем и зебња: - Колико ће нове политичке прилике утицати на привилеговани статус Свете Горе Атонске? Да ли ће и у будућности бити одржив закон забране уласка жена на Свету Гору? Одмах треба рећи да се ова питања, пре свега, тичу усаглашености Устава Европске уније и Устава Републике Грчке, односно Устава Републике Грчке и Устава Свете Горе.

Једно од основних начела Европске уније јесте "превазилажење препрека ради слободе кретања људи, служби и капитала између земаља чланица". У вези са овим могло би се поставити логично питање: Значи ли то да је Грчка, као земља чланица Европске уније, у обавези да обезбеди на целој својој територији слободу кретања свим "Европљанима" тако што би се укинула и забрана уласка жена на Свету Гору, те би свака жена, Гркиња или "Европљанка", могла слободно улазити на Свету Гору ради туризма. Не. Предузете обавезе Европљана ради изналажења начина за "превазилажење препрека у смислу слободе кретања људи", тичу се, као што је дословно и речено у члану Устава Европске уније, договора и усаглашености "између држава". Дакле, држава чланица задржава сва своја постојећа права и као таква, са својим Уставом, улази у чланство Европске уније. По уласку у Унију, сва права и обавезе која према грчком Уставу имају Грци иста имају и остали Европљани. То би конкретно значило да један Француз, на пример, има загарантовану сву слободу кретања у Грчкој као и један Грк, и обратно, један Грк у Француској сходно одредбама француског Устава. Дакле, једна Францускиња може да се креће и одседа по целој Грчкој, али не и на Светој Гори, сходно Уставу Грчке државе.

У нашој скоријој прошлости више пута постављало се питање (и у Грчком и у Европском Парламенту) одрживости Уставне одредбе забране уласка жена на Свету Гору, пре свега због, наводне, њене правне и демократске неусаглашености како са грчким Уставом тако и са Уставом Европске уније. Иницијатори ових дискусија - заговорници људских права и слобода, феминистички покрети, те поједине политичке партије, виде у овој "анахроној" Уставној одредби, између осталог, и "заоставштину средњовековног мрачњаштва" као и кршење основних људских права у смислу равноправности полова. Да су ове иницијативе демагошке и политички мотивисане види се и у самој измењеној тези њихових захтева.

Начело једнакости полова, које је ушло у многе државне Уставе XIX века, почива на једнакости права и обавеза сваког појединца према законским одредбама Устава. Дакле, то је један "споразум" између грађанина и државе, и чисто је питање грађанског права. Уставна одредба о забрани уласка жена на Свету Гору има за циљ заштиту верске савести монаха, дакле одбрану, једног од најзначајнијих, рекли бисмо, личног права, што је у потпуној сагласности са стандардима Европске уније. Као основну претпоставку свога постојања Унија је узела "начело плуралистичке демократије и поштовања људских права", која "чине саставни део заједничког духовног наслеђа народа држава, који су се ујединили у Европску унију". Према томе, уколико би и постојали захтеви из Европске уније за укидање забране уласка жена на Свету Гору, било би то поткопавање самог Устава Европске уније у смислу кршења основних људских права, у овом случају верске слободе светогорских монаха. Правно валидну одлуку о укидању забране уласка жена на Свету Гору Атонску не може, дакле, да донесе нити Парламент Грчке нити Парламент Европске уније, већ једино Свештени сабор у коме су заступљени представници свих 20 светогорских манастира.

И да закључимо. Вишевековну борбу светогораца за очување Типика не треба сводити на исту раван са питањем осавремењења Свете Горе. Типик је гарант очувања идентитета Свете Горе, тј. гарант њеног ничим нарушеног молитвеног живота и организационог поретка монашке републике, и од тога се не може одступити. У том контексту остаје и питање забране уласка жена на Свету Гору. Насупрот овоме пак, нпр. електрификација и компјутеризација Свете Горе, по виђењу самих светогорских стараца, суштински не урушавају Типик и служе као помагала светогорцима у њиховом сведочењу аутентичног хришћанског живота савременом свету, рекли бисмо, хватање прикључка за могућност општења (компатибилности) са данашњом цивилизацијом. Уосталом, од свог конституисања па до данас, Света Гора је била баштиник увек савременог и истинског духовног живота и свих видова његове културне манифестације. Кроз своју историју она је знала убрати из света оно што је добро и на добро га користити. Стога верујемо да и данашња "новачења" на Светој Гори нису у раскораку са Предањем Светих светогорских Отаца, а као најбоља потврда, и нада, исправности оваквих одлука светогорских стараца јесу многобројни млади монаси који долазе из света и хватају корак са Светом Гором.

Мр Мирко Сајловић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.