Када човек има мир у себи и његова душа се увери да му је Бог заиста отац и да влада творевином и да је дете овог Свемогућег Бога, он онда није у опасности и нема чега да се плаши. Дакле, пошто се човек мири са Богом, мири се и са ближњим. Он престаје да види свог брата као свог непријатеља, већ брата види као Бога: „видео си брата свога, видео си Господа Бога свога“. За човека Божијег сваки је човек тада веома добар, као што га је створио створитељ Бог. Срце овог човека не може да каже ништа злобно, пошто злоба за њега не постоји. Наравно, то не значи да је глуп и наиван. Он једноставно не прихвата да је Божије створење, које је створено по лику доброг Бога, зло и да жели нешто зло и зато што има сигурност да му ништа не прети, нема лош однос са својим ближњима.

Човек Божији који је потврдио постојање Бога у свом срцу не боји се ничега и никога. Овај Божји мир има и невероватне друштвене последице. Када се укину завист, сумња, страх, који онда постоји разлог да не будемо вољени и уједињени у нашој породици и у свакодневном животу?

Али када нема мира Божијег, тада завидимо и бојимо се једни других, крећемо се у духу сумње и губитка мира. Притиснути смо злобом која постоји у нама јер се нисмо уздигли благодаћу Божијом изнад облака злобе овога света. Наравно, не бојимо се само наше браће и народа, већ и наше средине. Осећамо претње одасвуд. Много пута се плашимо да останемо сами изложени негде у природи или дивљини јер не знамо шта се тамо дешава. Не осећамо мир у души. А овај мир, који долази од Бога, шири се и на околину. Тако имамо да народ Божији обитава свуда и постаје пријатељ и миротворац са целом творевином.

Многи Светитељи су живели са дивљим зверима. Свети Герасим у Јордану је живео заједно са лавом, старац Пајсије је живео удобно са дивљим животињама, јер је, као и сваки Светитељ, постигао мир са Богом. Живео је у јарузи, на страшном месту, као и сви светогорски испосници. Али тамо није осећао страх, све му је било познато и лепо око њега, као да живи на најлепшем месту на свету. Ми данас можда живимо у градовима са много људи, а ипак се плашимо свега јер постоји губитак Божијег мира на том простору. Овај мир који долази од Бога шири се и на околину.

Дакле, овај мир Божији који се даје човеку током целог живота, специфичан је, суштински и апсолутан. Ово даје наша Црква. Али како се то практично ради? Могу ли људи који су у свету и живе свакодневним животом са свим његовим проблемима и опасностима да доживе Божји мир и Његове дарове или је то само за класу људи? Христос је позвао све људе к себи и приноси себе свима у Цркви.

Ми смо деца Цркве, деца ове мајке коју је Бог обдарио и обогатио свим даровима, које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. То значи да и ми можемо учествовати у миру Божијем. Христос не види свет као масу, већ сваког човека види као јединствену личност, лечи сваког појединачно и чува карактер сваке личности. Поштовање и вредновање људске слободе показује да се у сваком појединцу постиже мир, а до њега води само један пут, пут нашег сусрета са Христом. Отворено за благодат, наше срце комуницира с њом и уздиже се над догађајима овога света.

Божји мир се нуди сваком од нас. Можемо да искусимо оне речи: „дођи и види“, кад каже Христос, „окуси и види да је добар Господ“. Црква је увек говорила са апсолутним поверењем и ауторитетом, јер има искуство у својим рукама. Ово искуство се нуди свима и свако може и треба да га истражи и искуси за себе, а онда и да га покаже у свом окружењу. Бог је спасао целог човека, и велика је грешка мислити да постоји случај у коме Бог није у стању да нас спасе, и да је могуће да злоба, лукавство и моћ моћних осрамоте Њега или да осујете Његово дело и провиђење.

Победа припада Богу: „Ово је победа која је победила свет, наша вера“. Христос је победио свет, страх и стрепњу и предат нам је као наш једини и прави мир. Једино тако смо срећни и мирни. Не плашимо се, него ходимо својим путем имајући у срцу онај дубоки мир о којем су певали анђели и који су искусили сви Свети и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо. Ако успемо да окусимо овај мир Божији, онда ће нам Божић бити сваког дана а не само 25. Децембра или 7. Јануара, јер се Христос родио у нашим срцима и ту пребива сваког тренутка.