Ми и греси свештеника

Оговарање свештеника, критика њиховог понашања, мерење њихове имовине, правдање својих њиховим гресима и још много тога, постало је саставни део живота огромне већине нас православних хришћана. Истина, и свештеници греше, али, како би требало да се ми односимо према њиховим гресима?

09.12.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Свети Игњатије Брјанчанинов одговарајући на слободну критику Цркве, веома добро примећује: «Монаштво је барометар који, стојећи у заједничкој соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време на улици». Ове речи могу да се односе и на Цркву уопште. Црква је такође део друштва. Људи, који чине Цркву, дакле, и клирици и мирјани, не долазе са друге планете. Ти људи су одрасли заједно са нама и васпитавани на исти начин као и сви остали. И они болују од истих болести као и цело друштво. Једино што их од нецрквеног друштва разликује, јесте чињеница да су они стање своје душе спознали и - дошли у болницу. Како да се односимо према томе што у болници неко поштује упутства лекара, а неко не поштује, јер пије и пуши, или чак бежи одатле? Да ли треба да затворимо болницу због тога што је, рецимо, медицина као наука неспособна, и ништа доброг од ње не можемо да очекујемо? Наравно, не. 

Али, зар Црква није позвана да буде другачија, дакле, не онаква какво је друштво, питаће неко. Црква јесте позвана да буде другачија. Одиста, ми смо позвани да живимо светим животом. Апсолутно сви. Али, да ли видите да пут великих светитеља ка светом животу није био једноставан. Не могу људи да се промене за један час: данас је човек једно - а сутра, сасвим друго, и такав ће остати до смрти.

Човек је интересантан склоп: подиже се на неку висину, али, требало би да се заустави и да констатује како је храбар и колико је данас бољи него јуче. Међутим, он већ ту често пада још ниже. То је законитост духовног живота. А Црква прима апсолутно сваког човека, са свим његовим манама. Ето, у том смислу Црква је одиста - пресек нашег друштва. Није тајна да се хедонизам учвршћује у нашем друштву као главна идеологија, тако да људи у Цркву долазе са све израженијим «белегом»: унутрашњим проблемима и ранама. Чак и ако је човек од те идеологије побегао, ипак није могао да се у потпуности ослободи њеног утицаја.

Да ли свештеник мора да буде побожнији од својих парохијана? Да ли је обавезан да буде подвижник? Или, макар да не вози скупа кола која иритирају? 

- Шта значи побожнији? Па, нема таквих мерних инструмената, помоћу кога би, изашавши ујутро из стана, измерио ниво побожности и код себе, и код осталог народа. Па ипак, свештеник за своје парохијане заиста мора да буде узор, односно, правило. Он је дужан да делима извршава то што проповеда, ау односу на материјално - да живи онако како живи његова паства. Али, ако нам се учини да то баш и није тако, не треба да износимо пребрзе осуде.

Видите, дође човек у Цркву - искрен, верујући. Иза себе остави све што се може оставити, све што је имао. Он, дакле, тежи ка духовним висинама и зато постаје монах. Али, одједном - додељују му велику Московску парохију а он још млад и не баш искусан монах. И, сада се њему ту отварају такве могућности, какве се можда никада не би отвориле да није постао монах. Не кажем ја да он узима новац из црквене касе и троши их на некакве пијанке, не! Једноставно, он стиче нове познанике, духовна чеда, на пример, неког познатог естрадног глумца, или неког сличног. Ти људи га воде свуда, јер је он њима нешто као нека егзотична играчка. Они су његови другари, и мало-помало, долази до тога да човек под сумњивим околностима разбија неко незамисливо скупо возило. Како се то десило? У ком тренутку је требало зауставити тог младог човека? Можда он све друге обавезе свештеника извршава одлично. На пример, изузетан је старешина, дивно се односи према људима и људи га воле јер им је много помагао, волео да их саслуша, да због неке потребе и ноћу оде чак на други део града... Једно с другим се доста често слаже. Зато треба настојати да будемо опрезнији у осудама надајући се да ће ове ситуације, о којима данас говоре медији, некога зауставити, а некоме послужити као лекција.

Узгред, сетио сам се једне приче коју никада раније нисам причао. Када сам био млађи, често сам путовао у Грчку. Тамо су ме две ствари веома изненадиле. Добро сам их запамтио. Са неколико Архијереја сам се возио колима и видео да су то била обична страна кола, како их зовемо «радни коњићи» - не због тога што су излупана, већ што су половна. Ничим се нису разликовали од уобичајене колоне аутомобила. То ми је била прва лекција. А друга: били смо у гостима код свештеника у малом селу, високо у брдима. Упитао сам како живи парохија, и од којих средстава живи лично свештеник са породицом. Село је мало, по нашим мерилима не само што породицу, већ ни мачку овде не можеш да прехраниш. Део плате свештенику даје Митрополија, део држава. Стан је увек црквени. А кола, кажу ми, увек купује обично сеоско становништво и увек су свештеникова кола у селу најбоља! 

Наравно, није реч о «лексус» нити о некој раскоши, али, никоме не пада на памет да купи кола боља од кола која вози свештеник. И ако се догоди да у суседном селу оцу купе нова кола, онда ће и овде такође одмах купити нова кола. Ја слушам и мислим: код нас је то једноставно немогуће. А тамо је то природно, јер је код њих свештеник човек кога поштују, који води људе и све житеље села - од рођења до смрти. То су, једноставно, разлике у психологији нација.

А то да свештеници могу да погреше, и да греше, није откривено у само последње две недеље, нити у последња два века. Управо из тих разлога Црква и има одговарајуће каноне, али и велико искуство у борби са грешкама свештенства, као и да се лиши свештенослужитеља, који те грешке не могу да исправе. Постоји књига прописа у којима се разматрају сви могући лоши поступци, које могу да почине свештена лица. За њих се одговарајућа казна одређује канонима. Сама реч Епископ у преводу значи «надзорник». Ако свештеник не извршава своје обавезе, или их извршава неправилно, а ви постанете сведок неког таквог непримереног поступка, који је починио свештенослужитељ, сигуран сам да је обраћање Епископу, управо -најисправнија одлука. И, ако је човек учинио дело, које није примерено свештеничком чину, он мора да буде лишен тог чина. Ако је то дело још и злочин, он подлеже судској казни, значи, свештеник је мора сносити као и сваки други грађанин. Ту нема о чему да се расправља.

С друге стране, понекад људи имају чудне представе о Цркви ио томе, какав треба да буде свештенослужитељ. Није сасвим јасно одакле то долази. Ево, какву сам ја жалбу добио: «Ја сам дошла у цркву, и они су ме истерали». Шта је заправо било? Уопште је нико није истерао, само јој је речено да пре него што крсте дете, треба да прођу часове катехизма. И, ето, пишу жалбе, као да су им у продавници закинули у мерењу робе. Па, ни у друштву потрошача се не жале у смислу: дошла сам, молим вас да попуните моју жељу. Дакле, видимо да свештеника често окривљују управо тамо где је он веран заклетви, и где не сме да дозволи да се озакони безакоње.

Зашто се догађа да друштво не схвата суштину Цркве, упоређујући је са митологијом и одвајајући је од реалности њеног бића?

Пушкинове речи «ми смо лењи и незаинтересовани», у данашње време, на жалост, можемо да применимо на свима нама. Уствари, ако човек има жељу да схвати шта је Црква, али да то прихвати без пристрасности, онда све то може да нађе и на интернету. Ту може да научи и богословију и литургике. Богословија и академија могу да се заврше и на основу информација које су данас доступне. Али, ми смо лењи и незаинтересовани, а при том самоуверени, па, иако и ништа не знамо, ми мислимо да можемо да судимо о свему. 

Али, ово се не односи само на Цркву. Погледајте колико само имамо стручњака у државној управи. Код нас сви знају како се управља државом, пољопривредом, шта се ради у економији, како се води спољна политика... Људи не знају оне околности око које се годинама, ако не и вековима, накупљају ови или они проблеми, а при том бескомпромисно износе најрадикалнији суд. А онда почињу да грде: зашто њих нико не послуша и одмах не отрчи да уради то што они кажу? Апсолутно је то исто и у односу на Цркву. То је, заправо, одлика људске психологије.

Ипак, зашто Цркву у великој мери критикују? Да ли због тога што друштво не схвата њену суштину? Или је стање у нашој Цркви, па и код свештенства, ипак такво, да смо управо заслужили ту критику?

Одговор је: и једно, и друго. Међутим, треба узети у обзир да смо сведоци концентрисаног напада на Цркву од стране ангажованих медија. Овај напад је очигледан сваком човеку који прати ситуацију: на многим мрежама, у радио станицама, као иу телевизијским студијима седе паметни људи, који са резервисаном знатижељом прате појединости тих напада, технологију и квалитет извршења. Дакле, узимају се реалне ситуације и догађаји, а онда се надувавају онолико, колико је год то могуће. Та саопштења се стално понављају и тако се одржава ниво интересовања за дату тему. Понекад се без икаквог повода вест поново шаље у етар. Али, чињеница да та кампања постоји, нас ни у ком случају не оправдава. Још је Апостол Павле говорио: «не дајите повода онима који га траже» (посл 2. Кор., 11,12). Наше личне мане и грешке ни у ком случају не можемо да правдамо тиме што их наши непријатељи траже и после машу њима као заставом. Дакле, сама та чињеница, верујећег човека мора да натера да буде опрезан и да се чува, као и да га примора да сачува здраво расуђивање и трезвеност.

И да се вратим оном главном: како човек да се понаша када види како свештеник греши?

Пре свега, нико не треба специјално да се упиње и да тражи нечије грешке. Најчешће човек те грешке није видео лично, јер, или их је негде прочитао или од неког чуо. Ја не бих рекао да људима у храму грешке свешенослужитеља тако често падају у очи. Постоји много добар јеванђељски савет: «Не судите, да вам се не суди». Треба да знамо да је свештеник ипак човек, да он има такве ситуације у животу, које могу тако да га растегну, да он не може 24 часа да буде нежан, љубазан, добродушан и, како се каже «на готовс». Пожељно је да то тако буде, али то је веома сложено. Као и парохијани, и свештеник је подложан искушењима и гресима. Свети Јован Златоусти каже да када би сви хришћани били прави хришћани, у свету не би остао ни један многобожац, нити Јудејац. Све историјске недаће Цркве везане су само за једно - ми, људи из Цркве, не одговарамо свом предназначењу и не живимо онако, како то од нас тражи наш Спаситељ.

Митрополит Саратовска и Вољски, Лонгин
Са руског Танкосава Дамјановић
Извор: svetigeorgije.org 
 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.