Наш траг у људима и вечности

Кад стане пред лице Божије празних руку и оскрнављеног живота, човек стоји незаштићено пред судом вечности. Наш живот и даље одзвања у животу и у судбини других људи, почевши од најближих. Наша личност, свака наша реч, обраћање, отвореност или затвореност срца, снага убеђења, стваралачки начин чињења добра или зла – оставља у њима неизбрисив траг.

18.06.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 1

Пост је моменат који је истргнут из времена, моменат када треба да уђемо у себе и да станемо пред своју савест, пред лице читавог свог живота и пред лице Божије, и да донесемо суд о себи. Овај суд није обавезно у свему негативан. Сваки човек има у себи светлост, захваљујући којој може да види себе, и живот, и свет, и у крајњој линији, у самој дубини бића, у самој сржи свога ја, може да се сретне са Живим Богом.

Ова светлост је, у извесном смислу, наша савест: то је светлост која се излива на наше поступке, на наше мисли, на кретање нашег срца, на наше жеље, на покрете нашег тела. Ова светлост немилице и истинито обасјава све и омогућава нам да ствари видимо онаквима какве јесу, а не како их, током већег дела свог живота, видимо - магловито, или онако како бисмо желели да их видимо.

Још дубље од гласа наше савести чује се глас Христов. Христов глас се чује кроз речи Светог Писма, кроз Његове личне речи упућене свакоме од нас; и не само кроз речи. Христос нам се обраћа свим Својим животом. У току свог поста, треба да станемо пред лице своје савести и да се молитвом и молбом обратимо Христу Богу, молећи и умољавајући Га да нам открије дубине које наша савест, која је изгубила сјај због нашег немара, не обасјава до краја, молећи Га да нам каже Своје моћне речи о ономе што наша савест још није научила или је престала да говори.

Не тако давно, у Посланици апостола Павла, чули смо упозорење и позив да пазимо на време јер су дани зли. Зли су у том смислу што је време варљиво. Време као да лежи пред нама без граница. Сваког тренутка, чини нам се да ће иза њега уследити други тренутак, да времена пред нама има још много. А, истовремено нас Христос јасно упозорава: Безумниче, зар не знаш да ће ти исте ове ноћи, у којој рачунаш на одмор, на заборав, твоја душа бити узета? Смрт ће доћи, крај живота ће доћи, времену ће доћи крај. И, на другом месту, Христос говори да треба чинити дела светлости док још има светлости, да ће доћи време када светлости за нас неће бити, и тада ће наш пут бити мрачан.

Треба чинити дела светлости док још постоје живот и време - онај тренутак у којем сада живимо, не будући тренутак који може никада да не настане и, док савест још говори у нама, док још можемо да ослушкујемо речи Спаситељеве, да се загледамо у Његов лик и, како је Он Сам рекао, да следимо пример који нам је дао. Заиста нико од нас не зна колико ће живети, и још мање зна у каквом стању ће бити током преосталих тренутака или година свог живота. У једном тренутку, највећи ум може да пропадне зато што је у мозгу пукао мали капилар. У сваком тренутку, човек може да постане безосећајан за несрећу, за потребу другог човека.

Ни на свој ум, ни на своје срце, ни на своју одлучност, ни на своју снагу, ни на своју вољу не можемо да рачунамо до краја. Не смемо да одложимо ни за тренутак оно што треба учинити сада, зато што, ако то не буде испуњено, оно можда за нас никада неће постати спасоносна, а за другог преображавајућа могућност живота. У Дневнику о. Александра Јељчанинова, има једно место на којем он каже да добро треба чинити одмах. У тренутку када је добра мисао бљеснула у нашој свести, ми треба одмах да је испунимо, да претворимо мисао у дело, зато што, како он каже, кад нам долази блага мисао, када се рађа добра побуда у нашем срцу, када се наша воља прене у жељи да чини добро, највеће искушење за нас представља мисао: “Да, наравно, али не сада; сада сам заузет нечим другим, драгоценим, значајним, потребним, обавезним, пријатним!”

Ако дозволимо себи да одложимо добро дело, оно никада неће бити испуњено, зато што ће се порив нашег срца смирити, воља ће се успокојити, мисао ће избледети и можда ће проћи и сама могућност да учинимо то дело. Одједном осетимо: треба да посетим тог и тог човека, треба том човеку да напишем писмо или да га назовем телефоном, или да учиним ово или оно, за шта је он молио и што стално одлажемо. И одложимо; и кроз врло кратко време, видимо да је постало прекасно: или је други човек то учинио, и тада нам то постаје болно; или је човек којем је требало да послужимо - умро, и тада наша несрећа постаје безизлазна: постало је прекасно, непоправљиво прекасно.

Реч прекасно је веома страшна реч. Код Достојевског постоје размишљања о паклу, где он пакао дефинише речју – прекасно. Живот је прошао, време када си могао да се одазовеш срцем, да обухватиш и познаш умом, да напрегнеш вољу како би учинио добро дело - то време је прошло. Време за то дело је прошло, и сада се налазиш пред лицем вечности, у коју се више не може унети оно што ниси унео у читавом свом земаљском животу. Постало је прекасно. То је веома страшна реч.

Може ли се рећи да нема никакве наде? У извесном смислу, човек никако не може да се поузда у себе. Кад стане пред лице Божије празних руку, оскрнављеног живота, он стоји незаштићено пред судом вечности. Наш живот и даље, на известан начин, одзвања у животу и у судбини других људи, почевши од најближих. Наша личност, свака наша реч, обраћање, отвореност или затвореност срца, снага убеђења, стваралачки начин чињења добра добра или зла - оставља у њима неизбрисив траг. А, понекад смо људе ранили дубље од било кога другог, зато што смо прошли кроз њихов живот као што се нож урезује у људско срце: у тренутку трагедије смо према њима показали равнодушност, у тренутку потребе смо прошли поред њих, понекад смо се опходили према њима са злобом. Зато можемо да ранимо и оне који нам нису најближи - да их ранимо за читав живот.

Међутим, и ближњи и они који нам нису најближи могу на себи, у својим дубинама, да носе траг свег добра које смо можда учинили пред њима, у односу на њих, послуживши им као пример, а понекад просто као позив. Треба да запамтимо да сваки човек којег сретнемо, чак и случајно, чак и налазећи се у метроу, у аутобусу, на улици, којег смо погледали са саосећањем, са озбиљношћу, са чистотом, чак и ако нисмо рекли ни реч, у јеном тренутку може да добије наду и снагу да живи.

Има људи који пролазе кроз године као да ни за кога не постоје. И, одједном, нађу се лицем у лице пред непознатим човеком, који их је погледао са дубином, за којег овај човек, одбачен, заборављен, непостојећи – постоји. И, то је почетак новог живота. То треба да запамтимо.

У стара времена, оци Цркве су говорили да треба имати сећање на смрт. Имати сећање на смрт не значи да се човек плаши смрти - то значи да о свакој својој мисли, о сваком свом поступку, сваком покрету нашег срца треба да судимо пред лицем могућег тренутка када може да буде касно и да, ако наши поступци постају малодушни, неодлучни, ако се наша воља поколеба, зато што се плашимо последица наших поступака, никада нећемо живети свом пунотом свога живота. Страх због последица ће нам стално сметати да чинимо у потпуности, смело, храбро, оно добро на које смо позвани.

А, позвани смо да чинимо добро зато што нас је послао Христос, ми смо Његови ученици. Он нас је послао да будемо Његов лик, икона на делу; Он нас је послао у овај свет како би свако ко нас сретне чуо Његов глас, како би у нашем срцу видео сјај вечног живота, у нашим очима - истину, трезвеност и самилост Божију. И, треба да имамо на уму да нисмо одговорни само за себе, већ и за судбину свих оних које срећемо, и свих у којима кроз друге остављамо траг своје личности.

Митрополит сурошки Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (1)

18.06.2020.

Милка

Ваш сајт је изванредан и достојан сваке хвале.Али вас молим да текстове које објављујете на фејсбук у подесите тако да је дозвољено копирати текст како бсмо могли поделити пријатељима који нису и не ких разлога не могу да се пријављују на фејсбук.

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.