Небеско грађанство и народи

Очовечењем Бога и Његовим уласаком у свакодневни живот људи у личности Исуса Христа, дошло је до занемаривања разлика и посебности људи и народа и њиховог сједињавања на темељу онтолошке једнакости. Сједињењем у Христу сви постају Народ Божији, “… род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен…”, један нови израз припадности који омогућује пуноћу обећане будућности у Царству Божијем.

13.01.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Када хришћанин покуша да смести своју веру заједно са национализмом, чекају га огромне тешкоће у вези са Светим Писмом. Одмах на ум долазе „безнационално-уранополитске“ изјаве апостола Павла. „Нема више Јудејца ни Јелина“ (Гал. 3:28), „Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол. 3:11). Мисао апостола је јасна и схватљива. Она не оставља место национализму у Цркву.

И ту почињу различита лукавства, једни говоре да те речи нису о Цркви, већ о Царству Небеском. Иако апостол јасно пише да је то написано о садашњости „сад“ (Кол. 3:8). Други говоре да у Цркви нема нација, а ван ње – постоје. Као да тобож хришћанин има право да се у неком идентификује себе ван Цркве. Али апостол Павле директно говори да смо умрли за свет у крштењу (Рим. 6:1-11; Кол. 3:1-14).

Други покушавају да се искобељају позивајући се да како постоји подела на два пола код хришћана, значи да се чува различитост нација и да је то нормално. Иако се полне разлике и побеђују у монаштву, па и у хришћанском браку постоје различита служења мужа и жене – благодат је једнака, независна од пола, даје се сваком члану породице. Питање како се односиш према сопственој нацији – питање је пре сопственог осећања света, а никако објективне неопходности, за разлику од полне припадности.
Све се јавља због тога што из привезаности за трулежну и смртну земљу људи губе осећај не-световности Цркве (не припадања Цркве овом свету).

За Свето Писмо припадање нацији није нешто неопходно. Постоје различите нације, у Светом Писму се оне називају народима. Постоје Јудеји – народ који је раскинуо Завет. И постоји посебни, трећи народ – Црква, народ завета, то је нешто потпуно другачије, од свих нација на Земљи. Ми нисмо гоје, нисмо незнабошци, да бисмо имали везе са нацијама које су пород Вавилонског проклетства. Ми смо хришћани, нација Исуса Христа. „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју; Који некад не бијасте народ, а сада сте народ Божији; који не бијасте помиловани, а сада сте помиловани“. (1 Петр. 2:9-10)

Ми смо бивши Руси, бивши Татари, бивши Јевреји, бивши Американци – а сада деца Божија, народ Свете Тројице, грађани неба. Говоримо на свим језицима одакле смо произашли, али смо другачији. Ми смо трећи народ. И наше идентификовање треба да буде не са својим бившим народима, већ са Црквом. Као што је за незнабошца несрећа Американца, даља, од несрећа свог ближњег, тако је и за хришћанина несрећа хришћанинова, ближа, од несреће другог. Иако се молимо за цели свет, ради нас свет и постоји. Али ми нисмо грађани света (зато је немогуће бити космополита). Народи из којих смо произашли – јесу наше прво (али далеко не и задње) мисионарско поље. Али у суштини – то је туђина. Сви наши интереси срца су у Цркви, у том предивном Царству које странствује, чија је Отаџбина на Небесима. Њени интереси су другачији од интереса сваког земаљског царства. Они могу и не морају да се поклопе, али истоветни неће бити никада. Црква је много већа од Земље.

У делима патриота и националиста често се може чути изобличавање оних који покушавају да споје припадање различитим народима. Патриоте често изобличавају оне који имају двојно држављанство. А хришћани и заборављају на то. Ми смо увек хришћани и незнабошци нећемо бити више никада.

У чину присаједињења незнабожаца Црква моли: „Боже, сабрао си из НАРОДА Цркву, народ Свој“. Бог нас је изабрао из незнабожаца, а ми покушавамо да се вратимо назад. То је старо искушење Израиља. „Бићемо као и сви народи“. Да не буде тако, јер то је грех светољубља, који доводи у непријатељство са Богом (Јак. 4:4). И то је последица нашег самољубља. Господ лечи ту болест Својим казнама, да не би били осуђени заједно са незнабошцима.

Управо да би повратили то осећање апсолутне различитости хришћана и дубинског сродства црквеника – независно од нација из којих су били ослобођени од стране Бога – ја и проповедам уранополитизам (учење о небеској Отаџбини хришћана). То је јединствено гледиште оних који се осећају црквеницима (људима Цркве).



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.