Нема греха који је већи од љубави Божје

Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не повлачите се из Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељна особа изван ње.

22.01.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ми не идемо на Небо не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо на Небо не зато што чинимо грехе. Све док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо на Небо, јер дајемо све од себе да постанемо оно што Христос жели да будемо, и такав напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, то не зависи од нас, него од Божје милости.

Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, починити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо бити у стању да превазиђемо своје грехе. То не значи да ми нисмо оно што Христос жели да будемо. Боримо се, ратујемо против својих греха. Видимо своје и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни разумом, ни очима, ни ушима…

Не смемо пасти у очај и рећи: „Ја увек упадам у замку истог греха. Тако да нећу моћи ништа постићи: не радим ништа!“ Много радимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што нас спасава, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође поседује врлине. Једном, учинивши нешто добро, отишао сам да кажем старцу о томе. Тада сам био искушеник. Кад ме је угледао, одмах је схватио у чему је ствар и, пре него што сам могао да кажем неку реч, рекао је: „Дете моје, зашто бисмо се хвалили и били поносни? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени због љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му јер нема тело.“

Био сам шокиран! Без обзира колико врлина имамо, никада нећемо моћи стећи оне које ђаво поседује. Али да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не; ни нас оне неће спасити.

Шта хоћу овим да кажем? Да не треба да будемо пуни врлина? Не. Борићемо се за стицање врлина. Прави хришћанин је увек добродетељан, али није свака добродетељна особа обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али врлине саме по себи не спасавају. Бићемо спасени покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума.

Али смирење није само у изговарању празних речи као што су: „Шта сам? Ја нисам ништа!“ и претварању да си несрећан само зато да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан; гледај, имаш такве и такве врлине…“. Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само изговарање смирених речи, већ бити смиреномудра особа, имати смирен дух и не мислити да смо бољи од других, јер се свако зло рађа првенствено у нашим умовима.

Ако духовно паднемо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање. То ће нас спасити – и ништа више. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он има пуно врлина, али недостаје му једна – смирење, а то је створило пакао и донело духовну пустош.

Како би показао снагу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с Неба на земљу, понизио се и био послушан до смрти (Фил 2, 8). Смирио се до тачке у којој је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно за наше спасење.

Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење, и док плачемо због греха који смо починили, Бог нас крунише смирењем због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати.

Поставите себи правило да више не понављате своје грехе говорећи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника.

Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да се представимо Богу. Човек мери ствари на један начин, али Бог мери на други начин.

Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не повлачите се из Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељна особа изван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега.

Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је оштар, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и напустили смо цркву. Док смо чекали да будемо позвани у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам како си заспао у цркви.“ А он је одговорио: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан изван ње!“

Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да се током поплаве пробудите на улици. Покајање је оно што ће нас спасити, а не нешто друго. Због тога се морамо стално кајати. Зашто је то тако? Зато што стално грешимо и што не треба да будемо везани за грехе које чинимо. Свети Доротеј каже да чак можете некога узнемирити начином на који га гледате и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у јаму и непомично чекамо тамо док не умремо?

Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Радећи тако, отићи ћете на Небо, не сумњајте у то. Јер када особа каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, то показује да жели бити са Христом, да неће грешити по својој вољи, а ако греши, онда ће то бити против њене воље. Као што каже Свети апостол Павле: “Али видим други закон у удима својима, који се супротни закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове” (Рим 7,23-24)? А ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Бићемо спасени молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ И смирењем.

Често када нешто тражимо од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испоставља се да смо имали више користи од молитви које смо упутили Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одгађа да нам пружи оно што од Њега више пута тражимо.

Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље патње – на пример, болест – како би нас спречио да грешимо. Да смо уместо тога завршили у другачијој ситуацији, били бисмо задовољни и сагрешили бисмо. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“.

Игуман НИКОН Атонски
Извор: svetosavlje.org



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.