Не бој се, само веруј!

Када бисмо имали поверење у љубав Божију, онда бисмо сваки страх побеђивали. То не значи да ћемо се понашати неразумно и глупо. Не значи да се нећемо лечити ако смо болесни и да ћемо рећи како ће нас Господ излечити, него ћемо применити све што можемо од земаљских вештина, али да ће, пре тога, као ти вера, као садржај и циљ.

03.11.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 1

Драга браћо и сестре, ево, дошли смо данас, у овај дан Божији, да започнемо седмицу молитвом и благословом, да сва дела својих људских руку, у самом њиховом седмичном почетку, принесемо пред престо Божији, да првине свога бића, овога дана, и јутра, и целе недеље, принесемо Господу онако како се одувек оно што је прво у нама приносило Господу, да би кроз то принесено прво било благословено и друго, и треће, и тридесет треће. Ако вежемо себе и свој живот, дане у њему, догађаје и ситуације, жеље, добра и лоша стања, невоље и срећу, за Бога, све ће то бити препорођено и обновљено, измењено, очишћено и учвршћено, и све ће то благодаћу Божијом бити усмерено правоме циљу.

А, ако ми сами, из своје људске таме, по свом људском уму, по свом људском страху, по својој бризи за оно што нас окружује и што јесмо, почнемо да бирамо стазе и путеве свога живота, онда смо - као они који не могу да виде испред себе ни метар-два, а камоли километре и целоживотну путању - у великој опасности од тога да у том свом тражењу залутамо. Те речи када чујемо - оне као да се саме по себи разумевају, али их готово никада не остварујемо у свом животу.

Постоје две силе у нама. Постоји сила која размишља по логици меса и костију, по логици људских инстинката и потреба. Она неће да гледа ни горе, ни напред, него хоће да мери само оним што се види и што се осећа. И, она је пуна страха, она нас брине, она нас плаши: Шта ћемо јести? У шта ћемо се оденути? Шта ће бити сутра? Шта ће бити са нама? Шта ће бити са нашим животима? Шта ће бити с нашим каријерама? Шта ће бити с нашим болестима? Шта ће бити с нашим здрављем? Шта ће бити са онима које волимо?

И живимо од страха до страха, а страх је веома опасна ствар. И, није ствар, већ као да је неко биће - иако оно није по себи живо, ми му дајемо живот, и страх долази као неки глодар, као неки зао дух, и нагриза нас и круни. То је тај чувени стрес о којем се говори, једна његова димензија. Тако се урушава наше психичко здравље, а потом и физичко.

А, кад се здравље уруши, онда опет дође страх да храни болест. Када овамо дођу болесни од разних болести, обично тешких, прво што им говорим јесте да морају да се боре, и то не против болести, већ најпре против страха јер се свака болест гоји, расте и напредује од страха. Немање страха, тј. његово савладавање - јер не можемо да га немамо - јесте пут оздрављења, пут правилног начина живота, а страх не можемо победити другачије него вером у Божију љубав, Божију бригу за нас.

Каже овако Господ, кроз уста пророка: Ако те и мајка твоја заборави, ја те нећу заборавити. Он пореди Своју љубав према нама са мајчином љубављу према детету - а то је највећа љубав на земљи - и каже да неће престати да нас воли чак и када би, рецимо, условно речено, мајчинска љубав нестала: Ја нећу престати тебе да волим.

Када бисмо имали поверење у ту љубав, онда бисмо сваки страх побеђивали. То не значи да ћемо се понашати неразумно и глупо, под оном паролом: Кољи ме, аго, да будем светац. Не значи да се нећемо лечити ако смо болесни и да ћемо рећи како ће нас Господ излечити, него ћемо применити све што можемо од земаљских вештина, али да ће, пре тога, као првина нашег пута ка излечењу, бити вера, као садржај и циљ. Таква вера у Бога помоћи ће да се сваки страх победи - страх у болести, страх у животу, и сваки други страх. Ако пустите мало страха у себе, ако он данас освоји један милиметар тла вашег бића, наредног је дана он на трећем милиметру, а прекосутра држи већ два сантиметра.

У једној књизи о вештинама монашког живота, најпознатијој књизи - Лествици - говори се о томе како се неки монаси боје да увече остану сами у својим собама, плаше се нечистих сила - то је детињи страх. Али, уколико се не победи, он савлада целог човека. Таквима се саветује да иду на страшна места, не би ли их то растрашило. И ми морамо да победимо сваки страх. Да бисмо победили страх, морамо да будемо близу Бога.

Хришћани су, за разлику од других људи, свесни тога да је све ово што нас окружује, ма колико лепо и узвишено било, истовремено бескрајно крхко и пролазно. И, зато морамо стално да се сећамо Бога. Бог је једино што не пролази. Видите поплаву што је била у Обреновцу. Колико је тамо било људских судбина, колико дела људских руку! Те силне куће, вртови, много тога с љубављу грађеног. Ту су животи уложени, то су деценије, то је образовање, то је новац, то је снага - а све живо збрисано је за пола сата.

Сећам се прошлог рата, Олује и Бљеска, када су долазиле избеглице - за један дан нема ничег! Онда видимо, у ствари, да све то за шта мислимо да је трајно и чврсто заправо није трајно и чврсто. Ту нису нестали само предмети. Нестала су запослења, друштвене позиције, односи комшијски, све је нестало. А, шта је остало? Остала је вера. Из чврсте вере - ако неко има веру - да стане на своју чврсту веру, он преко те вере може препливати сваку воду, и сваки бљесак, и сваку невољу, и сваку олују, и може из те чврсте вере да настави. Ако нема чврсту веру, онда има проблем. Господе, дај свима нама овде чврсту веру! Амин.

Прота Владимир Вукашиновић
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (1)

07.11.2020.

Ненад

Диван текст.

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.