Никада више нећеш бити сам…

Ако то само пожели, човек никада неће бити сам. Ако је само иоле свестан чињенице да је Бог са њим и он са Богом, Христом, човек, заиста, никада неће бити сам. И у свим животним околностима, мукама и проблемима, болстима и радостима, ни кад се од њега буду опраштали најближи, на ивици гроба, и после општег Васкрсења, бићемо заједно кроза све вјекове и кроза сву вјечност, јер, више никада неће бити сам…

30.04.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Рјешење твојих проблема (мојих, твојих, наших) неће доћи од твог сопственог расуђивања и логике! Мораш све са повјерењем предати Богу. Ово су све искуства која су нама углавном непозната. Ријетки су они који имају опит оваквог начина и борбе и философије. А, у суштини, све је некако просто, само што, због наше силне невјере, и силне сумње, и силне вјере у своје моћи, у своје расуђивање, у своју логику, ето, дођосмо докле смо дошли - до ивице безнађа и очајања. Дакле, потребан је тај један моћан потез, једна мисао дубока и истинита, једно подсјећање да смо ми крштени, да припадамо Христу Богу и да наше проблеме не можемо рјешавати тако што ћемо их отимати од Њега, да сматрамо да је то сад само мој проблем, да он са Светом Тројицом нема никакве везе, да је то просто мој живот, и то су моји проблеми, и то ћу ја да рјешавам тако како мислим да треба, мојом логиком и мојим расуђивањем.

А, видите, Господ нас онда пита: “а, што си се онда крстио? Чему онда оно сједињење, чему оно поклоњење? Па, ми смо обавили тајну над тобом, човјече! Ти припадаш Мени! ти си мој...! Сви твоји проблеми су и Моји проблеми! Оно што се тебе тиче - и Мене се тиче. Оно што треба да рјешаваш - рјешавај са Мном!”

Имао сам, ево, да то потврдим једним личним примјером, једну ситуацију, негдје сам се запетљао, на неким стазама, и, по старој, лошој навици, кренуо да излазим из тога сопственим расуђивањем и логиком, а то су процеси који трају. То умара. То само живот троши и у анемију води. Ипак, све те процесе неко мора и да подржи - и бубрези, и желудац, и мозак, и мишићи, и кичма, и нерви, и срце, а онда љекари кажу: јео си нешто масно. Једеш много масног или пијеш много овога, а онда, после 10 година, кажу: а, ипак није од овога, биће да је од онога... а, једеш стално масно јер расуђујеш тако - хоћеш сопственом логиком и расуђивањем да изађеш из проблема - то ти је масноћа, то срце оптерећује!

И, у том покушају да, сопственим расуђивањем и логиком, изађем из те ситуације - а то траје, па се некад баш одужи, може да откине један добар комад живота, па после огледало не даје исти одговор: па имамо боре, па се мало кожа опустила, коса сиједа, нису ни сви зуби баш ту гдје су били, а још нисмо рјешили проблем. А, ми смо мислили: ево, само да га рјешим, па идемо даље.

Служећи службу у нашем храму, доље у параклису Ваведења, налазећи се у олтару и вртећи тај свој проблем, у тој ограниченој зони сопственог расуђивања и логике, умарајући самог себе, у једном тренутку - чујем глас. Ограђујем се: нисам га чуо у смислу физичког чула слуха, него унутрашњи глас, који каже: “А, што то са Мном не подијелиш...?” Пазите, у једном трену: потпуно нова перспектива! Па, заиста, што се не бих помолио Богу? Али, не да тражим акатист за рјешење ове ситуације, па акатист за рјешење оне ситуације..., него: “Што то Мени не кажеш? Само се мало обрни, дигни мало главу, погледај Ме и реци то исто, што самом себи упорно говориш - хајде то подијели са Мном! Па, наши смо! Па, ту смо, човјече, служимо службу, причешћујете се Мноме...”

Пазите како се ствари мијењају: у једном трену! Само тај благи додир, ненасилан и ненаметљив, кроз питање: “Што то не подијелимо? ... Човјече, ниси сам у овоме! Ово није само твој проблем - немој да га отимаш! Немој силом егоизма да га забадаш у своје срце, него - ако смо се сјединили, онда је твој проблем - Мој проблем! Хајде заједно да га рјешавамо!”

Браћо и сестре, ми главне наше проблеме, суштинске проблеме - смрти, гријеха и ђавола - рјешавамо у заједници са Њим. Можемо ли ми рјешити проблем смрти, гријеха и насиља демонског без Њега? “Па, ако рјешавамо највеће проблеме, што онда овај тајиш? Што си га сакрио? Што си се везао за овај, па нећемо да га дијелимо? Он је ситан проблем!” Пазите, само у тој промјени угла посматрања, дакле: не гледам више на проблем сам, него гледамо заједно, ја и Господ мој и Бог мој, само у том доживљају заједничког посматрања проблема или дијељења истог са Њим, он више и није проблем. У једном трену!

Мало је ненормално - али потребно - да крштеног човјека убјеђујеш да је крштен. Е, сад, ми овдје имамо један проблем што многи од нас нису крштени претходно прошавши кроз припреме. А, суштина те припреме је да, послије крштења, знаш да ниси сам. И, да више никад нећеш бити сам! Никад! Ни у времену, ни у вјечности. “У том погледу, буди потпуно спокојан: Ја те никад оставити нећу. Ни кад се од тебе буду опраштали најближи, на ивици гроба - Ја ћу и тада бити са тобом. Ја ћу бити са тобом и после општег Васкрсења, бићемо заједно кроза све вјекове и кроза сву вјечност”.

То вам је, браћо и сестре, смисао и сила крштења. Свакако да тај однос морамо да чувамо, да му будемо вјерни, као што је невјеста вјерна женику. Погледајте какви смо ми развратници, какви смо ми прељубници, ако је крштење - Света тајна брака. И, шта, та прељуба ће остати без посљедица? Па, услед те прељубе и долази до помрачења, па оно све јаче, па све гушће, па све теже, па онда дођеш до те невоље и несреће да мислиш да си сам. Ниси ни тада сам! Потребно је покајање, али оштро и на Христа усмјерено. Не допустимо себи да до тога дође, ако већ није дошло, него чувајмо тај завјет, будимо свјесни значаја и силине Светог крштења, кроз које се заиста сједињујемо и јесмо са Христом.

Он је обећао: Ја ћу бити са вама у све дане до свршетка свијета. А, онда, и Света Литургија. Имаш проблем, па се причешћујеш - па, нема ту више проблема, браћо и сестре! Какав проблем имаш, човјече...? Мораш све са повјерењем предати Богу. Предати Богу, али не као: имали смо случај гдје мајке доведу дјецу болесну и оставе их ту на паркингу манастира. Као, предали су их Богу... Без да после позову и питају: како је, треба ли што, хоћемо ли што доносити, имате ли хљеба, зимнице...? Тако и ми: бацимо нешто, очекујући да ће то на неки магијски начин да се рјеши. Не, него: предати и остати у заједници, да заједно то рјешавамо. Дакле, ја сам крајње немоћан, а Ти си свемоћан, хајде да то рјешавамо, не да би га рјешили, него да би тај осјећај заједнице продубио у себи. Болестан си, рецимо, па ти је тешко, па кроз ту тежину болести и бола - продубљујеш однос са Христом...

о. Рафаило Бољевић
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.