Још у детињству од многих људи оба пола и разног узраста морао сам да слушам јадиковање, чак и роптање, због тога што ће привремени људски греси на земљи да се кажњавају вечним мукама. Свима познати филизоф В. С. Соловјев усудио се да искаже своје мишљење у вези поменутог питања, када је изјавио: "вечне муке" - ах тај гнусни хришћански догмат...". И наравно, када су од њега затражили да објасни то своје јавно богохулство, он је изјавио, да је кобајаги рекао "не гнусан" него "жалостан". Тада сам још као дечак ово његово објашњење прихватио чистог срца, али сам се касније убедио у неискреност овог аутора, а самим тим и у ово његово порицање, и почео сам да сумњам у горе наведене деманте и у тој сумњи још увек се налазим.

Читањем или слушањем приче о богаташу и Лазару већина хришћана усваја жалосно расположење. Ради објашњења ове приче почећу да полако излажем моје мисли. Богаташ у овој причи није био нека безнадежна протува него је само лакомислено проћердао свој живот. Затим, и после његове смрти остало је много чега доброг у његовој души: он није окорели богохулник него само грешник, - грешник који је призивао правичност Божије казне; и не само то, него је он сачувао састрадање и сажаљење према својој браћи која су остала на земљи, и он моли Авраама да им са онога света пошаље проповеднике покајања. А нешто што је најтрагичније у у овој причи то су речи Авраама: "А преко свега тога постављена је велика провалија између нас и вас, да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде".

Упитајмо се, о чему овде ове речи говоре? О томе ли, шта је било, сада јесте, шта ће да у будућности буде, или само о томе шта је било до Христа?

Сигурно је да је реч само о последњем; јер нас Свето Писмо уверава у једно, да је ту провалију Неко прешао: Неко - коме су "додуше тело убили, али је духом оживљен; Њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некада били непослушни, када је Божија стрпљивост чекала у Нојево време".

Па наравно да је у броју поверовавших у проповед и спасених био и тај богаташ који није изгубио добра осећања. Онда коме је Христос лично Својим устима рекао да пођу у огањ вечни, "где ће бити плач и шкргут зуба"? Ево и одговора: речено је огорченим и непокајаним грешницима за које је Спаситељ на другом месту рекао: "да нисам дошао и да им нисам рекао, не би имали греха; овако немају изговора за свој грех", и даље: "сада су пак гледали и мрзели мене и мог Оца".

Да би показали правилност овог мог размишљања погледајмо шта се подразумева у овим речима "плач и шкргут зуба" и "огањ вечни". Плач је израз страдања и жалости, али бива и плач беспомоћне злобе којем се предавала она зла госпођа у "Плодовима просвећења" Лава Толстоја. Нема сумње да баш такво значење има шкргут зуба на свим местима Светога писма, како Новог, тако и Старог Завета.

Када је првомученик Стефан у свом духовном усхићењу проповедао Христа, са тим и обличавао Његове убице, то су "сви који су седели у Синедриону видели његово лице као лице анђела", а они када ово чуше "разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега".

У причи позванима на свадбу царевог сина, не говори се о казни, него само о изгнању непозваног госта и крајњу таму, на шта је још додато: "онде ће бити плач и шкргут зуба". Исти израз употребио је Господ, када је рекао, да ће нечисти јудеји видети на ономе свету обраћене народе који ће да седе са Авраамом, Исааком и Јаковом, а себе ће избацити ван: "где ће бити плач и шкргут зуба". У Старом Завету Праведник је говорио Богу, да неваљали којима се он обраћао као браћи, да су му се ругали, где каже: "са лицемерним осмехом шкргутаху на мене својим зубима". А имамо и не тако ретке примере из нашег свакодневног живота, рецимо када злочинац, атакујући на своју жртву, будући везан, и тако осећајући своју немоћ шкргуће својим зубима и пени.

Дакле, овако шкргутање зуба као израз беспомоћне злобе јавља се својством непокајаних грешника, када се ослободе тела и виде Христа у слави Његовој, и сав Небески свет како слави Његову победу, а за њих у исто време толико омрзнутог.

Али питамо се, зашто ће муке те беспомоћне злобе бити вечне? Ево одмах и одговарамо: завршиле би се оне саме по себи са ослобађањем богоборачких душа од те мржње. Међутим, да ли је могуће такво помирење душе са нечим што је њој одувек било мрско; и када је већ једном заувек остала са својом мржњом, чак и после тога, када је чула све Христове призиве, и видела Његов последњи суд и славу Анђела и Светих.

Овде на земљи, наша осећања се мењају на добру или лошу страну добијајући нове утиске и спознаје, а када се сваки опит личног и светског живота исцрпи до краја, и озлојеђеност душе не размекша, да ли је тада уопште потребна унутрашња промена? Наравно да није! А шта се говори за вечни огањ? Шта је или какав је тај вечни пламен? Одговорићемо из књиге пророка Исаије са истим тим његовим питањем: "ко ће из нас остати код огња који прождире, ко ће из нас опстати при вечном пламену - Тај, Ко ходи у правди и говори што је право; Ко мрзи корист".

Савршено је јасно, да се под вечним пламеном разуме Божије присуство или чак сам Господ Бог. За једне Он ће бити извор насладе, а за друге, само созерцавање Његовог Бића - извор мука. Нешто слично може се прочитати и код Апостола Павла. Због чега основно богословље назива ад удаљеним местом од Бога? Ево одговора: ово треба да се разуме као морално удаљавање, а не физичко, јер Апокалипсис нама сведочи, да ко се открије да је непријатељ Божији, тај ће "бити мучен у огњу и у сумпору пред светим Анђелима и пред Јагњетом, и дим мучења његовог уздизаће се у векове векова".

У самом закључку да кажемо да вечне муке нису казна Божија или некаква Његова освета, него, добровољно њихово расположење и добровољно њихово стање.

Митрополит Антоније Храповицки
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: azbyka.ru