О духовној борби

Што брже задобијеш врлину, утолико ћеш је брже и изгубити. Уколико је спорије и напорније будеш задобијао, утолико ће бити постојанија.

02.09.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Што брже задобијеш врлину, утолико ћеш је брже и изгубити. Уколико је спорије и напорније будеш задобијао, утолико ће бити постојанија.

То је слично тикви која расте у висину и говори чемпресу: „Погледај колико сам нарасла за само неколико дана! Ти си овде већ годинама, и уопште ниси много нарастао!“ „Да“, одговара чемпрес, „али ти још ниси видела олује и таласе врелине и захлађења!“
Након извесног времена, тиква се осуши а чемпрес остаје тамо где је и био.

Исто се дешава и духовном човеку. Он остаје исти и у периоду олује и у периоду затишја. Зашто? Зато што је дуг временски период створио стабилност. Кад је на почетку напустио свет, његово духовно стање је било непостојано. Међутим, како је време пролазило, благодат Божија је постепено дејствовала на његовом спасењу и ослобађању од страсти. Према томе, човек данас мора да се присили, да би сутра благодат Божија почела да дејствује сама од себе. Тада више неће бити потребе да се присиљавамо на добре помисли. Благодат која остаје унутар тебе уноси их у твој ум без твог напора. Имаћеш, да тако кажем, осећај за сећање на смрт или за неко друго корисно сећање. Кад се будеш будио и отварао очи, уместо да се осећаш поспано ти ћеш напредовати.

роћи ћеш кроз васцело тајинство созерцања и рећи ћеш: „Како се то догодило, будући да се ја још увек будим? Како се то догодило?“ Свеједно, благодат Божија дела сама од себе, а то је резултат укорењене навике.

Исто се дешава и са грехом: било да је будан или да спава, грешник непрестано мисли о злу. Када је грех потпомогнут рђавом навиком и ђаволом, он се претвара у постојано зло. Исто је и са добром: добра навика потпомогнута благодаћу Божијом постаје човекова друга природа.

Старац Јефрем Филотејски и Аризонски