О захвалности

Животиње могу на посебан начин да изразе захвалност, да кажу да те воле, да се боје, да им је хладно, оне су на другачијем ступњу од нас. Али, само кад смо у љубави Христовој, можемо да чујемо шта оне мисле и шта су њихове потребе. Кад смо у љубави Божијој, можемо чути и једни друге, и осетити једни друге...

16.09.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

,,Незахвални смо много", рече старац Исихије док је љуштио јабуку и давао ми један део. ,,Нама је сав живот дат од Бога. Ми Њиме дишемо, живимо, радимо, волимо, играмо се, а опет ни речи хвале, ни у мислима чак. Цела наша планета живи Богом, Христом, Духом Светим, а колико мало људи се захваљује Богу. Сећаш се оне Јеванђељске приче, када је Господ исцелио губаве, а од мноштва исцељених само се један вратио да захвали. Такви смо, неблагодарни и једни другима, незахвални, незахвални и родитељима и Богу за родитеље какви год да су. Ако не ваљају, онда је наша дужност да се молимо за њих, да понесемо крст. Тако мало треба да дамо, а опет, то изгледа као непомична планина коју са муком савлађујемо"!

,,Егоисти смо, себични" – проговорих и ја.

,,Тачно је, човек је егоиста по природи палог Адама и зато је потребно да се обуче у Христа, у Новог Адама. Христос нас привлачи себи, а у Њему нема ни трунчице егоизма, него је сав Љубав, Давање. Видиш, Господ никад не мисли на себе него на нас, сва пажња и љубав унутар Тројице је усмерена једних на друге и на нас, јер то јесте љубав! А какви смо ми?!"

Старац направи малу паузу док је узимао кришкицу јабуке, дајући и мени једну пре тога. Било је предвече, предиван пролећни дан и предиван топли поветарац који је запљускивао наша лица, као морски таласи обале.

,,Како се савлађује егоизам, саможивост?", настави старац: ,,Само љубављу, несебичном љубављу, животом у заједници, у породици! Видиш, ми смо једна породица у Христу, а то је и била Божија замисао од почетка, а опет, тако смо разједињени, чак и ми хришћани. Сви би љубав и сви причају о љубави, а дела љубави нигде, јер нико не разуме шта је љубав, иако нас је Спаситељ упозорио у својим беседама да не будемо као звона која само звече. Много има наслађивања великим речима, а дела никуда. Хајде пођимо!”

Кренусмо тако мало у шетњу чаврљајући о обичним стварима, о спорту, о школи, политици, препуштајући се сасвим обичним и једноставним темама, допуштајући да нас предиван дан и ветрић однесу на пучине лепог расположења. Напокон, седосмо мало даље од манастира на једну клупицу, посматрајући веселе врапце који су се крили у ниским крошњицама жбунова.

,,Испричаћу ти један догађај који се мени десио, можда ми нећеш веровати! Једног лепог јутра, препустих се на клупици испред манастира умно-срдачној молитви, бацајући кришкице хлеба окупљеним врапчићима, говорећи Исусову молитву.

Изненада се појави блага светлост и у том тренутку један посебан врапчић слети испред мојих ногу, погледа у мене и ја јасно мислено чух како ми каже, како ме пита:

,,Можеш ли ми дати нешто да поједем, гладан сам?”

Ја се ни мало не збуних, бацих му мало парченце хлеба и он одлете са њим у кљуну. Непун минут после тога, опет се појави блага светлост, врабац слети испред мојих ногу погледа ме и рече: ,,Хвала ти пуно!” Да ли разумеш шта сам ти испричао? Прича је истинита! Видиш како су и животиње захвалне!”

,,Зар животиње могу да говоре” – упитах.

,,Животиње могу на посебан начин да изразе захвалност, да кажу да те воле, да се боје, да им је хладно, оне су на другачијем ступњу од нас. Кад смо у љубави Христовој, ми можемо чути шта мисле и шта су њихове потребе. Кад смо у љубави Божијој, ми можемо чути и једни друге, осетити једни друге!”

,,Ми смо безосећајни", помислих, а старац као да је чуо моју мисао настави: ,,Неосетљивост и многобрижје заокупља људе, а потребно је бити блажено једноставан и препустити своје бриге Христу и бити благодаран и захвалан. Видиш како је просто!”

Чудио сам се једноставности старца и питао се, зар је могуће да је тако једноставно и да ми много компликујемо наш живот мислима. Сетио сам се речи чувеног нашег духовника оца Тадеја, који је управо говорио како ми сами много компликујемо наш живот. Док је старац одлазио путем ка конаку дивио сам се тајни живота и универзума. Ноћ се полако спуштала изнад манастира, а звезде увелико красиле небески свод говорећи и сведочећи наново о величанству Божијем, нашег Творца, Свете Тројице. Ноћ је и време када цела природа тоне у починак и када монаси одлазе на кратки одмор, да би се касније предали целовечерњој молитви за цели свет. Молитве су најјаче ноћу, када тишина мисли испуњава пространство космоса.

Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.