О МОЛИТВИ

Најшира од свих заповијести која обухвата читав духовни живот човјека, чије се испуњење треба претворити у постојано стање човјечје душе јесте - молитва. Њу је изразио апостол Павле у двије ријечи: стално се молити (1. Сол. 5, 17).

16.11.2012. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Најшира од свих заповијести која обухвата читав духовни живот човјека, чије се испуњење треба претворити у постојано стање човјечје душе јесте - молитва. Њу је изразио апостол Павле у двије ријечи: стално се молити (1. Сол. 5, 17). Друге заповијести представљају - или посебне радње, које се врше у одређено вријеме, или осјећања, каја не могу бити стална и неизмјенљива. Чак љубав према Богу мијењала се код подвижника у периодима охлађења. Овај духовни пламен час је јарко горио у њиховим срцима, час се промислено скривао у дубинама и тајним скровиштима њихова духа.
Човјечја душа је по својој природи проста, али послије пада у гријех јединство њених снага се нарушава, оне су дошле у стање болесног несклада, одвојености, често се супротстављајући једна другој. У молитви долази до спајања оних снага, буђења духа и окренутости ономе што је Христос назвао "оком срца", према Богу.

Благодат надилази гријехове и страсти, али они настављају да живе и дјелују у човјечијој души чак у оно вријеме, када се човјеку чини да се на крилима благодати издигао изнад гријехова и да већ потпуно припада Богу. Вриједи му само још накратко потрошити благодат као страсти, као кад пробуђене звијери поново почну трзати својим канџама његово срце.
Молитва је свјетлост душе. Мрачи се свјетлост и човјек упада у мрак. Он губи осјећај вјечности, престаје да види самог себе. Бог постаје за њега не живи Бог кога он осјећа свим својим бићем, већ као апстрактно-разумна идеја слична хладној и далекој свјетлости звијезде. Молитва је постала за нас неки вањски дуг који ми уплаћујемо у одређено вријеме и то трудећи се да умањимо његову висину или да га потпуно избјегнемо. Но, међутим потребна је молитва коју даје Црква, јер она је средство за добијање сталне молитве. У животу древних хришћана молитва је служила као стожер око кога су се окупљали морални који нас и до данас поражавају својом величином. Молитва је за њих била подземни извор који стално тече, који је невидљиво хранио њихова дјела, мисли и осјећања. Молитва је за њих сила, она небеска ватра чији одсјаји озарују временом и нас, када читамо дјела подвижника и Светих Отаца. Зато изреке аскета које су скупљене у патернике, просте су и кратке, али задивљујуће јасне и живописне, па врше изузетно дејство на људска срца.
Човјечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће подијелити свијет на хришћански и пагански. Сад хришћански свијет више личи на огромну пустињу, гдје су се само ријетке некаквим чудом сачувале мале оазе и мјестимично испод камења и пијеска пробија се као закржљала трава.
Једина сила, која се може супротставити овој пустињи која гута све, јесте молитва.
Свијет је престао схватати молитву. Он или одбацује молитву (најчешће трошећи снагу на мноштво непотребних вањских дјела), или гледа на њу као на медитацију средство за одређено психолошко расположење, то јест врши је као аутохипнозу или аутосугестију. И што је заиста страшно, тај свијет, који је изгубио молитву, изгубио је Бога...
Најопаснија ствар у духовном животу је компромис. Компромис стално чини човјека фарисејем, који има два лица и двије воље. Баш због компромиса са духом свјетским отежава наша душа и слаби наша душа. Свјетски дух веже човјека према земљи стотинама нити.
Шта је потребно да би се научили молитви? Прије свега молитву треба сматрати најважнијим послом у свом животу, а све остало - другостепено је. Потребно је да сав наш живот доприноси молитви. И то није одрицање од спољњег свијета. Древни хришћани су савјесно испуњавали своје обавезе и рад, сматрајући их служењем Богу, а не људима. Сметња је друго - наш неправилан однос према свијету, људима и самима себи. Анђели се шаљу да служе људима, али они овим не губе молитве. Молитва се гаси од нашег страсног очаравајућег срца у односу према свијету, његовим дјелима и појавама, од наше тоталне преданости њима. Зато човјек треба да омрзне оно што спречава молитву. Душа се састоји од три силе: ума, осјећања и воље (у древној антропологији: мишљења, жељења и раздражљиве силе), и све три силе треба да учествују у молитви.
Као препрека разума у молитви јесте његова охолост. Охолост рађа властољубље и увјереност у своје снаге. Док је човјек сигуран у себе онда он не може да се моли. Његова молитва се претвара у научени монолог; Бог му престаје бити потребан. Ум, који се нада у себе, одваја се од Бога и под дејством охолости и страсти властољубља, црпи: снагу у спољашњим знањима како би обезбиједио подлогу за своју величину. Овдје се најављује радозналост ума. Човјек товари на себе непотребна знања која сматра својим интелектуалним богатством. Ова знања хране његову охолост, а сујета стално тражи нова знања. Такав човјек личи на шкртицу који вуче све са улице у своју кућу. Његова соба личи на гомилу смећа, њему је тешко дисати и кретати се због старудије, али умјесто да ту старудију избаци, он скупља још више непотребну старудију. Ум, оптерећен непотребним знањима, стеченим због сујете и неукротиве радозналости, вуче душу наниже. Он је сличан птици која на крилима има привезане оловне утеге: она хоће да узлети али не може и само беспомоћно пузи по земљи.
Висока молитвена стања достижу обично људи једноставна ума и срца, или пак они који сматрају свјетска знања, која су добили, за прашину и прах.
Човјек мора да се одрекне непотребних знања да би у души имао слободно оно пространство у коме може дјеловати благодат. Лажна знања су исписана и обрисана табла на којој је више немогуће написати и насликати.
Мржња према лажним знањима и охолости разума открива пред човјеком тајне вјере и духовну мудрост. Непознавање спољнег и пролазног, онога, што не прелази у вјечност постаје почетак истинског знања духовног свијета и пута према њему. А непознавање онога, што није потребно за спасење што се односи само на обично земаљско битисање постаје основа на којој расту цвјетови духовне мудрости. Птица, која се извуче из мреже, слободно узлијеће горе, навише. Ум, ослобођен од сувишних знања, улази у ону унутрашњу мрежу, гдје у тами бесједи с Богом.
Шта је потребно урадити да би смањили поток информација које нас непрестано оптерећују? Прво - одрећи се грешног, јавно штетног, непотребног, а затим чак потребно свести на минимум, до најнеопходнијег; уз ово квалитет човјековог рада често поправљати, да би умјесто механичког памћења у њему пробудио стваралачки ум, и достигао умијеће да кроз мало достигне много.
Следећи непријатељ молитве је наслада која искушава човјекова осјећања. То је емоционална провокација којој је највише подложна човјечја душа. Наслада - то је сурогат среће, демонски фалсификат, дозван да собом замијени духовни раст који је човјек изгубио. Оно се завршава тешким осјећањем унутрашње опустошености и при томе што је интезивнија била сама наслада томе ће бити јаче посљедице осјећања губитка. Послије емоционалног успеха, који преживи душа слиједи нека провала у души - као сјенка смрти. И то је најсигурнији знак тога да нам сада одводи душу од Бога - извора живота.
Савремена култура са неким изузецима, представља култ наслада, понекад у изузетно ружном облику, а понекад под вањским привлачним личним доброчинствима. Страсно срце не може бити честица неба, оно постаје шака земље. Срце, упрљано и ослабљено насладом не само да не може да се моли, већ се чак противи молитви, мрзи молитву, као што пас мрзи онога који покушава да му ишчупа отрован комад меса. Такав човјек или сасвим бјежи од молитве или само изговара звучне ријечи као синтагму звукова не схватајући коме се он обраћа и шта тражи, то јесте оставља од молитве само вањски облик. Да би се научили молитви треба замрзети насладу као свога непријатеља, одбацивати оно што изазива страст, ма колико то било тешко као по ријечима Спаситељевима, одсјећи себи руку или извадати око за то да би ушли у Царство Небеско (Мт 5, 29 - 30). Свијет посебно жестоко штити своје право ха страст и насладу, сматрајући то главним циљем човјечјег живота. Управо зато готово сва умјетност се и бави тиме да облачи распадајући труп насладе у свилену одјећу и златне украсе.
Страсти се најчешће побјеђују јаким осјећајним ликовима, због тога код молитве, код припреме за молитву, ликове, накићене свјетском умјетношћу и модерном књижевношћу, а такође маштом и фантазијом морамо немилосрдно изгонити као лопове који су провалили у наш дом.
Молитва - то је огледало унутрашњег човјечанског стања. Молитва - то је суд над човјековом душом; да ли је она вјерна Богу?
Трећа сила душе - то је сила воље. Од ње зависи човјекова способност да се концентрише на потребно и заштити ум и срце од непотребног. Понекад је називају одважношћу душе. Вољу слаби исто оно што слаби ум и срце: много знања, прекомјерно старатељство и сујета, заборављање главног и примамљивост наслада. Особине воље су одлучност и трпљење. У молитви тродјелна душа постаје троједина.
Бијела боја чини се посебно јарком на црној подлози. Духовни свијет постаје посебно интензиван у пољу вољног незнања. Апостол Петар рекао је Христу: Ето, ми смо оставили све и пошли смо за Тобом (Мт 19, 27); оставили све - то јест земаљске обичаје, законе, претпостављања и знања; оставили све - то јест оставили своје човјечје помисли и жеље. Ићи за Христом - значи ићи путем молитве која пролази кроз човјечје срце. Зато су се истински способни молити само они који слично апостолима могу рећи: ево ми смо оставили све и пошли за Тобом.
Молитва - то је смрт и васкрсење. Ко не умре за свијет, тај не може васкрснути за вјечност. Ко се не одрекне себе тај се не може наћи.
Архимандрит Рафаил (Карелин)



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.