О ОБАВЕЗИ ХРИШЋАНИНА ДА ЗНА СВОЈУ ВЕРУ

Искуство сведочи да је врло мали број оних који се искрено труде да боље упознају своју веру Православну. У већини случајева ради се о нејасним представама о њеној суштини, помешаних са разним сујеверјем, бесмислицама, па и директним многобоштвом. Свето Писмо, Свете Оце, а ни озбиљне књиге о Цркви, углавном се не читају.

19.03.2012. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Игуман Петар Мешчеринов
О ОБАВЕЗИ ХРИШЋАНИНА ДА ЗНА СВОЈУ ВЕРУ
Пре свега ћемо определити циљеве и задатке наших разговора. Њихова тема је „Основи црквеног погледа на свет“. И сагласно томе, основни садржај ће бити посвећен томе да јасно и читко појаснимо себи ту веру коју садржи Хришћанска Православна Црква, јер смо дужни да будемо православни хришћани не само формално него истинито, т.ј. да знамо у шта верујемо, зашто тако верујемо, какви су основи наше вере и знајући све то да живимо по вери, свесно и одговорно. Пред собом ћемо поставити четири педагошка задатка о којима ћемо и попричати.
Потреба да разумно и читко схватамо веру је посебно важна данас. Прошла су времена када је хришћанство било главни поглед на свет, када је човек родивши се упадао у хришћанску средину, њом био васпитаван и када је мерио читав свој живот са црквеним начином живота. Захваљујући томе могуће је било бити хришћанин по „инерцији“. То време је безповратно прошло. Данас нема хришћанске средине, свет који нас окружује није хришћански него антихришћански. У тим условима живети не размишљајући, по инерцији је немогуће. Да би ми данас били хришћани и да би просто преживели као хришћани, морамо у једном или другом степену да се одупремо, да се боримо против не хришћанског света који нас окружује и који активно делује на нас.
Поред тога, у наше време пред Црквом - односно пред нама (јер Црква није нешто абстрактно; Црква смо ја и ви, православни хришћани) стоји мноштво најразличитијих питања. Многи људи који су измучени животом без Бога, животом по стихијама овога света, са надом се обраћа ка Цркви, питајући је како наћи смисао живота, како добити тврд ослонац у свету, како се спасити.
Пред црквеном свешћу стоје озбиљни проблеми такви као Црква и заједница, Црква и наука, Црква и култура, оцена савременог живота са црквене тачке гледишта, и т.д. Ми, хришћани, не би требали да бежимо од одговора на та питања: уколико они постоје, ми смо дужни да их решавамо, при чему управо у духу наше вере. Постоји и друго решење: сакрити се, побећи од питања, рећи да је све предивно а да су питања непријатељске смицалице. То је позиција која одводи од реалности. Питања никуда неће отићи она управо захтевају решења, одговоре а не бежања од њих.
Али пре него што одговоримо људима, потребно је да сами себи појаснимо суштину тих проблема. Јер унутрашњи црквени живот је такође пун многих недоумица и питања.
Окружени смо тоном свакаквих предања, мишљења, идеологема и осталог. Дешава се да на једно исто питање један ауторитативан свештеник одговара тако, други на други начин, трећи тумачи на трећи начин...и.т.д. и ми се губимо, не знајући тачно учење Цркве по конкретном питању. А ми сами морамо не само бити утврђени у вери, него и „будите свагда готови на одговор свакоме који вас запита за ваше надање“ (1.Петр. 3,15). Логично, наш први задатак и јесте тачно дознати, јасно појаснити и на прави начин садржати ту веру коју исповедамо. На ово директно указује и Свето Писмо. Апостол Павле пише: „Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самог себе и оне који те слушају“ (1 Тим. 4,16). И апостол Лука указује да је циљ писања његовог Јеванђеља - „Да познаш темељ оних речи којима си се научио“ (Лк. 1,4). То и јесте први циљ и задатак наших разговора.
Одмах треба рећи да тај посао није лак. Не због тога што је учење Цркве некако посебно сложено или изгубљено, уопште није тако. Формално говорећи, наша вера је скуп релативно простих истина. Религиозни системи, например хиндуистички су много више замршени и магловити. Сложеност је овде у томе што се просте истине Христове вере теже усвајају. Овде треба утрошити велики труд и пре свега труд душе. То је дуг и често болан процес. На путу познања вере долазимо у ситуацију да се требамо одвојити од многих предрасуда, које се тичу не само општечовечијег, друштвеног, културног живота не само историје, философије или начина живота, него и предрасуда црквених, неофитских (постоје и такве). Познање вере може спречавати како спољашња тако и црквена средина.
Спољашња атмосфера како сам већ говорио, зато што је она проникнута духом антихришћанства. Од малих ногу човек у себе упија схватања и дух живота које агресивно намеће социјални простор који нас окружује. Средства јавне информисаности, аудио и видео индустрија са једне стране а са друге дух човечијег друштва, владајућа схватања и обичаји, постројавање друштва, породица, затим односи који владају у њима односи телесни, безбожни, античовечански. Све то тако јако притишће душу људи, тако очарава и поробљава, да исчупати се испод те гвоздене власти духа овога света у предео вере представља прави подвиг. Осим тога, заједнички дух потрошње васпитава потрошачки, површни прилаз ка Цркви.
Али и унутар Цркве данас (ако говоримо о црквеној средини) се створио ништа бољи положај, везан за то, што се надања на скорије и свестрано обнављање Цркве нису оправдала. За прошлих петнаест година то обнављање је кренуло више путем изграђивања материјалне стране црквеног живота, путем знатно површнијим, националистичким, спољно-потрошачким, путем недовољне духовне трезвености што је породило масу збуњености, недоумица и неслагања. Нећу никога да окривљујем, за то постоје објективни историјски разлози; али таква ситуација гура од Цркве спољашње људе и збуњује чеда Цркве.
У тим условима усвајање и чување Христове вере се претвара у тешки и болни подвиг, јер се многоме треба супротстављати, многе ствари прегледати, од многих предрасуда се одрицати. Но, без обзира, то је наша хришћанска обавеза без чијег испуњења ми не можемо бити хришћани.
Ради тога да би испунили наш задатак, нама су потребне две ствари.
Ми морамо имати теоријско знање о нашој вери. Правилно теоријско знање је од огромне важности за наш живот. Шта значи „теоријско знање“? То је пре свега знање догматског богословља и историје Цркве. То су две најважније ствари, које ми просто морамо знати. Причему „знати“ у смислу схватати а не само држати у глави ову или ону информацију.
Знање догматике нам даје јасну представу, у шта верује Црква, какве основе вере су непроменљиве и обавезне. Знати догматско учење – значи сачувати себе од многих заблуда, например од прихватања једних или других другозначајних ствари као примера догмата Цркве.
Ако будемо изучавали историју Цркве, видећемо, како се Црква остваривала у једној или другој историјској епоси, како су ницале ове или оне црквене појаве, какав је настанак нашег Богослужења, обичаја и норми црквеног живота и т.д. То ће нас такође сачувати од многих заблуда, када например, нове појаве сматрамо од давнина присутним у Цркви а стварне древне традиције заборављамо или их пренебрегавамо.
Веома је важно знати такве гране црквеног учења као што су литургика и аскетика. Прва ће нас учинити свесним учесницима Богослужења - нећемо стојати у храму, ништа не схватајући; друга ће нас научити да се боримо са страстима, грађењу хришћанског нравственог живота. И уопште све што је везано за Цркву је потребно са љубављу изучавати.
Постоји, опет, мишљење које се због нечега сматра „православним“ а то је да управо ништа није потребно знати. „Ти иди у храм, моли се, пости, слушај духовника и спашћеш се а ако тамо нешто читаш, мислиш - упашћеш у надувеност, сујетност и гордост“. При томе се приводи аргумент што човечији разум не може познати тајне Божије, што је наш разум пали и стога га је потребно одстранити из области вере а веровати само срцем.
Но такво мишљење је веома опасна заблуда. Не знати своју веру значи уместо пута спасења ићи путем заблуде. Вера обухвата читавог човека не само срце, него и разум који је Бог дао човеку, - дао пре свега ради разјасњења пута ка спасењу или ради познања вере.
Ево шта пише светитељ Теофан Затворник: „Знати своју веру - значи, себе довести до стања јасно, тачно и одређено созерцавати и исказивати те истине које садржи света православна вера...То не означава што морамо одгонетати тајне, не, тајне ће заувек остати тајне, колико год се неко трудио да их сазна. Но, иако је несхватљива суштина предмета и сакривени основи, усвој и садржи га тако, како учење о њему садржи, тачним и одређеним схватањима. Реч „познавати“ означава не мудровање а смирено и безпоговорно прихватање...свете вере“. И даље: „Сви се морају осећати обавезним да у свој пуноћи сазнају своју веру...Вера није нешто неважно, него је крвна и суштинска потреба, као дисање, храна, сан и остало. Знање вере је посао најнужнији; стога би и ревност за њу требала да буде најважнија. Ко другачије ради, он убија дух глађу или га лишава најнужнијих потреба...Нико се не ослобађа од обавеза сазнавати све могуће...Разликују веру појасњену и непојасњену...Ко свесно до ове последње из лености не долази, тај је у опасности, јер овај сан (разума) признак је смрти“. (Опис хришћанског наравоучења, стр. 344-346).
Такво је мишљење светитеља Теофана, црквеног учитеља. Видите, никако не можемо побећи од тога да је познање вере наша прва обавеза. И није потребно бојати се надувености, сујете и гордости; они не зависе од теоријског знања. Узносе се, горде и сујете и незналице и они чак пре него људи образовани.
Сада, са те тачке гледишта ћемо упитати: да ли се много црквених људи труди да разјасни, изучи и са тачношћу позна своју веру? Искуство сведочи да веома мало. Од оних људи који недељом и празницима долазе у наше храмове дај Боже да има 20 процената. У људским главама су већином веома мутне представе о суштини наше вере помешане са разноразним сујеверјем, бесмислицама и директним многобожтвом. Као интелектуалну храну људи користе у принципу, безбројне брошуре на пример „800 одговора свештеника на питања својих духовних чеда“ или „Масонска завера против Русије“. Ни Свето Писмо, ни Свете Оце ни озбиљне књиге о Цркви људи углавном не читају. Из свега тога се и састоји та црквена средина која често човеку може бити препрека за улазак у Цркву. И то ће пред нас поставити други задатак - појашњавајући истинско црквено учење, супротстављати га духу овога света и псевдоцрквеној непажњи.
Рекавши о знању вере, морамо одмах истаћи једну принципијално важну ствар. Хришћанство је јерархично. Наша вера није нешто без форме, разливено. Она нам даје строгу јерархију вредности коју је увек потребно имати у виду, расуђујући о хришћанском животу. Осим тога, веома важно значење имају ови или они акценти који би морали стојати на својим местима. Ако се ти акценти мешају, ако се нарушава јерархија хришћанских вредности, онда се скрива уређење наше вере и ми се налазимо у опасности да се лишимо њених спаситељних плодова.
У хришћанском животу постоје и главне и другостепене ствари. Другостепене не значи непотребне, које је могуће заменити, незначајне; него значи да би све требало стајати на своме месту, у своје време и у правилном поредку. „А све нека бива поштено и уредно“ (1.Кор. 14, 40), говори Апостол.
Тако, најглавније, најважније у хришћанству је сам Христос Спаситељ, Његова Божанствена Личност. Он је извор, пут, циљ, смисао, садржај, методи, средства духовног живота све до најситнијих њених токова. Он је „Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“ (Откр. 1,8). Он, и наше лично са Њим узајамно, живо, непрестано општење. И, природно, наш хришћански живот се јерархијски уграђује у ту доследност, у којој се остварује то наше општење са Христом, тим поредком, тин чином, којим се ми приближавамо Богу и дотичемо се Њега. Тај чин је установљен у Цркви.
То су пре свега Свете Тајне Цркве, кроз које се ми сједињавамо са Богом и сједињавамо са Црквом земаљском и небеском. То је Свето Писмо као Откровење Божије, као оријентир за наш живот. То је Свето Предање, као неко у историји зафиксирано искуство хришћанског духовног живота. То је са друге стране, наш труд у духовном животу - молитва, живот по заповестима Божијим, у сагласности са учењем Цркве. И све то је средство, које се примењује у своје време и у свом месту у зависности од многих спољних и унутрашњих околности; но циљ је један - заједница са Христом, Он Сам. Томе служи читаво богатство Цркве; но правилно користити се њим могуће је само имајући у виду правилно разумевану јерархију духовних вредности.
Уколико се та јерархија нарушава, онда одмах ризикујемо да упаднемо у велике грешке, од којих ћу укратко представити две најважније. Прва грешка је када Бог постаје не циљ а средство за живот. На жалост већини људи Христос није потребан. Људима је потребно да код њих све буде добро; а Бог треба да буде средство за то. Потребно је, да се породица не би распала, отићи у цркву и венчати се. Потребно је, да деца не би била болесна - крстити их, причестити, па чак и против воље. Потребно је, да нас не би урекли, или нам наштетили - песак са гроба познате подвижнице донети, у ћошкове посути. Ако син пије - акатист Наупивајемој Чаши прочитати. Ако муж туче - поћи на поклоничко путовање. Видимо да се труд усмерава не на то да би били са Богом и живели животом Духа Светога већ због тога да би добили нешто од Бога. Бог наступа као гарант нашег успешног живота.
Многи распростиру те своје потрошачке потребе и иза предела личног живота: потребно је не само нарав устројити, него је потребна и велика Русија са царем - свештеником а ради тога су потребни крсни ходови, литије, одговарајући црквено-друштвени догађаји и томе слично - само за душу Христос није потребан.
И погледајте како се одмах мења прилаз ка томе што предлаже и садржи Црква. Свете Тајне се превраћају у магична дејства. Свето Писмо одлази у други план. Свето Предање се изопачује, изобличава а на прво место у црквеном животу долазе најружнија сујеверја, лажна предања, мишљења псеудо ауторитета, лажних стараца и старица. Наша спасоносна вера се превраћа у многобоштво хришћанског обреда. У најбољем случају код људи остаје мутан интуитиван осећај да је у Христовој Цркви - истина; но лоше изграђена схватања, извраћено мишљење шта је главно а шта другостепено-доводи до тога да људи живе у Цркви пола или у потпуности многобожачким животом. Нећу рећи да је лоше желети побољшање тешког положаја или изградње друштвеног живота. Не, све те наше жеље су на месту и ми би требали да делујемо у том смеру и да се молимо Богу за све то; но све то не би требало да буде на главном, првом месту, то не би требало да буде циљ црквеног живота него да то распоредимо на своје треће, пето или десето место. Јер Сам је Господ рекао: „Него иштите најпре царство Божје и правду Његову и ово (т.ј. свакидашњи, друштвени живот) ће вам се све додати“ (Мт. 6,33).
Друга грешка или пример нарушавања јерархије хришћанских вредности јесте када човек хоће да живи са Христом, да иде ка Њему, али као пут одабира формалну страну живота, реч, т.ј. све своје односе са Богом своди ка појмовима „треба“ и „не сме се“. То је такође веома распрострањена појава, типични пример тог мешања акцената о којем говоримо. У духовном животу постоји место и за форме и за правила и за забране но они као и све у Цркви су средство, при чему у већини индивидуално; а циљ је сједињење са Христом. Када забране и правила постају не средство а циљ религиозног живота, када се на тај начин нарушава горе поменута јерархија духовних вредности, тада човек уместо живота са Богом ризикује да падне у најтежу заблуду и рекао бих богоодбачено стање фарисејства. И опет све што Црква садржи се изопачава. Свете Тајне се формализују, молитва се механизира, све што садржи Црква се превраћа у рутину; а форми се придаје њој несвојствени мистицизам и сакралност. И на жалост од те тешке болести пате многи управо црквени људи, међу њима и многи пастири. Међутим, Господ нас је упозоравао: „Чувајте се квасца фарисејског и садукејског“ (Мт.16,6).
И тако, видимо колико је важно правилно разместити акценте. Треба додати да све грешке у тој области, свако нарушавање јерархије хришћанских вредности происходи по обичају ни од чега другог, него од распрострањене, замало не култивисане непажње. Може се рећи да данас основне болести нашег црквеног организма и јесу - непажња, незнабожтво и фарисејство. И ја и ви, у мери својих могућности морамо изграђивати у строгом подударању са учењем Цркве, правилну јерархију хришћанских вредности - то је још један важан задатак наших разговора, да не би патили од незнања него имали здрав начин мишљења.
И тако, рекли смо о знању учења Цркве, о његовој крајњој, насушној потреби. Али постоји и друга важнија страна у духовном животу - то је правилан хришћански живот, живот по вери. Само животом се схвата вера и садржи се у животу. Ради познања вере се треба потрудити и то је пре свега труд душе, не само интелектуални него труд који захвата сав човеков живот.
Наша вера није само сума ставова, није просто интелектуално мишљење. Вера као знање јесте ствар корисна, она нам је потребна да би знали како правилно да живимо хришћанским животом. Горе смо рекли да су у Цркви, у духовном животу, све средства а циљ је живот са Христом. И стога ми упознајемо веру не ради тога да би сазнали нешто ново и интересантно, у духу данашње лакомислене употребе информација већ ради тога да би знали како да живимо да би увек били са Христом. Стога је вера нераздвојна од врлина. „Вера без дела је мртва“ - говори апостол Јаков а апостол Павле пише да у Христу Исусу силу има само „вера, која кроз љубав ради“ (Гал. 5,6). Врлина и јесте управо то деловање по вери. Из тога следи, да би схватили, познали, прихватили веру, потребно је по њој живети и свакодневно деловати у духу вере по заповестима Господњим. По аналогији: да би у потпуности схватили да постоји један или други музички инструмент, например клавир, недовољно је научити само принципе његовог рада или како звук настаје теоријски; упоредо са тим знањем потребно је научити свирати на њему, т.ј. у пракси применити, остварити добијено знање и само тада усвојење инструмента ће бити потпуно.
Практично знање је још потребније у духовном животу јер се ради о стварима невидљивим, танким и они се познају само животом, само искуством кроз процес дуге и често напорне обуке. При томе, како примећује св. Теофан, у процесу животног познања вере не увећава се количина истина вере; већ произилази суштинско удубљавање у њих, т.ј. практично знање не доноси ништа ново ка садржају вере, него га све више и више удубљено схвата и усваја.
Збир разумних знања нам је потребан, у крајњем смислу ради тога да би ишли по хришћанском путу, да не би скренули са њега; Сам Господ говори, да је пут тај тесан и врата његова да су узка (Мт.7, 13-14); а главно је ићи тим путем свесно а не само теоријски га знати. Стога ће наш четврти задатак бити да дајемо теорију не просто као суму знања, но као практични оријентир за правилан духовни живот. А да ли ће духовни живот бити правилан зависи у многоме и од тога, да ли човек има правилну представу о њему. Јер искуство сведочи да ће наш духовни живот бити такав, каква буду основна схватања и мишљења човекова о хришћанству, о Богу, о себи, о свету, о њиховом узајамном односу.
Ја сам већ говорио да неправилно схватање јерархије хришћанских вредности доводи човека до грешака, на пример, ка духовној не трезвености или ка фарисејству. То је и овде. Ако човек прими неправилну мисао о Богу, например, да је Бог неки компјутер који пребројава наше најситније грешке и који је спреман само да кажњава - такав ће његов живот и бити, такви односи ће се и изградити са Богом, односи као код роба и господара. Уколико човек прими неправилну мисао о томе да је духовни живот не свакодневна борба са страстима, која је испуњена крајњом трезвеношћу и опрезношћу него да су духовни живот чуда, виђења, знамења краја света, „осећања благодати“, путовања по светим местима, купања у изворима, старце и старице, онда хришћанство нестаје а место њега се појављује незнабожтво православног обреда. Човек ће стећи мишљење да у друштвено-политичком устројству света, једна или друга његова форма или национална припадност имају религиозно значење и кренуће да тражи масоне и да обнавља монархију сматрајући управо то благочестивим делом. И тако даље и томе слично.. При томе, такви људи себе у потпуности могу сматрати истински православнима. Но шта је то Православље? Оно је правилан, истинит однос човека ка Богу, ка свету, ка ближњима, ка самом себи. И наш задатак јесте да управо будемо православни хришћани који веру истински поседују и који истински живе по њој. Ка томе ће бити и усмерени сви наши напори.
И тако, сумирајмо. Ја и ви ћемо разматрати учење Цркве с циљем, као прво, да себе ојачамо у православној хришћанској вери. При томе, поред знања основа Православља, као друго, ми ћемо се старати да супротстављамо истинско црквено учење не-црквеним, псевдо црквеним мишљењима, као треће, изграђиваћемо јерархију хришћанских вредности и на крају, стараћемо се да свему томе придамо практични смисао, да би себи појаснили, на крају крајева, како треба да живимо да би били истински хришћани.
За фондацију „Пријатељ Божији“
са руског превео: чтец Дејан Ђуричић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.