Како је могуће да је наш прости, неук народ оставио за собом поезију каква опија душу, рукотворине какве и данас задивљују, речи дубље од књига и храмове што пркосе времену, да га ниједан појединац, ма колико даровит и школован, није до сада ни стигао а камоли престигао? Само један одговор стоји иза тога: надахнуће Божије. Без Духа Светога који је народ водио, надахњивао и укрепљивао, све те творевине биле би немогуће.
