Породични проповедник

Често се може видети да нововерујући, који тек што је оставио свој грешни живот, одмах почиње да учи, саветује и исправља своје ближње, да их „обраћа“ у веру, да „спасава“ њихове душе, не знајући да су једини делотворни начини да се то постигне само - љубав и молитва.

07.10.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Многи верници ће се сложити са мном да је најтеже за новог обраћеника да се носи са жељом да своје ближње и драге што пре приведе вери. Својевремено сам и ја морао да прођем кроз ово. Многи пријатељи и познаници, са врло ретким изузецима, прво су ми показивали прсте које су увртали на слепоочницама, а затим су почели да ме избегавају. Исто се догодило и са већином мојих рођака, док су се родитељи снисходљиво односили према мојим „хировима и маштаријама“, а да притом нису пропустили прилику да кажу нешто попут: „Престани да правиш глупости и запосли се!“

Мој отац, који се читавог живота називао комунистом и атеистом, једном је рекао: „Мораш бити будала да би постао свештеник, Дима. Знаш да нема Бога." Колико год сам се трудио да „просветлим“ оца и мајку, они су слушали моју проповед мислећи да су њиховог простодушног сина преварили лукави попови.

Тешко да постоји нешто што нисам пробао. Постављао сам књиге и брошуре да би они на њих "случајно" наишли, пуштао песме и проповеди на свом касетофону довољно гласно да их моји „залутали“ родитељи и рођаци чују, позвао моју браћу на шољицу кафе и бескрајно их „поучавао“. Наравно, ово је моје родитеље јако нервирало. Не знам како би се мој ревносни мисионарски рад завршио, да није било једног инцидента...

Једном је мој будући исповедник, отац Јован, случајно чуо како се жалим црквењаку (тада сам већ био ђакон) на потпуни „недостатак свести“ мојих ближњих. Након литургије позвао ме је и упитао:

- Знаш ли зашто сам те звао, Дима? Реци ми, да ли се сећаш зашто је Ноје проклео свог сина Хама и све његове потомке?

То је била савршена прилика да покажем своју начитаност и знање, попуњавајући празнине у сећању старог свештеника. И тако сам му испричао целу причу о Потопу, Ковчегу, као и о Ноју и његовим синовима. Занео сам се и нисам приметио да се отац Јован смеши:

- Хвала ти што си ме подсетио на све ово. Браво, Дима. Добар си ђакон и увек ми на време додајеш кадионицу. Све држиш у тако добром стању. Добар дечко! Заиста сам захвалан твојим родитељима, који су подигли тако доброг сина. Реци ми њихова имена, Дима. Молићу се за њих. Они су свети људи.

Његове топле и искрене речи биле су ми пријатне, али су ме и постидeле. Сетио сам се да сам пре мање од три сата дословно називао ове свете људе који су ми дали живот - „глупим и безнадежним“. Испричао сам оцу Јовану да су моји родитељи хтели да ме пошаљу у стручну школу, али ми се црква јако допала. Нисам их послушао и отишао сам у богословију. Изгрдили су ме, а ја сам их назвао глупима.

Он је одједном узео метални крст у руку и притиснуо га уз моје чело са напором који ме је одмах уздрмао. „Какво право имаш да осуђујеш своје родитеље или расправљаш о њиховим поступцима? Да ли си покушао да се молиш за њих? Престани да изиграваш Бога и почни да се молиш за њих. Он ће све уредити!" - тада ми је рекао.

Отац је завршио своју причу, а затим је испружио руку, узео велики сребрни крст са олтара и направио исти болно отрежњујући гест. Затим се насмешио, гледајући моју реакцију. Сузе су ми преплавиле очи. Више их је изазвало жаљење него љутња. Пао сам на колена пред оца Јована плачући и говорећи: "Опрости ми, оче!" Тада сам имао тридесет година, али он ме је као дете потапшао по леђима и рекао: „Опрости ти мени,“ и ставио исти крст и на своје чело.

- Иди, Димо, имаш много посла. И моли се за своје родитеље. Биће им јако тешко док то не прихвате.

Овај разговор је потпуно променио мене и мој однос са породицом. Прошло је неколико година. Мој отац је доживео три мождана удара, био је парализован и практично је изгубио разум. Али је неким чудом дошао је себи неколико дана пре смрти, препознао ме и одједном затражио опроштај. Након тога је поново пао у кому и више није дошао к свести. Моја мајка је постепено почела да посећује цркву и причешћивала се непосредно пре свог одласка.

Моја супруга и ја настављамо да се молимо за своје родитеље, као и за њену мајку, која је трагично преминула, и за све наше пријатеље. Отац Јован је такође свакодневно у нашим молитвама. Понекад чело почне да ме боли без разлога, а онда тихо кажем: "Опрости ми, оче!" и чини ми се да могу чујем: „Добар дечко“.

Протојереј Дмитриј Хартсиз
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: sergiy-hram.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.