Пост без Христа и пост у Христу

Пост није дијета, није пуко уздржавање од мрсне хране, али није ни пуко уздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Пост није кретање путем који трасирају правила, већ силазак у суштину и узрастање у меру раста Христова.

17.12.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 5

„Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „Риба се не сме јести до тог и тог празника.“ „Неопходно је да се пре сваког Причешћа исповедимо духовнику.“ „Не могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима“.

Једно просто питање које би могло да замени сва ова, и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „Да ли си сусрео Христа?“

То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа.

Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.

Христос је циљ. Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13)

„Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као трска и да простире пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме и сиромахе и прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола да га оденеш и да се не кријеш од свог тела? (....) Тада ћеш призивати и Господ ће чути, викаћеш и рећи ће: „Ево ме!“ Ако избациш са себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.“ ( Ис. 58, 5 – 10 )

Христос је циљ. Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке. Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5)

Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ наш живот у целости чини светињом и тајном. Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском. И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других. Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се. Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо. Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме.

Марко Радаковић

Преузето са: avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_22.html 



Komentari (5)

17.12.2015.

Марија

Коме то треба пружити руке,да ли свима без разлике и јеретицима непокајаним и екуменистима? Требали би овом народу јасније тумачити вољу Божију а не све овако паушално јер колико је година народ у оковима безбожја не може јасно распознавати ни расуђивати духовну сферу.

Коментариши

17.12.2015.

Марко Радаковић

Молио бих сајт "Пријатељи Божији" да, уколико следећи пут буду наводили неки текст чији сам аутор поставе моје име, или макар линк до мог блога,(http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_22.html ) јер овај текст више није на Поукама. Дакле, објављујте слободно, али вас молим да ставите име аутора.

Коментариши

18.12.2015.

Пријатељ Божији ( http://www.prijateljboziji.com )

Сами Господ нам је сведок да смо, у конкретном тексту, покушавали на све начине да дођемо до имена аутора али безуспешно. У дилеми да ли да текст објавимо или не, одлучили смо да га објавимо рескирајући „некоректност“ због „анонимности“.

Коментариши

18.12.2015.

Марко Радаковић

Ево, Марија, да објаснимо подробно. Сходно причи о мислостивом Самрјанину коју је испричао наш Господ, завршивиши је речима "иди и чини тако", и сходно молитви коју свакодневно проузносимо, а у којој молимо за опроштај "као што и ми опраштамо дужницима својим" - хришћани пружају руке свим људима.

Коментариши

19.12.2015.

Марко Радаковић

Никакав проблем није, слободно објављујте, мени је изразито драго, ценим ваш сајт и радо га посећујем. Није реч о некоректности, већ, просто, о стварима техничке природе. Свако добро од Господа.

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.