Христос је Богочовек, те као наш Спаситељ Он у Својој личности сједињује Бога и човека, те је стога љубав према Христу истовремено љубав и према Богу и према човеку. Управо из овог разлога, рано хришћанство се труди да изрази ову новост и кроз ново осмишљавање поста. Више се не пости како би се остваривао редукован однос Бога и човека, него је сада пост добио димензију помоћи и љубави према ближњем, која је, пак, била живо сведочанство односа са Богом.
Пост је део нашег целокупног живота, те се он не ограничава само на оно што ми зовемо постом, у смислу хране. Наиме, духовни пост као уздржање од злобе и мржње морао би да буде непрестано присутан у нашем хришћанском животу. Тај део поста се не може ограничити или орочити на неки период у току године. И, док је овај духовни вид поста активан према ближњем, јер нас нагони на уздржање од чињења зла ближњем, дотле је и телесни пост израз помоћи према другоме: уштеђени новац, приликом поста, давао се Цркви, која га је дистрибуирала немоћнима.
Морамо поново пронаћи истинске димензије поста, а једна од њих се, можда, може пронаћи у Христовој заповести: Љуби ближњег свог као самога себе. Повећана брига о свом сопственом телу, кроз унос одређене врсте и количине хране, омогућава да чувамо своје здравље. Чувајући своје здравље чинимо себе способним и да се предамо другом, свом ближњем. Дакле, све што се тиче мене тиче се и људи око мене. То ствара нови вид одговорности јер прихватам да нисам одговоран само за себе, него и за друге.
Пост би у себи морао да има управо овај етос, вредност која нас отвара према другим људима. Уколико се ово на било који начин изгуби или претвори у своју сопствену негацију, онда и сам пост губи смисао и претвара се у испразну дијету, која ће нам бити на суд и осуду.
На жалост, често и данас сав фокус стављамо само на храну. Тако смо дошли до парадокса да се православни верници не препознају у свету по својим добрим делима, него по томе да ли посте или не. Тиме је опасно редукован наш хришћански идентитет, редукован до те мере да више нема никакве везе са другим до мене. На жалост, код неких се тај однос са ближњима завршава на томе да осуде оне који не посте.
И сами Свети оци су често понављали да ђаво пости јер не једе ништа - али му то ипак не користи јер идентитет зла није у храни, него у делима. То конкретно значи да разумемо како пост није циљ сам по себи. Сходно томе, он не сме да води у то да осуђујемо друге или да, пак, уверавамо себе да смо посебно праведни јер постимо. Напротив, он би требало да нас уводи у борбу са нашим егом и јачање љубави према ближњем - у сваком погледу. Можда је то и најважније да знамо, када говоримо о посту.
Данас можда више и није право питање колико се пост (кроз историју) мењао, много важније је колико се човек променио, његове навике и живот. Уколико бисмо данас желели да говоримо о посту, онда бисмо морали узети у обзир управо све ове промене у начину живота. Није довољно више само рећи како је пост здрав због куване хране, много важније питање је колико данашњи човек има времена за спремање хране уопште?
Убрзање живота и продужење радног времена нарушава наше породичне и друштвене односе. Дакле, питање поста је сада много више питање за Цркву: Ко је данас човек и трудимо ли се да га разумемо?
Подела хране на чисту и нечисту била је веома битна за јудејску заједницу, била је кључна за идентитет и савез са Богом. Хришћанство је одбацило овакву поделу, те храна више није била значајна у вези са вером у Сина Божијег. Ово је веома значајно јер нам показује да храна никако није била препрека за однос са ближњим и са Богом. Међутим, критичари ће упитати како то да већ врло рано у канонима налазимо да они који не посте буду одлучени од Цркве, тј. да им се не допусти Причешће?
Као што смо већ рекли, одрицање од хране или барем одређене врсте хране, имало је смисла како би се уштеђени новац предао ближњима. Дакле, жртва је била конкретан израз љубави за другог. У том смислу, одбијање да се пости доживљавало се као одбијање да се поднесе жртва зарад другог. Свесно одбијање љубави према ближњем била је суштина ових канонских забрана. Уочавамо да је овај смисао данас готово потпуно изгубљен, редукцијом на храну и тумачењем да нас храна уклања или приближава Причешћу.
Можда нам још бољи одговор може пружити књига пророка Исаије (58, 3-8), где Бог критикује пост који је редукован само на храну, дајући смернице ономе што ће касније хришћани прихватити: “Зашто постисмо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе своје, а ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан... А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража”.
др Растко Јовић
Извор: saborna-crkva.com