Пост и филмови на телевизији

Многи хришћани сматрају да је пост установљен како би се тело потчинило души. Светитељ Григорије Богослов је тело назвао “ноћном и страсном слушкињом”. Душа је царица, а тело је њена робиња која треба да учествује у слави своје царице. Међутим, ова “робиња” је самовољна, непослушна, склона побунама и због тога је тако често силом треба приморавати да се повинује.

17.03.2013. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Архимандрит Рафаил Карелин
Многи хришћани сматрају да је пост установљен како би се тело потчинило души. Светитељ Григорије Богослов је тело назвао “ноћном и страсном слушкињом”. Душа је царица, а тело је њена робиња која треба да учествује у слави своје царице. Међутим, ова “робиња” је самовољна, непослушна, склона побунама и због тога је тако често силом треба приморавати да се повинује.

Међутим, то је само једна страна поста. Постоји, друга, још важнија коју су свети Оци називали “духовним постом”.
Човек се састоји од душе и тела, али се у самој души могу разликовати две силе које се не сливају: прва је усмереност ка вечности, ка ономе што је изнад текуће бујице земаљског бића, - то је способност душе за богоопштење коју су свети Оци називали духом; друга сила је усмереност ка земљи, скуп спознајних сила: разума, уобразиље, сећања, као и чулне тежње, емотивни доживљаји, и на крају, генетски уграђени инстинкти без којих човек не би могао да постоји ниједан дан.
Главно у човеку је дух; у духу – образ и подобије Божије, дух одваја човека као дубоком провалијом од свих осталих становника на земљи. У дух је уграђена сврсисходна идеја човека – вечно богоопштење. Колико човек живи духовно толико он живи достојно свог задатка; то је једина могућност да човек стекне мир и радост у земаљском животу, у овом мору страдања. Код неких хришћана овакав триметријски поглед на човекову природу (дух, душа, тело) изазива представу о души као о нечем ниском и недостојном у поређењу са духом. То није тако. Без душевних способности би човеков земаљски живот био немогућ, те би било немогуће и његово формирање као моралне личности за вечни живот.
У самој човековој природи нема ничег прљавог и ниског; прљаво је изопачивање воље, нарушавање хијерархије и правилне сапотчињености човекових сила и способности; ниско и недостојно су страсти и грех. У нашем постојећем, а тачније палом стању тело се показује као непокорно души, а душа непокорна духу.
Због тога пост није само укроћивање тела, већ пре свега укроћивање душевних страсти како би дух могао да се пробуди и да делује.
Телесни пост подразумева:
1) ограничавање у храни;
2) коришћење нарочите врсте хране;
3) ретко узимање хране.
Душевни пост такође треба да садржи:
1) ограничавање спољашњих утисака – душевне хране, информација које је човек навикао да добија свакодневно у огромним количинама, налик на “пирове Гаргантуе”;
2) контролу информација односно квалитета хране коју душа добија, искључивање онога што раздражује страсти;
3) ретко узимање хране, односно периоде осамљивања, ћутање, тиховања, остајања насамо са собом, који дају човеку могућност да спозна своје грехове и да оствари главни циљ поста – покајање.
Са постом су неспојиве све врсте разонода и спектакли, читање без контроле, дуги разговори, шаљив тон, посећивање места и кућа где влада светски, нецрквени дух, - све оно што човека расејава, одваја ум од молитве, а срце од покајања.

Наше страсти су тесно повезане са чулним сликама. Страст се појављује у свести у облику греховне слике; и обрнуто, греховна слика примљена са стране буди страст у нашем срцу (преподобна Синклитикија је очи назвала прозорима смрти). У наше време телевизор представља сцену на којој се непрестано приказују људске страсти у свој својој разноврсности, ефектности и истанчаности. Он личи на извор сталне радијације који зрачи смртоносни стронцијум на људску психу.
Телевизор држи човека у страсној напетости као да се у простору његовог екрана налази концентрација свих чулних емоција, страсти, похоти, суровости и злочина. Оно са чим је човек у прошлим вековима могао – и то случајно – да дође у додир неколико пута у животу (рецимо слика убиства) сада види сваког дана. У широким таласима се са екрана излива мутна бујица на седокосе старце, девојке и малу децу. Изгледа да је телевизор земаљску куглу ухватио као лопту у своју мрежу. Он је дотакао врхове планина, продро је у тундру и тајгу, ушао је као газда у готово сваку кућу.
Телевизор подстиче најниже човекове страсти; чак су у наизглед моралне филмове убачене сексуалне сцене можда због бојазни да ће гледалац заспати од претеране морализације, а понекад ове сцене представљају главни садржај читаве емисије. Човек се укључујући телевизор добровољно укључује у поље душевне прљавштине.
Каже се да демони сами не могу да чине блуд, али се налазе око места где се чини мрски грех мислено се наслађујући њиме, по речима древних писаца: “удишући смрад блуда и крви”.
Попут њих гледаоци телевизијских и видео филмова се хране “медитацијом секса” истовремено сматрајући себе, без икакве гриже савести, пристојним људима - они би се увредили и негодовали да их неко назове духовним развратницима и блудницима.
Неки кажу да потпуно бестрасно гледају еротске филмове. То је самообмана: кад би били бестрасни они не би губили време на сличне ствари; управо их душа која је заробљена страстима чини прикованим за телевизор и они одлазе незадовољени ако случајно не добију “допинг” на који су навикли.
У стара времена Црква је на дуго година забрањивала блудницима да се причесте, јер овај грех натапа смрдљивим отровом све поре душе и тела и потребно је дуго времена да се човек очисти и отрезни, да поново стане на ноге као после тешке болести.
Блудник је духовно мртав док не принесе искрено покајање и не испуни епитимију. После еротских емисија на телевизији човек долази у цркву као што мртваца доносе на опело; стоји у храму, али га нема. Тамо је његово тело као ковчег, а душа је глува и слепа, као леш, она не осећа благодат, не може искрено да се моли. Покајање подразумева вољну жељу и решеност да се грех више не чини, а овде човек обично по повратку кући из цркве (понекад чак и после причешћа) сате проводи испред телевизора.
Он не само да је духовно опустошен, у њему постепено одумире сама способност да се искрено каје, односно могућност да врати изгубљену благодат.
Друга “ињекција зла”, коју човек добија од телевизора је серија убистава и насиља на која се навикава.
У старом Риму су гладијаторска борба у циркусу, борба људи са дивљим животињама и друге сличне “разоноде” привлачиле десетине хиљада гледалаца. Девиза римске гомиле је била: “хлеба и игара”, као да се у тим речима састојао читав њихов живот. А најзанимљивији призор за гомилу је била крв која се проливала и предсмртна агонија.

Телевизор од људи прави садисте који мирно и са тајном насладом гледају сцене убистава. Кад би у њима било људске љубави и самилости они би са ужасом окренули главу од овог кошмара. Телевизор је злочине и суровост учинио свакодневицом. Нека неко проба да каже да му је одвратно и страшно да гледа сцене насиља и убистава, сматраће га хистериком и нервним болесником. Ако човек каже да сматра да је испод хришћанског достојанства да се гледају сексуални филмови отворено ће му рећи да је “лицемер” који има преживеле старомодне погледе.
Душа има три способности: разум, емоције и вољу. Услед нераздвојног дружења са телевизором човекова воља постаје немоћна као код оних који често иду на хипнотичке сеансе; осећања се отупљују и захтевају нове снажне осећаје и “допинге”, а разум постаје заробљеник филмова који се смењују, и који га приморавају да живи у неком фантастичном свету, у фантазмагорији која се стално наставља.
Разум има две силе: силу уобразиље и словесно мишљење. Претерано обилне, неконтролисане информације развијају нижу механичку меморију, али гуше стваралачку снагу и енергију. Човек који непрекидно добија храну у изобиљу постаје аморфна гомила сала којој је тешко да се креће и да дише, која једва вуче ноге под сопственом тежином. Превише неконтролисаних информација подсећа на хронично преједање приликом којег се мишићи претварају у сало. Ум постаје тром и пасиван потрошач туђих мишљења и идеја. Слике које је човек видео на телевизијском екрану се врте у његовој подсвести, испливавају у сећању, трепере у сновима као авети. Мишљење постаје површно, језик брбљив. Заштитне силе психе слабе пошто нису у стању да изађу на крај са лавином утисака.
Где је место за тиховање, за срдачну молитву? Човек не види себе, он као да не живи у кући већ позоришту са представама које непрекидно трају.
Свети Оци говоре о томе да постоје три облика делатности ума: то је созерцање, које се рађа у тиховању молитве, расуђивање и уборазиља, при чему је уобразиља најнижи облик размишљања, који је сједињен са чулним страстима и маштом. Свети Оци су заповедали да човек пребива у молитви, да даје, када је то потребно у практичном животу, место разумском размишљању (притом треба знати његову меру и границе) и да се бори са маштом као са својим противником. А телевизор поспешује супротно: развијање маште, гашење стваралачке силе ума и губитак молитве.
Човек који време поста проводи поред телевизора личи на изелицу и пијаницу који гута све без питања, чак не жваћући залогаје, и притом сматра да поштује пост по свим уставима Цркве.



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.