Једног хладног поподнева, када је ветар гурао пролећно лишће уз улицу, поштар је стигао до скромне кућице на крају његове руте. Пришао је вратима и покуцао. Тишина. Покуцао је поново, мало јаче, али уместо одраслог, иза врата се зачуо благи дечји глас: „Одмах долазим, молим Вас сачекајте!“ Поштар је осмехнуо и причекао. Међутим, минути су пролазили, а врата су остајала затворена. Почео да постаје нестрпљив. Погледао је на сат – журио је да заврши руту, већ уморан од дугог дана и гомиле писама и пакета. Поново је покуцао, овог пута још мало јаче. „Ако сте у журби, оставите писмо испред врата“ - чуо се гласић девојчице. „Имам писмо које захтева ваш потпис“, одговорио је стрпљиво. „Причекаћу“.

Већ помало љут, поштар је помислио да ће јој одржати кратку лекцију о важности примања поште. Прошло је још неко време, минути су се вукли попут вечности, пре него што се коначно зачуло тихо шкрипање врата која се отварају. Његово нестрпљење је у том тренутку нестало - као да га никада није ни било. На прагу се налазила мала девојчица у инвалидским колицима, без ногу, али са очима пуним живота.

„Извините што сам вас задржала,“ - рекла је, насмејана. „Понекад ми треба мало дуже да стигнем до врата“.

Пружио јој је писмо и показао место где треба да се потпише. Девојчица је пажљиво узела оловку и, уз малу помоћ, потписала се. Поштар јој је захвалио и окренуо се да оде.

„Хвала на стрпљењу“, - рекла је кад је завршила. „И добро Вам јутро!“
„Али... сада је поподне?“ - насмејао се поштар.
„Знам,“ - одговорила је. „Али сваки тренутак је добар да некога обрадујем“.

Тог дана је поштар отишао са нечим што није очекивао - топлином у грудима.

Дубина пријатељства

Месец дана касније, поштар је наставио да доставља пошту. Сваки пут је покуцао на врата и стрпљиво чекао да се девојчица појави, а затим отишао. Почела је да му поставља питања: „Kако се зовете? Да ли волите свој посао? Имате ли децу? Kолико писама треба да испоручите данас?“

У почетку је одговарао кратко, али касније је почео да се смешка и прича јој о свом животу. Једног дана, охрабрен њеном отвореношћу, поштар ју је нежно упитао за њене ноге. Она се није наљутила, нити је показала и најмању тугу. Напротив, одговорила му је са осмехом који је зрачио оптимизмом:

„Рођена сам таква. Али, тата увек каже да ми је срце толико да има своје ноге. Сваки месец стављам новац у касицу-прасицу, а када се напуни, тата ће ми купити протезе и ја ћу моћи и да ходам.“

Њене речи су га дирнуле, али он није знао колико је њена жеља заправо јака.

Постали су добри пријатељи. Са почетком јесени кише су постајале све чешће, и на пљуску поштар је често мокар чекао спред њених врата. Једног дана је девојчица приметила да му једна ципела има рупу.

„Требаће ти нове!“ - рекла је.
„Ништа страшно,“ - одмахнуо је главом и додао: „Имам их код куће.“ Али, ипак, никад их није их мењао.

Kако се ближио Божић, поштар је одлучио да не иде празних руку и купио кутију чоколаде, покуцао на врата, девојчица је отворила и уз писмо добила бомбоњеру. Била је тако узбуђена. Затим се окренула се и показала му на да на столу стоји велика кутија. Замолила је поштара да то однесе својој кући.

„Не могу да прихватим тако нешто“ - рекао је збуњено.
„Мислила сам да смо пријатељи, ако не прихватите, бићу јако тужна за Божић“ - одговорила му је.  Њене велике очи су се напуниле сузама.

Љубав која се враћа

Чувши то и не знајући шта друго да уради, поштар је узео поклон и отишао, захваливши јој се и пожелевши јој срећу. Kада је отворио кутију, унутра је био пар скупих нових ципела и порука: „За мог доброг пријатеља! Сада можете да ходате са сувим ногама. Срећан Божић!“ Поштару су се очи напуниле сузама. Држао је ципеле у рукама, не верујући шта види. У том тренутку је схватио - девојчица је овај скупоцени поклон платила новцем који је штедела за своје протезе. Њено мало срце било је веће од свих његових брига и умора заједно.

Сутрадан је отишао код свог шефа са необичном молбом:

„Господине“, рекао је, „да ли бисте могли да ми промените руту? Ова девојчица је одустала од свог сна да хода, да бих ја обуо ципеле на моја здрава стопала, а ја не могу да их вратим, ма колико желео.“

Kада је шеф чуо за овај дирљив гест од детета, био је дубоко погођен. Одмах је одлучио да нешто предузме. Рекао је: „не можемо дозволити да овако остане. Организоваћемо акцију прикупљања средстава за њене протезе. Цела пошта ће учествовати.“

На Бадњи дан поштар је покуцао на врата, овога пута врата су се брзо отворила, али овог пута отац је изашао са девојчицом у наручју.

А ни испред врата није био само поштар, већ и њихов шеф и скоро сви поштари из града, са великим осмесима на лицима. Девојчицине очи су се рашириле од изненађења када је видела толико људи пред својом кућом. Њен поштар је носио велику кутију, коју је свечано уручио девојчицином оцу, а њој је дао посебно писмо. У кутији су биле протезе за ходање, а у писму је писало: „За нашу најбољу другарицу. Сада можеш да ходаш, али твоје срце је толико велико да има своје ноге, спремно да трчи, да учини добро, чак и за потпуног странца.“

Стога, у каквој год ситуацији да се нађете, ако имате срце пуно љубави, осмех на лицу и топлу реч, они око вас ће бити обогаћени. Волите људе љубављу Христовом!

За Фондацију "Пријатељ Божији" припремио: Д. Ђ.