„Печат антихриста ће бити повезан са директним одрицањем од Христа“ – то је главна идеја многих савремених пророчанстава. Стога, чврстином ауторитативних стручњака, на сваком кораку који свет приближава апокалиптичној катастрофи, они самоуверено изјављују: „Не, ово још није печат aнтихриста“, „А ни то још није печат“ итд. Људи им верују и смирују се. Тако се, корак по корак, мало по мало, полако спуштамо на праг пакла, да нико не примети када прођемо ону тачку без повратка, одакле се више неће видети Сунце Истине које излази над хоризонтом.
У Откривењу светог Јована Богослова мало се говори о печату звери, а свети оци нису посебно коментарисали ову тему. Међутим, према књизи, печат Антихриста је јасно супротстављен печату Христовом, о чему су Свети Оци много писали. Сви једногласно кажу да је овај печат Крштење. Свети Василије Велики је писао да је ово печат Свете Тројице чији је спољашњи део тајна Крштења, а унутрашњи део је људско срце, испуњено благодаћу Духа Светога. У Светој Тајни Крштења, свештеник, помазујући тело новокрштеног, каже: „Печат дара Духа Светога“. Крст Христов, по оцима, такође је симбол овог печата. Они су за печат чак сматрали и осењивање знаком крста.
Сходно томе, печат aнтихриста ће такође имати одређене видљиве атрибуте и неку врсту симболике обележавања. Проучивши светоотачка тумачења о печату звери, свети Теофан Затворник је дошао до закључка да Антихристу неће бити потребан никакав печат. Највероватније ће то на неки начин урадити технички, али не зато што за тим постоји потреба, већ зато што се о томе пише у Апокалипси, односно чисто из цинизма.
Овде је важно обратити пажњу на нешто друго. Печат Христов значи заувек. Човек се не може крстити по други пут. Само гажењем Христа у себи можемо изгубити овај печат. То значи да ће печат Антихриста бити неотуђив, тако да човек неће моћи да одустане од њега. Не ради се о некаквом талисману или знаку који се у сваком тренутку може одбити, већ о нечему што више неће бити могуће поништити.
У ствари, човеков живот иде једним од два пута, све док не пређе преко тачке после које нема повратка. Немогуће нам је и замислити да би свети Серафим Саровски или Сергије Радоњешки на крају свог живота изненада одлучили да постану блудници или разбојници. Њихове душе су дошле у стање у коме је повратак греху немогућ. Од могућности да НЕ ГРЕШЕ дошли су до НЕМОГУЋНОСТИ ДА ГРЕШЕ. Ови људи су постали носиоци печата Божанског синовства. Потенцијално, сви ми носимо овај печат. Међутим, он се може открити тек током времена, постепено се кристализујући и добијајући јасне обрисе, као резултат нашег моралног избора и духовних напора.
Ипак, постоји још један начин. Доћи из МОГУЋНОСТИ ДА СЕ ГРЕШИ у стање да је НЕМОГУЋЕ ДА СЕ НЕ ГРЕШИ. Печат Антихриста искључује свако покајање. Корак по корак, почевши од малог помирења са грехом, прелазећи на прихватљиве, како нам се чини, компромисе са савешћу, човек постепено извлачи из себе, не само подобије Божије, које није успео да стекне, већ и сам лик Божији, претварајући се у демонско створење. Тако, без његовог знања, човек долази до стања после ког више нема повратка. А видљиви печат звери је само симбол који потврђује умртвљеност духа њеног носиоца.
Стога је важан закључак да дух одрицања сазрева постепено и, што је најстрашније, неприметно. Особа се не може променити тренутно. Наша душа, као и сва жива бића, полако сазрева. Бог је створио законе постојања овог света на начин да је човек имао прилику и време да бира, да не би могао касније да каже нешто попут: „Нисам имао времена да погледам около, нисам могао да разумем, нисам схватио.” Да би направио избор било којег од печата, особи је дат цео живот. Свети Оци кажу да је једном учињен исти грех - грешка, два пута - навика, а три пута - страст и ропство.
Када је пре сто година у Русији избио крвави терор, хришћани су мислили да је дошло време антихриста. Мислили су да ће им после хапшења бити речено да се одрекну Христа и живе, или да остану верни Богу и умру. Али све је ишло другачије. Нису их оптуживали због вере у Бога, већ да се баве контрареволуционарним деловањем. Хришћанима није нуђено да се одрекну своје вере, већ да потпишу неке папире о сарадњи са са НКВД-ом, или касније са КГБ-ом, и биће им загарантована сигурност и релативно миран живот. Исто се десило и са једним бројем епископа, који у оваквим „диловима“ нису видели никакву издају Христа. Нису сви тада схватили да се печат антихриста не односи само на нечије директно одрицање од Христа. Наше време се не разликује од прошлости.
Данас нам се нуди да правимо мале компромисе. „Ово није печат антихриста, у томе нема ништа лоше“, мислимо. Уосталом, то нема везе са вером. Наравно да не. Један, два, три корака наизглед безначајних уступака свету, а онда се испостави да сте прешли границу, након чега је пут назад већ затворен.
Наше време је посебно, сатана сада масовно обележава своје присталице печатом звери, користећи технологију поделе и распиривања мржње. Овим ситом он веома ефикасно просејава, не само људе који су удаљени од Цркве, већ и наше парохијане, а посебно свештенство.
Морао сам да се дописујем са људима који себе сматрају православним свештеницима, али у исто време, уместо крста, боље да носе аутоматску пушку око врата. Са својом реториком мржње, изгледали би аутентичније. Печат Христов и печат антихриста не подразумевају никакво треће стање. Или сте са Христом, Који је увек био, јесте и биће Љубав у сваком случају, у било којој епохи и под било којим околностима, или ћете издати ову Љубав и стати на страну зла и мржње, ма како то називали и како то оправдавали. Заузврат, ђаво може да вам набије у главу онолико изговора колико жели.
Силе зла нуде да оду даље од љубави у име истине, правде, сврсисходности, па чак и ради Бога. У комуникацији са овим несрећним пастирима, суочио сам се са типичним секташима, који су у различитим тумачењима изговарали исте пропагандне пароле верско-државне идеологије, која нема везе са Православљем. Да се од доброг пастира не би претворио у злог политичког чиновника, довољно је да се свештеник сети шта га Јеванђеље учи. Међутим, чак и тако једноставна и разумљива истина изгледа више него што се може снаћи.
На питање своје духовне деце о главној ствари у подвижничком животу, старац Тихон (Голенков) је дао следећи одговор: Главно је да не дозволите да зло уђе у ваш ум и срце. Бог може да делује у овом свету како Он хоће. Ни највећи светитељи нису били у стању да осмисле и сагледају путеве Божанског Промисла. Господ може да нас води кроз туге, искушења, преокрете, које ћемо доживљавати као зло, јер ћемо од њих страдати. Али знамо да Господа увек покреће само једно – љубав. Што се тиче других људи, нико од оних који желе да се спасу нема право да аплаудира, гледајући туђе невоље, да прижељкују зло као одмазду или казну, јер је то, у суштини, бацање проклетства на себе и скидање печата Христовог.
Последње што бих желео да кажем о печату антихриста је да се неће моћи играти са обе стране ограде: куповати и продавати и истовремено се не одрећи Христа. Многи људи ће тражити управо такву опцију за себе – да имају своју торту и поједу је. То никада неће функционисати на тај начин, пошто трећи пут не постоји.
Или си са Христом или си са антихристом. Једно или друго. Бирај!
протојереј Игор Рјабко
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: Петар Волков
Извор: Савез православних новинара