Радост хришћанског подвига

Сваки православни хришћанин треба да има јасну представу и сазнање, да је спасење дуготрајан процес који се достиже узајамном сарадњом између Божије благодати и људскога напора. А људски напор није ништа друго него подвиг добри ради уласка у Царство Небеско и остварења вјечнога живота са Богом.

26.05.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Сваки човјек који долази на свијет, рађа се прије свега благовољењем самога Творца. Као савршено психофизичко биће он носи у себи образ свевишњега Бога, те као такав осјећа природну потребу да непрестано обитава у заједници са Њим. Та веза између Бога и човјека постаје посебно реална у догађају свете тајне крштења захваљујући сили и дејству благодати Светога Духа, која се изобилно излива на новокрштенога. Благодат се даје као дар, али као награда за искрену вјеру која новокрштенога уводи у нову савршену заједницу са Господом. Управо тада ствара се и обнавља нарушени савез – заједница, која је била изгубљена прародитељским гријехом. Због тога је крштење заиста велики и грандиозни догађај спасења, васељенска тајна човјекове обнове, када се под видом видљиве свештене радње личност враћа на оно мјесто које му изначално припада – на мјесто узајамног битисања с Богом. 

Посредством тајне крштења човјеку се враћа првобитно достојантво на које је он призван Божијим Промислом, као неко ко је како каже Свето Писмо, створен само мало мањим од анђела, али славом и чашћу овјенчан (Јевр. 2.7). Крштењем човјек постиже чланство у Цркви, постаје члан не неке овоземаљске организације, већ реалан и пуноправан учестник заједнице у којој је глава и руководилац сам Христос Господ. То чланство постаје посебно радостно и важно када се узме у обзир истина да је Црква једина посредница нашег освећења и гаранција спасења.

Међутим, иако се крштењем човјек враћа на спасоносни пут који га води у живот вјечни, то још не означава да је спасење достигнуто. Крштењем ми само улазимо у заједницу са Богом, коју смо дужни и обавезни непрестано изграђивати и обнављати управу кроз Цркву посредством тржења свете Благодати. Благодат је одговор Божији на наше усрдно залагање и старање, другим ријечима речено лијек, мелем, награда за подвиг. Због тога сваки православни хришћанин треба да има јасну представу и сазнање, да је спасење дуготрајан процес који се достиже узајамном сарадњом између Божије благодати и људскога напора. А људски напор није ништа друго него подвиг добри ради уласка у Царство Небеско и остварења вјечнога живота са Богом. Радост подвига постаје посебно актуална за вријема ускршњега поста, јер по својој суштини васкршњи пост и није ништа друго до велики спасоносни подвиг који нас води према потпуној духовној обнови.

У Светој Цркви људима је на премудар начин откривена тајна спасења, указан пут у Царство Божије, објављене награде и казне, објелодањене многе тајне загробног живота, које се по ријечима великог подвижника руске земље схиархимандрита Јована Маслова достижу испуњењем јеванђелских заповјести. То јесте идући путм уским, трновитим, тешким, путем самога Христа, али зато путем благодатним и спасоносним који води у живот вјечни. Идући таквим путем човјек чврсто и неполебљиво ојачава своју вјеру, која га обавезује и упућује на правилни хришћански живот. Бити хришћанин својим животом, а не само именом значи непрестано побуђивати себе на остварење јеванђелских заповјести. Испунити не оно што жели моја грешна мисао и похота, него дјелати оно што Господ очекује од мене.

Неће сваки који ми говори говори Господе, Господе ући у царство небеско, него онај који твори вољу Оца мојега који је на небесима (Мт. 7.21). Ове ријечи Спаситељеве свједоче да никакве духовне користи човјеку неће донијети само читање о спасењу, него тек онда када почне да се труди, духовно подвизава и бори против свега што му по природи није својствено. Духовни свијет постиже се духовним дјелањем, а не само разговорима или интересивањем о њему. Бити православним хришћанином значи примити на себе велико достојанство даровано самим Богом. Што се човјек више труди да спозна сву величину и спасоносну вриједност тога достојанства, то се у њему рађа већа жеља за великим подвизима и духовним напорима да би оправдао повјерење самога Бога.

Свети оци нас поучавају да је ђаво посредством гријеха нанијео неизмјерљиву штету људскоме роду. Гријех је створио велики духовни јаз између човјечанства и Бога, између Земље и Неба. Заиста на један врло подмукао и лукав начин ђаво свакодневно посредством гријеха помрачује човјекову душу, удаљује га од Бога, уводи у робство које помрачава ум, срце и вољу. Због слабости своје природе која је повријеђена гријехом човјек је позван да непрестано бди над собом и својим активностима. Бити духовно трезвен, будан, спреман на добро и увијек спреман супротставити се злу. Такав човјек се уподобљава мудрому домаћину који несебично жртвује себе у жељи да увијек сачува своју породицу у јединству и здравом живљењу. И хришћанин у жељи да сачува своју душу и чистоти и праведности дужан је да радостно устаје на подвиг поста, молитве, смирења, покајања, праштања и сваке друге жртве. Исто тако, врло важно је поучавају нас свети оци, да се тјелесни подвиг прати и духовним трудом, јер физички напор без духовне стране не доноси плода. Хришћански подвиг је благодатна хармонија душе и тијела, која цјелокупну човјекову личност и разум и осјећања усмјерава на угађање Богу. Само такав подвиг може да нас приведе духовноме савршенству.

Сам Господ свједочи да је тајна подвига заиста спасоносна и дјелотворна за свакога који му приступа с надом и вјером на живот вјечни. И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.(МТ. 19.29). Из Спаситељевих ријечи постаје нам потпуно јасно да сваки напор учињен у славу Божију бива стоструко награђен. Али оно што доноси највише радости и утјехе јесте његово обећање о наслјеђивању вјечнога живота. Ту се открива неизрецива љубав и милосрђе Божије, даје нам се залог и обећање о награди, која нас охрабрује и чини смјелијим на још усрднији подвижнички живот. Овде свака тешкоћа и сложност подвига губи на својој снази, јер нема ничега већег и узвишенијег од угађања самоме Богу, прињети на његов жртвеник барем једну лепту која отвара огромну ризницу Божијега милосрђа. Вјерник треба да се радује и самом чињеницом да му је уопште дата могућност да се кроз подвиг духовнога живљења приближи Богу.

Свети оци су у својим дјелима до детаља објаснили сву мудрост и благост духовнога живљења. Они нас несебично савјетују да непрестани рад над собом, ради духовнога свршенства доноси радост небеску. Ако будеш радио над самим собом и чистио своје срце од страсти, тада ће све у твоме животу постати јасније и разумљивије, поучавају нас они. Сваки духовни подвиг и свака хришћанска врлина свједоче о нашој љубави према Богу и жељи да се достигне спасење. Због свега тога хришћански подвиг јесте догађај радости кроз који човјек свједочи о величини своје вјере и спремности да се искрено служи Господу. Што је подвиг већи и чистији, то је и вјера наша већа, а тим самим већа је и радост на небу.

Свештеник Миладин Митровић
Извор: pravoslavie.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.