Радујте се, с нама је Бог

Господ је врло близу нас и чека да му се обратимо. Код свакога од нас се, током дана, јављају поводи за љутњу, огорченост, увређеност, раздражљивост. А, молитва је најпростије и најпоузданије средство да би се сачувао душевни мир у свакодневним тешкоћама и искушењима.

13.08.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Пребивајући у свету, човек понекад заборавља једну просту ствар: да нам се апсолутно све у овом животу дарује од Бога. Као што говори апостол, Господом “живимо, и крећемо се, и постојимо”. Наше здравље, срећа, успех не зависе толико од нашег труда колико од Бога. Чак и благостање у земљи не зависи толико од труда политичара колико од Бога. Мир се чува у већој мери молитвом него нашим напорима. Понекад молитва једног светог, чини се, твори немогуће. Она исцељује тамо где се показују немоћним напори многих лекара. Она дарује победу тамо где људски ум види неизбежни пораз. Она одвраћа гнев Божији од читавих народа и земаља, мењајући чак и ток историје. Молитва - то је велика сила, највећа на свету.

Молитва Исусова је најживље и најнепосредније обраћање Богу. Жели ли Господ да Му се људи обраћају, зову Га, моле Његову помоћ? Свакако, Господ се томе радује, и при томе је неважно да ли се моли монах или мирјанин. На Светој гори чак причају овакву причу. Неком мирјанину се у сну јавио анђео и рекао: “Да би ушао у Царство небеско, ти треба да на Страшном суду прикупиш хиљаду златника”. Човек се замислио: која су му све добра дела потребна да би прикупио толику суму? Рекао је анђелу: “Ја сам добар отац”, и анђео му даде два златника. Затим је човек рекао: “Ја проповедам људима Реч Божију”, и анђео му даде још два златника. “Ја творим дела милосрђа”, рекао је човек и добио још два златника. Тада се човек ожалостио: “Шта да чиним? За оволике напоре добио сам само шест златника!” Онда је почео смирено да моли Господа: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!” И, одједном, његове руке су биле засуте кишом златника.

Господ је врло близу нас и чека да му се обратимо. Код свакога од нас се, током дана, јављају поводи за љутњу, огорченост, увређеност, раздражљивост. А, молитва је најпростије и најпоузданије средство да би се сачувао душевни мир у свакодневним тешкоћама и искушењима. Повод за Молитву Исусову може бити све: нпр. жена се секира за своју децу, за свога мужа. Једно је на путу, друго се разболело, треће се повредило - повода за бригу код мајке и жене је увек много. Управо ово и јесте време када се треба обратити Богу молитвом: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне”. Тако она предаје своје најрођеније у руке Бога, Који љуби. И, тиме њима и себи помаже боље од било ког другог начина.

Уопште, молитва може освештати сав човеков живот. Старац Пајсије је саветовао мирјанима који су му дошли: “освештавајте ваш живот. Када домаћица, занимајући се кућним пословима, твори молитву, све се освештава: не само храна, него се такође освећују и они који је једу”. У дому у коме живи молитва, сав живот долази у хармонију, тамо царује мир, радост, љубав. Тамо сасвим другачије гледају на живот, тј. у свему виде Божију љубав, и чак и тешкоће прихватају бодрим духом и са надом. ... Наглашавам да имамо у виду управо призивање Господа у Молитви Исусовој током дана. А, савршавање правила на бројаници, нарочито ноћу, може се само по благослову и ради тога је неопходно духовно руководство.

Преподобног Пахомија, који се, као што је познато, удостојио од Бога многих чудесних виђења, једном су питали: “Аво, реци нам: које је највеће чудо које си видео?” Ученици су очекивали да ће им он испричати о неком узвишеном откривењу, о јављању анђела или о нечему сличном. Но, ава је одговорио: “Желите да чујете о чуду? Добро, рећи ћу вам. Најдивније чудо је човек чист и испуњен врлином. И, не питајте ме за чудо које би било веће од овога”. И мени се, такође, чини да је највеће и најдивније чудо на земљи - човек који тежи животу у Богу, нарочито када се човек Бога ради одриче од света и долази у манастир. И још: увек доживљаваш као ново чудо када се човек на твоје очи мења, када он, из љубави према Христу, надвладава све слабости и страсти.

Уопште, сваки човек је највеће чудо Божије. а, ако човек истински живи у Христу, онда он дословно постаје светионик, који освештава и загрева светлошћу Христовом свакога ко му се приближи. И, он може чак и да проповеда, зато што самим својим животом он сведочи о Христу. Други људи, гледајући у њега, уверавају се у истинитост Православља, и ово делује чак и силније од било каквих спољашњих чуда. Као што говори један старац: “не одушевљавај се онима који се приближавају месецу, него онима који се приближавају Богу”. И, заиста, ово је највеће од свих дела које човек може савршити на земљи, ово је истинско чудо.

О духовном стању савременог друштва, како ми се чини, тачно је рекла једна дубоко верујућа жена, коју помиње у својим писмима архимандрит Софроније (Сахаров). Он овако преноси њене речи: “Ја нисам богослов, ја не знам шта је то ад, али га ја у својој души представљам као удобни савремени живот, без храма и молитве”. Заиста, сада људи, с једне стране, имају све, могу се окружити пуним комфором, путовати по читавом свету, стећи сва знања и доживљаје. А, с друге стране, у наше дане су врло распрострањене болести: апатија, униније, безвољност.

Познати савремени проповедник, митрополит Атанасије лимасолски, у једној својој беседи каже да често има прилику да види младе људе, који уопште ништа не желе, нити имају икаквог циља у животу. Покушаваш да таквог човека продрмаш, нечим заинтересујеш, али њега се ништа не дотиче, као да је пред тобом живи мртвац. Из тога произлази да је сада живот очигледно све удобнији, људима је све дато, али они и при томе не виде смисао у животу. Из овога је јасно да ништа спољашње не може човеку дати срећу. Без општења са Богом, његов живот постаје мрачан, бесмислен. Слава Богу што многи сада проналазе пут у храм, оцрквењују се читаве породице, које се старају да своју децу васпитају у побожности. Управо на овој деци је сва нада: они могу учинити наше друштво духовно здравим.

Хтела бих да понудим један “рецепт”, који ће се вероватно учинити сувише простим. Но, у стварности, он је врло делатан. Говорим о томе да се читају Житија светих. Када човек чита житије, он не само да сазнаје о овом или оном светом; од тога се мења његов поглед на свет. Читајте нпр. житија новомученика. То су потресна штива, која у многоме отварају очи и дају правилне оријентире. А, читање житија ранијих светих помаже нам да се вратимо својим коренима и да постанемо свесни какве смо ми то културе наследници. Истинска култура је она која помаже човеку да се дотакне вечности, Бога, тј. хришћанска култура. Људи сада траже ослонац, идеал коме би могли тежити, и могу га наћи у житијима светих. Чини ми се немогућим да замислим да човек, ако прочита житије Преподобног Сергија Радоњешког или Преподобног Серафима Саровског, остане равнодушан. У свим житијима је тако много топлине и светлости, а читајући их, схваташ да су кротост, смирење, љубав према Богу и ближњима - норма живота, наша природа.

Како је говорио један светитељ нашег времена, Преподобни Јустин (Поповић), свако од нас је дужан да буде свет на месту где га је Бог поставио. Ако си управник, буди свети управник; ако си мајка, буди света мајка; ако си војник, буди свети војник; ако си ученик, буди свети ученик, итд. Главно је да свако од нас чини, на своме месту, оно што од њега зависи. Тада ће се сав наш живот преображавати, освештавати, а ми ћемо бити људи “вечне цивилизације”, деца Божија, браћа и сестре у Христу.

Хтела бих да пожелим живу веру. Када ње има, онда се за човека горе претварају у прах, и обрнуто, када ње нема - прах се претвара у горе. Када вера јача, тада човек јасно види да кроз животне догађаје с њим разговара Бог. Тада за њега сваки посао, привидно незначајан разговор са неким, свакодневне радости и тешкоће - све постаје општење са Богом, доживљај близине Божије, јасан осећај Његове љубави и бриге. поверење у Бога чини наш живот рајским. Како смо срећни што смо хришћани! Како много поседујемо! Један светогорски старац је говорио: “Сада се многи боје нуклеарног оружја, али ја ти кажем да код нас има нешто јаче. Молитва и Божанско Причешће дају нам такав духовни огањ од кога нема ничег јачег у свету!” Господ тако изобилно излива на нас Своју Благодат - кроз Свете тајне, кроз молитву, кроз дела светих отаца. Онда да се тиме користимо, и живећемо у Благодати Божијој! Нека људи, гледајући на нас, виде да је Хришћанство - живот, истина, истинска лепота и истинска радост.

Мати Домника (Коробејникова), игуманија Александро-невског Ново-тихвинског манастира у Јекатеринбургу
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.