Олег Петренко
За обичног научног радника који је у сујети oдавно престао да размишља о вечним питањима, нови резултати који су се појавили у последњих 15-20 година постали су потпуно неочекивани. Уз то ова неочекиваност била је за многе и непријатна. Ради се о томе што ће нова ситуација у науци ставити човека пред морални избор. Или прихватити закључке здравог разума са последицама које неизбежно произилазе - живети по Божијим заповестима и испуњавати Његову благу вољу, или се правити да се ништа није догодило и чекати нека додатна појашњења која ће можда, вратити изгубљену подлогу испод ногу.
Али у стварности се остварује нешто што се не да разумном објашњењу. Данас се у највишим научним круговима сматра да се традиционални научни метод исцрпео, и да би се ишло напред у познавању природе, потребно је привући друге „канале“ примања информација, појмове који се позајмљују из источне окултне мистике. Образује се јако вишезначна ситуација. Наука која је данас ушла у зрели узраст, сакупила је рационалном методом познања целу масу системских, фундаменталних знања о природи. Дуг, частан и пажљив посао многих генерација научника коначно је почео доносити добре плодове. Но управо сада када се (од науци несвојствене и споља наметнуте улоге противнице вере), обнавља њено истинито лице верне кћери и најближе помоћнице вере, догађа се свесно одрицање од рационалне логике. Задња се мења теософијом са њеном мутном ирационалношћу, и болесним фантазијама које немају никаквих реалних основа.
Овде би требало неколико речи рећи о деструктивној улози тзв. бриселске научне школе коју предводи И. Пригожин. Њена фундаментална теза има отворено богоборачки карактер: „хаос је разлог регулисања, он у себи носи својства начела који организује“. Или другим речима „хаос ствара поредак“, сам без сваке помоћи са стране. Тај светоназорски постулат заснован је на неистинитој интерпретацији неких физичких експеримената, чија је лажност недавно била показана од стране теоретичке групе под руководством доктора физичко-математичких наука С. И. Јаковљенка.(1) Стварно „ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде, и који виде да постану слепи“( Јн. 9, 39.). Но, оставићемо ове задње „нека укопавају своје мртваце Мат. (8, 22.).“
Чудесно „рађање“ васељене и њена задивљујућа природа
Размишљање о материји као о чврстој маси у XX веку је подвргнуто озбиљном преиспитивању. Атоми од којих се тела састоје распоређени су на огромним растојањима, у поређењу са њиховим сопственим размерама. У суштини и они сами се састоје практично од празног простора. Атомско једро заузима само један трилионити део читавог атомског обима. Остало пространство атома је заузето електронским облаком, за чије преносиоце можемо рећи да они заузимају неки обим само условно. На тај начин, материја представља пре малена острвца супстанце у океану празнине, него тврду ствар коју перцепирају наша чула. А и природа тих острваца-елементарних честица излази изван оквира здравог разума. По савременим теоријама њих треба сматрати као ефемерне груде енергије, које на чудесан начин у себи спајају корпусна и таласна својства. Са тачке гледишта савремене физике статус реалности поседује само нека укупност честица, која се посматра као енергетска средина, и чији ни један део не поседује потпуну независност од свега осталог. На тај начин о Васељени не треба мислити као да се састоји од неких првозданих „цигала“ које могу да постоје засебно и независно једна од друге. Свет је замишљен и створен као један огроман шарени ћилим, чија свака „нит“ не постоји посебно од читаве целине, него има смисао само будући уплетена у његову тканину, у оквирима свеобухватајућег бића.
Сам појам таласа или њихања у физици носи апстрактни карактер. То је само „кретање материје“ – „треперење на води“. Чак при температури апсолутне нуле атоми у телима не прекидају своја таласаста кретања. Одиста, сада се некако боље у главу смештају речи из Светог Писма да је Бог све створио ни из чега. Али и сагласно савременим научним теоријама, космос је почео своје постојање из апсолутног ништавила.
Васељена није вечно постојала већ је имала почетак у времену. Само време, као и простор појавили су се истовремено са првом материјом јер су неодељиви од ње. Процес „рађања“ света се описује у научној теорији „Великог праска“. Треба рећи да је тај термин сасвим лош, лоше предаје смисао догађаја, стога што је немогуће запажен процес увећања обима Васељене представити као последицу некаквог праска. Раширивање света произилази зачуђујуће равномерно, и у првом примицању, пропорционално растојању између две типично нагомилане галаксије. На тај начин, што су галаксије даље једна од друге, то је већа брзина њиховог удаљавања. То је стварно веома чудно својство за обичан прасак.
Материја и зрачење по Васељени у огромној мери је распоређено необично истоврсно у свим правцима. Али прасак не може довести до равномерне расподеле материје дуж читавог обима. Шта више, сила која делује на комадиће твари при обичном праску се изазива разноликошћу притисака. Но, Васељена је све оно што постоји у материјалном свету. Изван њених граница не постоји ништа - ни некаква материја, ни простор, ни време тј. нема те „празнине“ у коју би се могло ширити. Стога је само схватање различитости притисака неприменљиво у том случају. За најбоље схватање проблема може да послужи аналогија равномерно надуваног балона, на чијој су површини нанесене тачке које изображавају галаксије. Када се балон надувава његов омотач се шири и растојања међу тачкама се увећавају. При томе саме тачке на спољашности остају без кретања. На тај начин растежући се сам простор међу галаксијама их раставља једне од других. Па ипак, ширење Васељене никако не утиче на појединачна тела. Исто онако као што се у надуваном облаку гаса посебни молекули не проширују.
„Велики прасак“ је имао савршено одређену, и са невероватном тачношћу израчунату јачину. Теоријска анализа показује да ако би се у тренутку времена који одговара првој секунди по апсолутној скали времена, када је слика ширења већ сасвим била одређена, брзина разлетања материје разликовала од реалног значења више од 10-18 удела своје величине на једну или другу страну, онда би се то испоставило као сасвим довољно за катастрофалне последице за живот: Васељена би или давно дошла у колапс, у полазно стање „материјалне тачке“ под деловањем сила гравитације, или би се материја у њој у потпуности раслојила. Зар је такав танак баланс последица само слепе игре случајних сила?!
Ради потпуне слике потребно је подсетити и на временски прву „инфлациону“ етапу ширења Васељене, која је трајала само око 10-35 секунди, почињући од оног тренутка од кад су „прорадили“ светски часовници. Но ипак, за то време је „заметак“ Васељене који се одједном појавио из апсолутног ништавила успео да прошири свој размер 10100 пута.
У древним временима тумачи библијског текста су упоређивали свитак Мојсијевог Петокњижја са Васељеном. Развијање свитка слично је ширењу Васељене, а склапање њеном збијању.
Сагласно једном од древних тумачења Библије, име Бога „Свемогући“ (на древно-јеврејском „Ше – дај“) се овако објашњава: „Онај који је рекао „Доста“. То тумачење прати предање, сагласно коме је створена Васељена почела да се шири огромном брзином, и тада јој је Бог рекао „дај“- „доста“! Можда се на томе и завршило тренутно и по размерима гигантско ширење простора, што на научном језику сада називају „инфлационом“ етапом ширења. Сагласно овој научној концепцији, даље ширење се продужило али не са таквом колосалном брзином, већ (по сценарију „Великог праска“) захваљујући првобитном импулсу, који је задобијен у периоду инфлације. Температура Васељене је почела постепено да се смањује, трошећи свој потенцијал на ширење света.
Човечанству је требало да потроши колосалне интелектуалне напоре да би дошло до недостижног, задивљујућег закључка о „рођењу“ света из ничега. Опет, то није новост за хришћане. Дуго до појављивања научног метода познања природе, истина о стварању света ex nihilo је била изложена у Библији и потврђена специјалним одлукама IV Лутеранског сабора.
Бог Отац је створио читав свет Речју, управо створио јер је Васељена плод стваралачког акта. Задивљујућа хармонија, лепота и разноликост света изазивају код човека благовејни трепет пред величином Божијом. Бог је дивни Уметник и највећи Песник, који је написао прекрасну поему, призвавши из небића у биће сав тај велики свет. Поетику стварања света су добро осећали и схватали свети Оци из епохе Васељенских сабора који су то схватање изразили речима Символа Православне вере. Његови први стихови на грчком језику у буквалном преводу тако и гласе: „Верујем у Једног Бога Оца Сведржитеља, Песника неба и земље...“.
Корпусно-таласни дуализам елементарних честица доводи до поетичне аналогије нашег света – ка његовој представи у виду гигантског „звучног таласа“ од струна „чаробног“ музичког инструмента. Тај инструмент се налази у рукама невидљивог и свемогућег Творца, који дира струне и подржава тај „звук“, на тај начин чувајући садашња небеса и земљу који се задржавају речју (Друга Петрова посланица 3, 7).
Ако се за тренутак прекине вибрација „престану таласи“, онда ће се можда и „срушити небеса“. Из тог живоносног Извора лију „звуци“, приводећи све из небића у биће.
Савршенство конструкције људског организма
Да, стварно, човек је увек са одушевљењем стајао пред савршенством и хармонијом света који га окружује. Али, и само устројство човечијег организма је ништа мање достојно тога усхићења. Оно по својој сложености преузвишује све остало заједно узев. Размотримо, на пример, количину информација коју може да садржи човечији мозак. Она се оцењује бројем између 1010 и 1015 бита. При томе нижа цифра претпоставља да се 1 бит информације отприлике садржи у свакој од 10 „ћелија“ људске меморије.(2) Брзина људског мозга се оцењује величином од 10 до 1000 гига - флопа (3). Минимална брзина на 10 гигафлопа се опредељује само оном брзином, са којом око обрађује информацију пре него што ће је послати у мозак, без узимања у обзир читаве остале многообразне делатности човечијег интелекта.
Ради поређења, један од најмоћнијих рачунара данас, као што је Креј -2 (Cray-2), има брзину од само 1 гигафлоп и меморију 2х1010 бита, што је од 10 до 1000 пута мање него код човека.
Но, међутим, људски мозак је највероватније Творац свесно ограничио у својим могућностима. Стога као најбоља илустрација могу да послуже нешто „простије ствари“, например ланци дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК) који се садрже у свакој ћелији људског организма. Ти ланчићи ДНК носе у себи информацију о свим деловима људског тела- од јагодица прстију до корена косе. При чему је способност ДНК да чува информацију толико ефективна, да сви подаци који су неопходни за описивање свих типова организама који су било када постојали на нашој планети, могу да се сместе у кашичицу и да још остане места за садржај свих било кад написаних књига.
Чини се да је специјалистима који раде у тој области мисао о „аутоматској“ еволуцији која је заснована на деловању случајних сила, морала бити сасвим неприродна.
Вероватност случајног појављивања човека
Ради тога да би добили оцену вероватности појаве човека, приметићемо да се људски генотип биохемијски у главном одређује беланчевинама - ензимима (4). Свако беланчевина је закодирана посебним геном. Укупно их у људском организму има до 110 000 различитих типова. За средњи ген који се састоји од основе са 1800 нуклеотида, само приближно 10-20% свих нуклеотидних основа остаје неизменљиво за време активности ензима(5).
Иако последњи пример и увећава значај вероватности појаве једног-јединственог гена једанпут за читаву историју Земље, без обзира она се испоставила као немарно мала величина која је између 4.3 х10-109 и 1.8 х10-217. Следи да ни читав узраст Васељене није довољан да би било могуће за време његовог постојања успети учитати све могуће комбинације нуклеотидних основа (6).
Вероватност образовања читавог људског хромозома који садржи читав набор гена, на случајан начин, доводи у забуну: она варира између 10-12 000 000 и 10-24 000 000. Као што видимо, случајно појављивање човека није ништа реалније него на пример, могућност писања светске енциклопедије уз помоћ експлозије у типографији.
Сведочанства фундаменталне науке
Шта говори савремена фундаментална наука о проблему стварања света? Да би покушали истински да оценимо њен допринос, требало би прећи са делића које проучава једна или друга дисциплина, ка неким општим категоријама које леже у основи сваке области знања. Као аналогија може да послужи и хипотетичко „дрво“, свака грана којег представља ову или ону грану људског сазнања.
Опште „стабло“ од којег се у различите стране разилазе те гране јесу фундаментални закони. Одиста, имају само четири основна физичка процеса. Из њих непосредно проистичу сви ти посебни закони посредством којих се руководи читава нежива материја. Фундаменталним узајамним односима су условљена и структурална својства материје - од грађења атома до галаксија. Но и сами ти узајамни односи нису „израсли“ на пустом месту. Воде се успешни покушаји да се изгради општа теорија поља која је призвана да обједини сва узајамна дејства у једну целину. При томе почиње све очигледније да избија на површину неки општи положај који се налази у основи читавог створеног света. То је естетски принцип симетрије. Данас научницима који раде на напреднијем делу теоретске физике постаје савршено јасно да је свет створен по законима лепоте. Управо идеја лепоте, која се на математичком језику изражава законима симетрије „храни“ читаво дрво. Као основа ове тврдње може да послужи чињеница да су сви узајамни односи као што је сада постало очигледно по својој суштини пројава, и чак средство ради подржавања у природи присутног скупа одређених скривених симетрија. Под последњим се у физици схвата неизменљивост њених закона у односу према неком калибарском преображају. Трагање за таквим симетријама леже у основи научне стратегије која је позвана да доведе до дубљег схватања суштине ствари. Претпоставља се да су у првим тренутцима постојање Васељене при енергијама реда 1015 ГЕВ-а сви физички узајамни утицаји представљале пројаву јединственог фундаменталног узајамног односа, једну константу. Симетрија која је служила као основ за обједињење тих узајамних односа била је идеално тачна (7).
Принцип лепоте се запажа и у математичким формулама закона природе. Поседујући практично апсолутну тачност, они носе у себи строгу сажетост и финоћу. Отворите било које упутство из физике и сами ћете се одмах уверити да су основни закони написани просто, нигде нема дугих, сложених и незграпних формула. Ове сложене се сусрећу само у компјутерским рачуницама које су веома далеке од савршенства.
Тако, формулишући закон земљине тежње Исак Њутн се бринуо пре свега о функционалној и алгебарској простоти тога закона. Руководећи се стремљењем ка сажетости, Јохан Кеплер је добио велику тачност у описивању кретања планета и велику простоту обрачуна, уводећи елиптичне орбите итд.
У историји науке веома често тако бива да суштински различите теорије, које су призване да опишу нове појаве се у истој мери потврђују и експериментално. У таквом случају угледнијим се показују оне концепције које су најпростије. На тај начин, принцип простоте представља специфичну потребу ка изградњи научне теорије. Многи познати научници су веровали да је простота хипотеза један од најбољих критеријума њихове коректности. У томе свој израз налазе простота и хармонија самог света.
У савременој епохи та простота природе се доживљава као присуство у њој тенденције ка ограничавању разнообразности. Као што сведоче научни резултати, иза различитости и сложености се непрестано примећују ритмови и понављања, симетрије и друге инваријанте. Они налазе свој израз у „способности природе“, користећи само ограничени скуп елемената, да ствара сву многообразност материјалног света. У њима своју последњу основу налази сама могућност постојања закона науке, конкретно, закона очувања. Сам призив науке се тако и састоји у налажењу иза видљиве сложености света - његове невидљиве простоте. По речима познатог натуралисте Ж. Л. Буфена „Врховна Суштина је стварајући свет пожелела да искористи само једну идеју надахњујући је одмах свим могућим начинима тако да би човек могао да се диви савршенством испуњења и простотом замишљеног.“
У потпуности је немогуће замислити да би се све то могло реализовати на случајан начин. Много је лакше помислити да се у свету без Створитеља пре самопроизвољно реализује хаотично гомилање безформне материје, него хармонична благообразност израђеног реда који је савршен у својој пуноћи и јединству, на основима високог естетског принципа. Без Разумног, Свемогућег, Дарежљивог Творца - Устројитеља и Промислитеља о свему постојећем, здрав људски разум одбија да доживи свет таквим какав се он види и голим оком, и у светлости последњих научних истраживања. Свет није само створен, него се и садржи Речју Божијом, те је стога слика Божије лепоте неодвојива од њега. На посебан начин она се тиче човека. Као што цветови украшавају сваку биљку, тако и човечанство по Божијем замислу украшава читаво дрво створеног света. Између тих „цветова“ и свих осталих делова зграде Васељене постоји веома строга, јака зависност која је у науци добила назив „антропони“ принцип. Тај принцип гласи да је Васељена оспособљена за постојања живота, и да су и закони физике и начелни параметри изабрани на тај начин да би гарантовали његову појаву.
Савремена физика сведочи да је свет који нас окружује веома осетљив ка бројчаним значењима универзалних светских константи (8), због тога што се све основне посебности реалног света (размери ћелија, атома, планета, звезда итд.) у крајњем резултату одређују величинама фундаменталних аксиома.
Само постојање света условљено је испуњавањем веома строгих корелација међу њима. Ништавни, са људске тачке гледишта, изузетци од уочене са задивљујуће сложеном и невероватно тачном бројчаном сразмереношћу значења светских константи, би довели до фаталних последица за постојање Васељене. Њена природа би била таква да у њој не би био могућ живот.
Принцип жртвене љубави
И тако, живи и неживи природни свет је изграђен на принципима лепоте и савршенства. Али, у узајамним односима различитих делова створеног света се примећује још једно фундаментално начело-принцип пожртвоване љубави. Само стварање света јесте пројава обилног, бескорисног дара, у неком смислу чак жртве од стране Створитеља јер Он „Нити прима угађања од руку човечијих, као да би Ономе требало шта који сам даје свима живот и дихање и све“ (Дел. Ап. 17, 25.). Стога и сам створени свет носи на себи отисак те жртвености. Сав неоргански свет, трошећи своју плодност као да себе жртвује ради могућности постојања света биљака. Свет биљака, у том смислу, жртвује себе ради света животињског нудећи му се као храна. Све у целини жртвено служи човеку, као мајка која воли своје чедо које носи у утроби, и која жртвује све своје силе ради свог детета.
Највеличанственију жртву на Голготи принео је Сам Бог, да би спасао човека ради вечног живота.
Због чега постоји човек? Да ли он може да живи само за себе, за своје задовољство, неконтролисано и ловачки употребљавајући природне ресурсе?
„Молим вас, дакле, браћо, милости Божије ради, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше духовно богомољство (Рим. 12, 1.).“ одговара на ово питање Свето Писмо. Круг се затворио. На тај начин читав свет постоји на принципима жртвеног служења и љубави. Стога, док људи стреме да испуњавају заповести љубави ка Богу и свом ближњем, оправдано је њихово постојање и људски живот има свој циљ и смисао.
За Фондацију Пријатељ Божији, са руског: чтец Дејан Ђуричић
Извор: http://foma.ru/razmyishleniya-fizika-o-tajne-tvoreniya-vselennoj.html
Напомене:
Аутор је кандидат физички-математичких наука и специјалиста у области физике тврдог тела. Добитник је прве награде конкурса младих научника Московског државног универзитета. Написао је преко 40 научних радова из физике. Његов чланак ипак, не представља покушај анализе религије уз помоћ физике. Насупрот томе, он представља покушај разматрања нових научних достигнућа од стране једног православног верника, који по свему јарко сведоче о постојању Творца.
Чланак је објављен у часопису „ТОМА“ у одељку Наука и Религија. // ФОМА № 1 (4) 1997. г. - Прим. прев.
(1) Тако, например, у експерименту из термодифузије који се наводи у литератури као исходно полазиште концепције бриселске школе, процесу дифузије је била грешком приписана улога извора регулисања, у исто време када су као истински разлози ницања поретка служила спољашња деловања.
(2) Бит информације означава постојање или 0, или 1 у једном једру меморије.
(3) Један гигафлоп је раван 109 операција са „пливајућом“ тачком у секунди.
(4) Ради упрошћавања из огледа се изузимају структуралне беланчевине.
(5) Остали се могу на случајан начин мењати под дејством мутације, но то на биохемијску ефективност самог ензима не утиче.
(6) Остали се могу на случајан начин мењати под дејством мутације, но то на биохемијску ефективност самог ензима не утиче.
(7) Раздељивање на посебне физичке узајамне утицаје са различитим константама се догодило при паду енергије од размера великог обједињења при хлађењу Васељене. На језику теоријских модела у томе је „криво“ било нарушавање тачне симетрије - многе унутрашње симетрије јаких, слабих и електромагнетних узајамних утицаја су постале блиске.
(8) Постојеће природне појаве и физички процеси електромагнетни, гравитациони, слаби и јаки се карактеришу са одређеном јачином, величина које се одређује тако званим фундаменталним аксиомима a, aG, aw и as одговарајуће. Ка њиховом броју се односе и брзина светлости с, елементарно електрично пуњење e (пуњење електрона), масе субатомских честица, стална Планка h и неке друге. Те константе природе се подчињавају строгом принципу независности њиховог значаја од времена и од положаја у простору што се данас потврђује целим комплексом експерименталних налаза.
Литература:
1. С.А.Майорова, А.Н.Ткачева, С.И.Яковленко, УФН, 1994. т. 164, № 3, стр. 297-307.
2. Девис П., "Суперсила", Москва, Мир, 1989.
3. Линда А.Д., "Физика элементарных частиц и инфляционная космология", Москва, Наука. 1990.
4. M.M.Waldrop, Science. 224, 1225(1984).
5. I.Goodwin, Physics Today 37, (№ 5), 63 ( 1984).
6. М.Дентон, Эволюция: Кризис теории. Бетесди, Адлер Паблишерс, 1986. стр. 336.
7. T.Dobzhansky. F.Ayala, G.StebbIns and J.W.Valentine, "Evolution", Freeman, San Francisco, 1977.
8. J.Deley, Evol. Blol. 2, 103(1968).
9. J.D. Barrow, F.J.Tipler, "Anthropic cosmological principle", Clarendon press, Ox ford University press, New York, 1986.