Са чим ступам у нови дан

Уставши од сна ми улазимо, потпуно несвесно, у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.

21.10.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ретко размишљамо о томе да се, будећи се ујутру, на известан начин налазимо у ситуацији древног Лазара, којег је Христос васкрсао из мртвих. Лазар је лежао у гробу, без осећања, нем, немајући над собом никакву власт, и глас Божији му је наредио да се врати свести, да се врати покрету, да се врати земаљском животу, али више не онакав какав је био када је уснуо сном смрти, већ обогаћен новим, за све нас непојамним, искуством - искуством човека који је из живота потпуно отишао у смрт, познао вечност и вратио се земаљском животу, сада већ обогаћен овим искуством вечности.

Када тонемо у сан, ми такође губимо свест, губимо сваку власт над собом, сваку контролу над оним што може да нам се деси, у потпуности се налазимо или у власти околности или под покровом Божијим, говорећи разним језицима. Јутро нам долази као глас Божији, који каже: “Изађи, врати се из сна, али не више као онај човек који си био када си увече тонуо у сан; врати се свести новог дана”.

Ми, углавном, нисмо свесни да, излазећи из сна, ступамо у потпуно нови дан, којег никада није било. Овог дана није било никада од почетка света. Овај дан је потпуно нов, он је пун безбројних могућности. Делимично ће бити одређен односом поступака, речи, личности других људи према нама, догађајима који су са њима повезани. Али, он ће, у знатној мери, као дан и као догађај, бити одређен нама самима, оним што ми представљамо и како будемо деловали у њему, речју или поступцима.

И, ево, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље - у идеалној ситуацији - као веснике Њега самог... Али, то је само у идеалним ситуацијама, зато што у нама не постоји само светлост; у нама се смењују светлост, полусветлост, а повремено и дубока тама, а негде постоји и стална полутама.

Али, ми не смемо да заборавимо да, по речима Јеванђеља, светлост и у тами светли и, иако је тама не прихвата, односно, одбија је, бори се са њом, тама не може да је победи. Светлост је прожима, ма колико јој се она противила. И, у сваком од нас постоји неки делић светлости, који је потребан не само нама, него и другима. ... Зато свако од нас, ступајући у овај нови дан, мора да уђе у њега свесно, у потпуно спокојној сигурности да је послат у тај дан како би у њега донео благу вест - људску и Божанску.

С друге стране, не ступамо само ми у овај дан; сваки човек који се тог јутра пробудио ступа у њега у истој ситуацији као и ми. Неки људи су пуни светлости и могу да обасјају наш живот, неки од њих су у дубокој, непроходној тами, а неки од њих су као већина, као сви ми, вероватно, у полутами, делимично с одбљесцима светлости, делимично са моментима таме.

Кад бисмо тако посматрали сваки сусрет, сваки догађај, када бисмо себи постављали питање о томе шта можемо да дамо човеку који је пред нама, и шта можемо од њега да примимо, да добијемо, како бисмо се пажљиво односили једни према другима! Сваки човек би за нас био весник од Бога: или захваљујући непосредно томе што је човек стекао мудрост искуством и може са нама да подели своје неуспехе и падове - ужас пред оним што је искусио. Значи, ми смо и весници и примаоци ове вести.

Да бисмо у овај дан ушли у таквом расположењу духа, треба да умемо, кад се пробудимо, умијемо и обучемо, да се прекрстимо во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, да се прекрстимо с тим да у име Божије ступимо у овај нови, још увек ничим оскрнављени дан, у којем је све могуће. И, да затим застанемо и размислимо: са чим ступам у овај дан?

Наравно, ступам у овај дан са својом прошлошћу, нисам тако нов као овај дан, нисам се данас родио, али са чим у њега улазим: са горчином јучерашњег дана? Са надом, са трепетним очекивањем радости? Са спремношћу да исправим грешке протеклих дана? Са чим?... изабравши из свега тога оно са чим имам намеру да ступим у тај дан, да се одрекнем оног негативног, што је можда испунило протекли дан или се у овај дан улило из далеке прошлости - и загледајући се у оно светло, добро, достојно и Бога и мене, што носим у себи и што могу да унесем у тај дан.

Ово изискује извесно време, и због тога треба сести и поразмислити, те чврсто решити да у тај дан не уносимо ништа што није требало ни примати у душу, ни чинити, протеклих дана. И, насупрот томе, треба да унесемо оно најсветлије у нашој нади, у нашој вери, у нашем срцу и уму. И, за то треба учврстити у себи одлучност.

Свети Серафим Саровски је говорио да је разлика између грешника који пропада и праведника који се спасава само једна: у одлучности, односно, у томе да човек постави себи задатак и да реши да не одступа од оне истине коју је изабрао. Ма како да нас саблажњава живот, ма какве изазове да нам нуди, треба да будемо у стању да кажемо: “Не!” ономе што је недостојно и нас самих и Бога. Ући у овај дан са таквом спремношћу није лако. То изискује и пажњу према себи, то изискује и стално посматрање себе, односно, будност. Не тражи се да човек буде забринут због себе, већ да прати покрете срца и мисли, кретање воље, и да одлучно одсеца оно чега не сме бити...

Митрополит сурошки Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.