Свети новомученик Константин родио се на острву Идра. Отац му се звао Михалаки, мајка Марина. У осамнаестој години својој Константин пређе на острво Родос, и тамо ступи у службу код родоског поглавара Хасана. Својом окретношћу, честитошћу и вредноћом, Константин скрену на себе пажњу свога господара, који скова у срцу свом намеру да Константина на сваки начин преведе у мухамеданску веру.
Помогнут ђаволом, Хасан успе у својој намери. Јер, улучивши згодну прилику, Хасан призва к себи Константина и веома љубазно и пријатељски поразговара с њим. А потом разним поклонима он приволе Константина, те се овај одрече Христа и прими мухамеданску веру. И одмах му дадоше мухамеданско име Хасан. Са променом вере Константину се промени и ооложај у дому поглавара Родоса: поверише му високу дужност, ставише му новце на расположење; и сви што служаху у Хасановом дому почеше га поштовати и уважавати. Но све то, привремено и пролазно, брзо обљутави отпаднику, и он поче постепено долазити к себи; савест га стаде изобдичавати због дубоког пада његовог. Услед тога он поче туговати и потајно од другова плакати и ридати због тешког грехопада свог. И на такав начин отпадник проживе код свога саблазнитеља три године.
Господ Бог, видећи искрено мучење отпадниково, даде му у срце мисао добру: да се обрати духовнику и покаје за свој пад. Константин одмах послуша глас свога срца, оде духовнику и исповеди му свој страшни пад. Духовник свом душом самилосно саосети његову муку и посаветова му да се склони са Родоса и у неком другом удаљеном месту лечи покајањем душевне ране своје, а Господ Бог неће закаснити са милошћу својом. Но Константин моли духовника за благослов: да не одлази са Родоса него да се одмах одрекне мрске мухамеданске вере и поново исповеди своју веру у Господа Христа. Духовник га одврати од овог потхвата, стрепећи да се Константин, још млад и зелен, не одрекне Христа по други пут. Него му саветова да се претходно припреми за тај подвиг постом, бдењем и молитвом, па тек онда да крене у мучеништво, ако на то буде воља Божја. Константин послуша духовног оца, оде у Хасанов дом, покупи своје ствари и новац, па све то раздаде сиротињи, а након неколико дана и сам напусти злосрећни дом свога госпо дара и отпутова на Крим.
На Криму Константин проведе три године кајући се пред Богом за своје одречење од Христа. Али срце његово је и надаље патило и није добијало жељеног мира. A у души су му брујале оне страшне речи Спаситељеве: Који се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33). Зато он реши да се побије са ђаволом, и мученичким страдањем спере срам свој. Са тог разлога он одмах отпутова у Цариград. Тамо он једном искусном духовнику откри своју намеру да жели пострадати за Христа, и исприча му све шта се с њим догодило. Видећи га млада, духовник се не реши да му да благослов за страшни подвиг, него га одведе знаменитом патријарху Цариградском Григорију, и исприча му све о Константину. Владика се обрадова Константиновом покајању, али му указа да је мученички подвиг на који хоће да иде, опасан пут, и саветова му да претходно отиде у Свету Гору Атонску, и да се тамо међу искусним подвижницима Христовим подвизава у духовним подвизима, па тек када старци увиде да је дошло време да он крене на мученички подвиг, и он може привести у дело своју намеру.
После разговора с патријархом Константин отпутова у Свету Гору и ступи у Иверски манастир. Ту он ревносно и с љубављу стаде проходити послушања. Притом се он често обраћаше усрдном молитвом и сузама тамошњој чудотворној икони Пресвете Богородице, зване Портаитиса, и мољаше Пречисту да Она умири срце његово и удостоји га пострадати за Христа, кога се он одрекао прелашћен блеском богатства и славе. И тако срце његово све јаче и јаче пламћаше љубављу ка Господу Христу, за кога он беше готов поднети не само страдање него и хиљаде смрти. И од тога времена мисли га почеше приморавати да преда себе на мучење. Налазећи се у узбућеном стању, он своје мисли откри духовнику Претечиног скита јеромонаху Сергију и старцима. Но они му не препоручиваху упуштати се у мученички подвиг, и говораху му да је могуће и без мучеништва спасти своју душу. Међутим Константин, сав горећи љубављу да пострада за Христа, не мога поћи за саветом стараца, и ускоро напусти Свету Гору и отпутова на Родос ради исповедања имена Господа Христа.
По доласку на Родос, Константин се исповеди пред духовником и причестивши се Светим Тајнама, откри му своју намеру да хоће да ступи у борбу са ђаволом. Али духовник, бојећи се да он не клоне духом у мукама, одвраћаше га од те намере и саветоваше му да се врати натраг у Свету Гору. Међутим, Константин се тврдо реши да пострада за Христа.
Помоливши се Богу и укрепивши срце своје молитвом, он крену у дом бившег господара свог Хасана, и изишавши пред њега рече: Здрав био, господару мој! Ево бившег слуге твог, кога си ти пре три године ласкавим, варљивим и лукавим речима приволео да се одрекне Господа свог Исуса Христа. Сада пак ево ја исповедам Њега као истинитог Бога, а вашег лажног пророка Мухамеда проклињем као варалицу и упропаститеља душа људских! - Несрећниче! викну Хасан, ја не признајем тебе за свог бившег слугу, пошто си одевен у монашку одећу. Скини са себе ту црну и плачевну одећу, па ћу наредити да те обуку у најскупоценије и разнобојне хаљине, и онда ћу те признати за свог слугу, и још ћу те обогатити већим почастима и богатством него раније.
Господару! - одговори исповедник Христов, а ја ти супротно саветујем: остави своје незнабожје! Све пак оно зло које си ми учинио преваривши ме да примим мухамеданство, због чега ме савест већ толико времена гризе и мучи, - све то ја теби праштам, само под једним условом: да поверујеш у Исуса Христа, истинитог Бога. Дакле, буди паметан и не губи време, него пређи у хришћанску веру.
Хуљо! - викну љутито Хасан, ко те научи да ми предлажеш такве бљувотине? Ја сам ти пружио срећу, и имао сам намеру да ти дам своју кћер за жену, а ти си све то моје старање о теби презрео и наносиш ми толику увреду.
У том један од Хасанових слугу удари мученика Христовог по образу. Константин подиже очи к небу и рече: Хвала Ти, Христе Боже, што ме удостоји добити шамар по образу за исповедање имена Твог и бити подражавалац крсног страдања Твог, јер и Тебе, Господа мог, у судници нечестивог првосвештеника Ане, одвратни слуга његов дрзну се поганом руком својом ударити по образу.
После тога Хасан нареди да мученика вргну у тамницу. Но кроз три дана он опет би изведен пред Хасана. И Хасан га љутито упита: Подли и дрски слуго јеси ли се предомислио односно своје заблуде, и како си се усудио да мени саветујеш да поверујем у Христа? - Узалуд се, господару, љутиш на мене, одговори Константин. Ја сам ти говорио истину и саветовао ти да поверујеш у Исуса Христа, истинитог Бога, којим је све створено и којим се све управља, и без вере у кога је немогуће добити Царство небеско. А ваш пророк Мухамед је варалица; он је пропао, па и вас, своје следбенике, вуче у пропаст. Зато те молим: одреци се проклетог Мухамеда и поверуј у Господа нашег Исуса Христа, и поставши хришћанин, наследићеш Царство небеско.
Хасан, сав бесан од гњева, повика: Бијте га! почупајте му косу са главе! ноктима му тело искидајте на комаде! размрскајте му вилице камењем! да би он знао како треба говорити и понашати се пред властима. - Хасанове се слуге као дивље звери бацише на светог мученика: једни му косу Чупаху, други га шамараху и камењем му иста ломљаху и на све могуће начине тело његово кидаху. Но свети страдалац Христов јуначки трпљаше све муке, и као тврди дијамант остајаше непоколебљив у својој вери, једино се често обраћаше гласно ка подвигостројитељу Господу Христу: Помени ме, Господе, у царству Своме! - После свих зверских мучења, злобни мучитељи оковаше светог мученика Константина у тешке ланце, па бацише у мрачну тамницу.
У тамници светог мученика посети сам Господ Христос, исцели му ране, и нареди те му коса на глави и нокти на ногама поново израстоше.
Сутрадан Хасан издаде наређење да мученика доведу преда њ. И он упита мученика: Ну, Хасане, јеси ли се покајао за своје брбљање или ниси? - Свети мученик одговори: На првом месту ја нисам Хасан. To име, које си ми дао ти после мог одречења од Господа мог Исуса Христа, ја сада проклињем, a моје право име које сам добио на светом крштењу јесте Константин. Речи пак које сам ти говорио јуче нису празне, него сам у њима изразио своје исповедање и веру у једног Бога у Три Лица: Оца и Сина и Светога Духа; а вашег гадног пророка Мухамеда опет проклињем.
Тада незнабожни Хасан нареди да мученика бију моткама по леђима и по ногама. Од силних батина месо са тела светог мученика отпадаше до костију и сви му нокти на ногама поиспадаше, и он од изнемоглости паде на земљу и лежаше као мртав. Мислећи да је мученик Христов већ скончао, мучитељи га узеше са земље и бацише у тамницу.
Након три дана мучитељ Хасан нареди слугама својим да избаце из тамнице леш страдалца Христова, сматрајући да је већ почео да се распада. Међутим, како се запрепастише слуге када у тамници угледаше мученика Христова здрава, неповређена и светла лица! Они сместа известише о томе свога господара. Овај се такође зачуди, и нареди да му Константина доведу. Када свети страдалник ступи пред Хасана, овај уместо да поверује у Господа Христа, поче мученику опет говорити да се одрекне хришћанске вере, обећавајући му притом велике почасти и богатства. А мученик Христов, видећи душевну ослепљеност Хасанову, рече Хасану: Чуј, господару! теби је врло добро познато шта се пре три дана догодило "а твоје очи: послушне слуге твоје израњавише сво тело моје, почупаше ми са главе сву косу, одбише ми све нокте са ногу, а сада, погледај, ја сам здрав. Због тога, прослави Господа мог Исуса Христа, који се није згадио да дође к мени у смрдљиву тамницу, исцели моје ране и нареди коси и ноктима да поново израсту. Кад је тако, зар је замисливо одрећи се Извора живота и поверовати у лажног пророка Мухамеда, учитеља сваке нечистоте! Ја ти од све душе саветујем и преклињем те: Отвори очи душе своје и опет поверуј у Исуса Христа, у кога родитељи твоји верују, а и ти си некада веровао.[18]
Чувши где га мученик изобличава за одступништво од Христа, - а држао је да то нико овде не зна, - Хасан се збуни и нареди да мученика одмах окују у тешке ланце и баце у тамницу. Три дана и три ноћи проведе свети мученик у тамници. У току тих дана бише у ту исту тамницу закључани још осам хришћана из места Сороне, и два свештеника с њима, као и четири Турчина. И једне од ових три ноћи Бог, који прославља светитеље Своје, зажеле утешити слугу Свога и прославити га усред сужања, да би они потом, ради утврђења хришћанске вере и посрамљења непријатеља Крста, причали свуда о следећем чудесном јављењу. У саму поноћ одједном засија светлост слична сунчаној и са светог мученика спадоше тешки ланци. Видећи себе ослобођена од ланаца, свети страдалац одмах стаде на молитву. Свештеници и остали хришћани, видевши тако необично чудо, потресени, они се и сами стадоше молити, а Турци од страха падоше ничице на земљу. Међутим стража, видећи у тамници необичну светлост, помисли да је у тамници избио пожар, па јурну у тамницу, и стаде запањена: у тамници беше све у реду, а мученик, ослобођен окова, стоји на молитви! Стража сместа извести о овоме чуду Хасана. Али он, желећи да заташка ово чудо, нареди и овом приликом да не причају о овом чуду у народу, а сужњима хришћанима и Турцима запрети страшним претњама да то не разглашују. После тога он те сужње пусти из тамнице, а за светог мученика нареди да га свакодневно бију у тамници. Но Господ, испитавши трпљење мучениково, не допусти више да га муче. Тако, када један турски имам замахну руком да ошамари светог мученика, њему тог тренутка поцрне рука као угаљ.
Због овога чуда Турци се више не усуђиваху дотаћи се мученика, бојећи се да не настрадају као имам. И свети мученик Константин проведе у тамници пет месеци, трпећи глад, жеђ и хладноћу. Међутим Господ, бринући се о светима Својим, подстаче једног богољубивог хришћанина да мученику носи Свето Причешће, којим сужањ Христов укрепљаваше свој дух и ослабело тело.
Хасан тако дуго држаше светога мученика у тамници и не смеђаше га осудити на смрт, зато што се бојао Идријаца који су имали велику власт и силу на Порти, а мученик је био са острва Идре. Стога он написа писмо капетану Георгију, родом са острва Идре, који се тада налазио у Александрији, извештавајући га о мученику Константину. И чекајући одговор од овога, он одлагаше да Константина осуди на смрт. Међутим свети сужањ Христов, дознавши за Хасаново писмо капетану Георгију, и бојећи се да га капетан не омете довршити свој мученички подвиг, сам написа писмо капетану Георгију у коме га преклињаше да му не смета довршити свој мученички подвиг.
Капетан Георгије, добивши од светог мученика писмо и видевши његову пламену жељу да пострада за Христа, написа поглавару Родоса, да он тога човека не зна, те он може поступити са њим по своме нахођењу.
Добивши такав одговор, Хасан позва к себи светог страдалца и пОче му опет предлагати да се одрекне Христа. Али видећи његову чврстину и презир према свима ласкавима почастима које му је нудио, Хасан нареди да мученика врате у тамницу и да га тамо удаве.
И тако свети мученик Константин јуначки доврши свој подвиг, и света душа његова, очишћена крвљу својом, отиде чиста у руке Божје у једанаест сати ноћу четрнаестог новембра 1800. године. А тело његово хришћани са доличном чешћу несметано узеше из тамнице и погребоше у цркви Пресвете Богородице у Варусиони. При погребу светих моштију мученикових, преблаги Господ прослави Свог угодника чудесима, пошто разноврсни болесници од додира к њима добијаху исцељење.
Ускоро после мученичке кончине светог Константина, мајка његова дознаде да је син њен чесно пострадао због исповедања имена Христова и зажеле да чесне мошти његове пренесе са Родоса у своју постојбину, што она и учини уз помоћ споменутог капетана Георгија.
При преносу светих моштију на острво Идру збише се такође многа чудеса. Од њих да споменемо само два. Један родоски хришћанин, ударен громом, лиши се слуха и гласа и остаде поремећен памећу. Али када га приведоше к моштима светог мученика и он их целива, тог часа он постаде здрав. - Исто тако би исцељен и други јадник: ђавоиман, њега је три године мучио ђаво, он је бегао од људи и лутао по горама го и бос. Чим овоме јаднику приближише свете мошти мученикове, ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он стаде громко славити Бога и благодарити светог угодника Његовог.
Тако благоволи Бог прославити пострадалог за Њега мученика и посрамити мучитеље. Амин,