Свети свештеномученик Григорије V, патријарх Цариградски

Свештеномученик Христов и васељенски патријарх Григорије рођен би 1745. године у Димицани на Пелопонезу, од побожних родитеља Јована (Ангелопулоса) и Асимине. На крштењу он доби име Георгије. Када заврши основну школу у свом родном месту, млади Георгије отиде најпре у Атину, а затим у Смирну. Беше му тада око двадесет година...

23.04.2020. Аутор:: 0

Свети свештеномученик Григорије V, патријарх Цариградски Свештеномученик Христов и васељенски патријарх Григорије рођен би 1745. године у Димицани на Пелопонезу, од побожних родитеља Јована (Ангелопулоса) и Асимине. На крштењу он доби име Георгије. Када заврши основну школу у свом родном месту, млади Георгије отиде најпре у Атину, а затим у Смирну. Беше му тада око двадесет година. Пошто проведе мало времена код својих сродника у Смирни, похађајући тамо и школу, одлучи да се замонаши, и зато ступи у један манастир на острву Строфадон, где ускоро би замонашен са именом Григорије. Из овог манастира он отиде на острво Патмос ради изучавања богословске науке у тамошњој богословској школи званој Патмијада.

Још док Григорије борављаше у Смирни њега упозна митрополит Смирнски Прокопије. Када пак заврши школу на Патмосу, овај митрополит га позва у Смирну и рукоположи најпре за ђакона, а затим и за презвитера. А када ускоро митрополит Смирнски би изабран за патријарха Цариградског, блажени Григорије би уместо њега хиротонисан за митрополита Смирнског 1785. године. Као митрополит града Смирне он се пуних дванаест година очински стараше о богоповереној му пастви и њеном спасењу. У то време он би биран и за члана Светог Синода у Цариграду. Године 1797., после оставке патријарха Герасима III (1794-1797 г.), Григорије би једногласно изабран од свих за Цариградског патријарха, наследивши на тај начин епископски престо великих отаца и пастира свете Цркве Христове у Константиновом граду. Као патријарх и глава поробљеног хришћанског народа, свети Григорије се стараше пре свега да проповеда н сведочи Еванђеље Спасово, и да очува поштовање и држање заповести Божјих и канона црквених. А сам он живљаше веома скромно и подвижнички строго.

У то време стање у Турској држави беше тешко. Хришћански народ још увек страдаше под тешким агарјанским јармом. Особито је тешка била тиранија злих јаничара. Због њих су се многи хришћански народи у разним крајевима дизали на устанак против Турака, Један такав устанак беше избио, по наговору Француза, 1798. године на острвима у Јонском мору. О томе устанку Алипаша извести султана, а султан припреми велику војску да њоме казни побуњенике. Тада свети патријарх Григорије посредоваше код султана, и успе да од њега добије одобрење да сама Црква среди тамошње немире. Послани за то од патријарха протосинђел Јоаникије успе да у Арти смири хришћане, и на тај начин би отклоњена опасност од страшног покоља невиних хришћана. Али тада неки од архијереја у Цариграду, који не беху задовољни Григоријем као патријархом, јер их је он нагонио да иду у своје епархије а не да седе у Цариграду далеко од своје пастве, оклеветаше патријарха пред Турцима да није способан да држи хришћане у послушности султану. Због тога велики везир принуди Григорија на оставку, и прогна из Цариграда у Халкидон, а одатле у Свету Гору (1798. године).

Дошавши у Свету Гору, свети патријарх се настани у манастиру Ивирону, одакле посећиваше и друге манастире и скитове. На Атону он проведе око пет година, проповедајући реч Божју и свима дајући пример монашког врлинског живота. А када прилике захтеваху, он решаваше и разне спорове који биваху међу монасима, или манастирима.

Уместо Григорија, за патријарха у Цариграду би доведен по други пут Неофит VII, који раније беше патријарх, али беше збачен. Међутим и он остаде само кратко време, па уместо њега дође за патријарха Калиник IV (1801-6 г.). Не прође много година а патријарх Калиник поднесе оставку. Тада Свети Синод поново позва блаженог Григорија на патријарашки престо, и он се врати у Цариград 18. октобра 1806. године. Народ дочека свог пастира са великом љубављу, а свети патријарх настави свој раније започети пастирски и народољубиви рад. Он настојаваше да ред и поредак црквени одржи на висини, и у ту сврху сазиваше често Свети Синод и упућиваше окружне посланице. Он не дозвољаваше да се хиротонишу титуларни архијереји, то јест епископи који немају своје пастве. Стараше се и за штампарију коју беше основао, и настојаше да се у њој штампају дела Светих Отаца.

Ускоро затим изби рат између Турске и Русије (1807 г.), и по наговору Руса би подигнут устанак Грка у Тесалији и око Олимпа. Тада султан затражи од патријарха да приволи устанике да се разиђу својим кућама, да не би били тешко кажњени. Патријарх написа писмо вођи устанка, свештенику Јефтимију Влахавасу, и усаветова га да престане са устанком, што овај и учини. Следеће године међутим (1808), када изби буна самих Турака у Цариграду и би збачен султан Селим Мустафа а доведен султан Махмут, патријарх Григорије би поново принуђен да потпише своју оставку, јер времена беху тешка. Он се тада повуче у манастир Преображења Господњег на острву Прингу. За патријарха би постављен онај претходни Калиник IV, али после десет месеци уместо њега дође Јеремија IV (1809-1813 г.), који протера светог Григорија са острва Принга у Свету Гору. Светитељ са задовољством пође опет у манастир Ивирон, где проведе пуних девет година живећи својим већ познатим свима подвижничким животом, У то време њему долажаху на Свету Гору грчки национални вођи, који се беху почели припремати за подизање великог устанка против Турака. Они беху основали и једно тајно друштво звано "Хетерија", с којим беше упознат и српски вођа Карађорђе, Милош Обреновић и друге истакнуте личности у Србији, Грчкој, Русији и Румунији. Али свети Григорије одби да приступи једној таквој организацији, а саветоваше вођама да пазе да се хришћанима не нанесе неко веће зло због тога. Он жељаше слободу хришћанима, али знађаше добро како Турци страшно кажњаваху неуспеле устанке хришћанске покољима невиног народа.

Крајем 1818. године тадашњи патријарх Кирило VI, који дође после патријарха Јеремије, поднесе оставку, те за патријарха би по трећи пут изабран свети Григорије. Дошавши из Свете Горе и примивши трон, са кога ће овога пута поћи на голготско страдање за Господа свог и за веру хришћанску, свети Григорије се стараше да своју паству води јеванђелским путем. Он основа такозвани "Кивот милости", то јест сакупљање новца од богатијих и раздавање сиромашнима и потребитима. Ово он чињаше редовно о Божићу и Ускрсу, а и у друго време када се указиваше за то потреба. Тако дође и Ускрс 1821. године, када свети патријарх мученички пострада. А то би овако:

У фебруару изби устанак у Молдавији, на челу кога стајаше грчки вођа Александар Ипсилантис. А припремаше се и устанак грчки на Пелопонезу, који у марту заиста и изби. Патријарх и његов тумач (драгоман) Константин Мурузис бише одмах позвани пред великог везира и упитани да ли ишта знају о томе, нашто они одговорише да ништа не знају. Ускоро затим, почетком марта би ухваћен и затворен митрополит Ефески Дионисије, а треће недеље Великог Поста бише затворени и синодални архијереји Никомидијски Атанасије и Деркон Григорије. Патријарх тада протестоваше код Високе Порте, али уместо одговора доби вест да је затворен и митрополит Анхијалски Евгеније Каравиас. Том приликом велики везир затражи од патријарха да прими на себе одговорност за чување седам Срба, које српски кнез Милош Обреновић беше послао као преставнике у Цариград. Патријарх пристаде на то и затражи да Срби дођу да живе код њега у патријаршији- Затим турска Порта принуди патријарха да одлучи од Цркве устаничког вођу у Молдавији Ипсилантиса, и то би прочитано и са амвона у цркви. Од патријарха се још тражаше да прокаже виђеније вође и да да списак свих хришћанских породица у Цариграду, али он то одлучно одби да изврши. Са многих страна саветоваху патријарху да бежи из Цариграда. Особито то чињаше руски посланик у Цариграду, који му нуђаше и сигуран пут за бекство. Патријарх то одбијаше говорећи: "Немојте ме потстицати да бежим. Где ћу да оставим своје стадо, кроз које ће да прође нож јаничарски? Хоћете ли да побегнем неком лађом, или да се сакријем код неког страног посланика, па да тамо чујем где џелати касапе мој народ? Не, ја сам зато патријарх да спасавам мој народ, а не да га гурнем у руке јаничарима. Моја ће смрт донети више користи него мој живот... Нећу да људи на мене после указују прстом и говоре: Ево патријарха убице! Идем тамо где ме зове судбина мога народа и Свеблаги Бог, који је сведок свих људских дела".

Тако свети патријарх мирно иђаше на страдање. На Велики Понедељник Турци убише његовог тумача Мурузиса и још друге хришћане. Свети патријарх се у те дане јавно и без страха мољаше за њихове душе на светим Литургијама- На Велику Суботу увече, после дводневног строгог поста, он са архијерејима узе да једе мало компота од шљива, и том приликом постави им овакво питање: "Која је смрт боља: отсецање главе, или вешање?" - Архијереји на то ћутаху. На то он рече: "Ни ја незнам; нисам још пробао ни једну ни другу". - А то говораше светитељ зато што тога дана Турци беху обесили два клирика протосинђела, и што мноштво наоружаних јаничара беше већ испунило патријаршијску авлију. Ноћ уочи Ускрса свјатјејши проведе на молитви за себе и своје стадо. А у одређено време сиђе у патријаршијски храм и отслужи своју последњу пасхалну Литургију на земљи, поменувши на њој све оне од Турака побијене и поклане хришћане. За време Литургије јаничари беху опколили и патријаршију и саму цркву. По завршетку свете Литургије патријарх се повуче у патријаршију. Тада му неко тајно рече да су Грци на Пелопонезу заиста подигли устанак. И онда га запита: "А шта ће сад бити?" - Светитељ на то одговори: "И сада, и увек, нека буде воља Господња!"

Истога дана на Ускрс, око десет сати, ујутру, јавише патријарху да је стигао велики тумач Ставрикис Аристархис и турски секретар министарства спољних послова, и да га траже. Са њима беху дошли и јаничарске старешине на коњима. Тумач дозва патријарха и синодалне епископе у синодску дворану и прочита пред њима султанов ферман којим се патријарх Григорије свргава са престола као тобож недостојан и као незахвалан и неверан према Високој Порти. Тако свргнутог патријарха одмах ухапсише јаничари и одведоше га у тамницу Бостанџибаше. За то време у патријаршији би спровођен избор новог патријарха. У тамници пак зли јаничари мучаху свештеномученика Григорија, настојећи на сваки начин да га натерају да прими муслиманску веру. Светитељ непоколебљиво одбијаше овим речима: "Узалуд се трудите. Патријарх хришћански умире као хршпћанин!" После неколико часова мучења у тамници, патријарха поведоше везанога на пристаниште Фанарско, где га очекиваше велика маса Турака и Јевреја, који ликоваху и урлаху на њега. Мислећи да ће му ту отсећи главу, патријарх подиже очи к небу, прекрсти се и клече на земљу пружајући врат џелатима. Али га џелати зграбише одатле и повукоше ка улазу патријаршије, која имађаше троја врата, да га тамо обесе. Док вешала бише начињена прође скоро читав сат, а за то време турска и јеврејска руља ругаше се свештеномученику. Он пак ћуташе и мољаше се. Најзад, Турци му ставише омчу на врат и обесише га на средња врата патријаршије, која од тада па до данас увек стоје затворена. Бесна руља агарјанска и јеврејска ругаше му се и пљуваше га, и свето тело свештеномученика Христовог извргаваше свакоме руглу. Ово би не само тога дана, него у току три цела дана. Јер Турци не услишише молбу новог патријарха Евгенија (1821-22 г.), који беше тражио дозволу да тело патријархово скине и погребе. Истога дана на Пасху, Турци убише и још неке хришћанске епископе.

После три дана, Јевреји и Отомани, откупивши будзашто тело патријархово, вуцијаху га по улицама и нечистим местима, док га на крају џелати не узеше и не потопише у Кератијев залив (Златни Рог) недалеко од Фанара. Али Бог даде те 16. марта увече вода избаци тело светитељево, и то у близини једне руске лађе. Ту се нађе и капетан грчке лађе Склавос, родом са острва Кефалоније, који исте ноћи тајно одвезе бродом тело патријархово у град Одесу, где оно буде свечано погребено. По жељи руског цара, тело светитељево би погребено са највећим царским почастима, а на погребу служаху четири руска архијереја и један српски.

Свете мошти св. свештеномученика Григорија остадоше у Одеси до 1871. године, када бише свечано пренесене у слободну Грчку и положене у митрополитском храму у Атини. Сто година после његове мученичке смрти, свети Синод Грчке Цркве, у присуству и патријарха Александријског Фотија, унесе светог свешетномученика Григорија у календар црквени и одреди десети април као дан његовог светог спомена. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас и све православне. Амин.