Светосавски и косовски завет

Данас само Српска Црква успешно прелази све наметнуте државне границе, како балканске тако ионе ван Европе. Само је она у стању да сачува идентитет Срба у САД, Канади, Немачкој, Британији или Француској. Својом скоро непромењеном вером, култом и предањем, она наша данашња, збуњена поколења непосредно спаја са поколењима Светог Саве, цара Душана, Светог кнеза Лазара, Ивана Црнојевића, владике Петра II Петровића Његоша или Карађорђа.

05.02.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Свака епоха је преломна и сваки дан је пресудан. Сваког тренутка суочавамо се са Слободом да одаберемо и одлучимо. Свака, и најмања ситница, о којој брзо и рутински судимо, крије скривена значења и непредвидиве последице. Кроз избор између слободе и страха, истине и лажи, пожртвованости и саможивости, ми се свакодневно срећемо са Светосавским и Косовским заветом.

Свака Светосавска беседа би, верујем, требало да садржи очинске, јеванђеоске речи Светог Саве упућене игуману манастира Студенице Спиридону, у писму насталом у Јерусалиму, 1234. или 1235. године: “Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?”

Свакога дана ми се, дакле, сусрећемо са Светим Савом и Светим кнезом Лазаром. Дођу, међутим, времена посебно бременита искушењима и препуна питања на која ваља дати брзе и праве одговоре. Такво је и наше доба. Видели смо смене целих епоха, распадање моћног Варшавског пакта, пропаст Совјетског Савеза, промене граница, крваве ратове и разарање Југославије. Нама који се сећамо оног старог света, понекад се чини као да смо живели два различита живота, пре и после пада Берлинског зида, уједињења Немачке и разбијања Југославије. Искусили смо вишедеценијску, систематску, антисрпску хистерију у западним медијима, за којом су дошли масовни, припремљени, некажњени злочини над Србима. Ти методи и механизми потпуно су упоредиви са оним што је, у нацистичкој Немачкој и Европи, учињено Јеврејима.

Срби из Хрватске су побијени и протерани. Иста судбина стигла је Србе у Сарајеву и, најстрашније и најсистематичније, на Косову и Метохији. Преостали Срби у Хрватској асимилују се у Хрвате. У Црној Гори, бивши Срби који су продали веру за вечеру и приграбили полуге државне моћи, надреалним идентитетским инжењерингом, покушавају да претопе Србе у Црногорце. Србија је под сталном уценом да ће бити поново нападнута и коначно распарчана. Део њене територије, Косово и Метохија, већ се налази под непријатељском окупацијом. Сви знамо колико у овим страшним догађајима има српске одговорности и последица одрицања од Светосавског и Косовског завета. То је, међутим, питање за савест наших генерација и генерација наших очева и дедова.

Ове данашње младе људе, чекају њихова искушења и њихове победе, које се морају задобити. Нема разлога да од њих захтевамо да плаћају рате и камате за наше лакомислене, коцкарске дугове. Они знају да, упркос свему, одговоре на суштинска питања могу да им дају само праотачки Завети и предања. Јер, време ових младих људи тек долази, а са њима долази и наше време.

Одавно смо разумели да од непријатеља не можемо да очекујемо ни добру вољу ни милост. Због тога, међутим, не треба да, како се то у Србији каже, “мењамо свест”, нити да се, како се то у Црној Гори чини, одрекнемо српског националног идентитета. Кукавичлук и конвертитство не воде у спасење, него у поругу и срамоту. Потребно је, напротив, само да останемо оно што су били наши преци и што јесмо, и да спремни сачекамо промене.

Реч је, наравно, о ономе што се назива променом снага у свету. То се, ево, догађа, и то брже него што су се многи од нас надали. Нашим нараштајима, који су се већ нагледали толиких чуда, сада је дато да присуствују наглом слабљењу евроунијске, па и америчке империје. Искуство нас учи да будемо опрезни и стрпљиви.

Чињеница је, међутим, да се данас у Србији, Републици Српској и Црној Гори у будућност гледа са поуздањем каквог није било у последњих неколико деценија. Долази време нових прилика и нових искушења. Какве ћемо одговоре дати и да ли ћемо поново осрамотити претке и постидети потомке, зависиће, опет, понајвише од наших слободних одлука. Важно је, међутим, да разумемо да, у сфери духа, већ имамо најважније услове, или ресурсе, за победу. Они су у нашој прошлости, садашњости и будућности. Потребно нам је дубинско и стварно разумевање националне историје. Тек тада, она ће моћи да буде наше упориште и извор охрабрења.

Нација која у свом сећању има Светог Саву и Светог кнеза Лазара, Мишар, Вучји До, Цер, Колубару, али и Јасеновац, “Олују” и “Милосрдног анђела”, нема ни права да се преда, ни разлога да трпи насиље. Срби не могу и не умеју да се одрекну слободе јер су њоме пелцовани пре много векова. Потребно је, међутим, да живимо у свом времену, да добро познајемо савремени свет, како онај који сматрамо пријатељским, тако нарочито онај који у нама види непријатеља.

Међу Србима, нарочито у расејању, има сасвим довољно оних који тај свет познају довољно дуго и темељно, и који су спремни да послуже своме роду и отачаству. Коначно, наше главно упориште није ни у прошлости ни у садашњости, него у будућности. Оно је у нашој вери, у идеалима које, неизмењене, предајемо у наслеђе својим потомцима. Ту веру и те идеале, већ вековима, чува наша Српска црква. Подстицаји за дубинско разумевање националне историје налазе се свуда око нас.

У вековима постојања Пећке патријaршије, од 1557. до 1766. док су Срби живели без своје државе, као иноверци, под влашћу једног шеријатског царства и две римокатоличке државе, ојачан је и уобличен посебан идентет срба као заједнице завета, вере и сећања, са средишњим култовима Светог Саве и Светог Симеона, Немањића и Светог кнеза Лазара. На пространим територијама унутар граница Пећке патријаршије признато је и учвршћено присуство српског народа. Жарко Видовић је одрицање кнеза Лазара од царства земаљског и опредељење за царство небеско тумачио као израз историјске свести српског народа о томе да је време државе прошло, и да је црква постала истинско исходиште и уточишште српског народа и његових завета.

Под синтагмом царство земаљско крије се, у ствари, држава, док би царство небеско била Црква. Жарко Видовић иде и даље, па указује на исклизнућа која ће, у свести српског народа, као заветне заједнице, изазвати култ државе, успостављен у 19. веку, по угледу на Немце. Није сваком народу дато да својим јунаштвом и својом муком ствара државе. Уз то, сви балкански народи су у 19. веку имали стране, германске династије, док су само Срби имали чак три своје, српске, националне династије.

Па ипак, данас само Српска црква успешно прелази наметнуте балканске границе и спаја Србе у Црној Гори, Србији, Републици Српској и Хрватској; само она је у стању да сачува идентитет Срба у САД, Канади, Немачкој, Британији или Француској. Она то, уосталом, ради вековима. Само Црква представља наш прави, суштински, непрекинути континуитет са временом Светог Саве. Својом скоро непромењеном вером, култом и предањем, она наша данашња, збуњена поколења непосредно спаја са поколењима Светог Саве, цара Душана, Светог кнеза Лазара, Ивана Црнојевића, владике Петра II. Петровића Његоша или Карађорђа.

У временима која долазе, мораћемо да се вратимо себи. Али, ко смо ми? Ни лична историја свакога од нас, нити национална историја и традиција нису једнозначни и лако схватљиви. Упознати себе - задатак није лак. Али, има ли важнијег и достојнијег прегнућа?

Проф. др Милош Ковић
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.