Некада, наш народ је био ближи Богу, ближи Вјери, ближи Цркви, ближи Јеванђељу, и више читао и слушао и живио по Ријечи Божијој... Ви знате, слава Богу, и до данас се то одржало: човјек вриједи ако му ријеч вриједи. И, ако не би одржао ријеч - на овим просторима је то био готово догмат, закон - он је одмах девалвирао. Ако једном не одржи ријеч, он више као да није човјек; звали су га нечовјеком. Погазити ријеч било је исто као и да погазиш светињу. Дати ријеч било је исто као да си се пред Живим Богом обавезао да ћеш је одржати.
Погледајте како је то некада било моћно, а могло би и данас да буде, само ако хоћемо - Бог би помогао и дао. Ако се одрекнеш ријечи, као да си се Бога одрекао! Ако не одржиш ријеч - не можеш ни светињу да одржиш, не можеш је сачувати. Наш народ је некада имао снажну везу са Божијом Ријечи.
Шта ми, као народ, имамо у ризницама? Ми не можемо да понудимо некакву развијену ауто-индустрију, ми немамо развијену савремену технологију. Шта можемо да понудимо, дочекујући госте, као домаћини, и уводећи их у наше ризнице - да ли хиландарску, да ли милешевску, да ли морачку, да ли пивску, да ли у неку од ризница грбаљских...? Шта им показујемо и чиме треба да се дичимо, да се хвалимо? Светим Јеванђељем. Окованим у злато, у сребро, руком исписиваним, светим књигама, из којих су наши преци - наши свеци читали и себи, читали и народу, надахњивали их Ријечју Божијом, па им је ријеч била осољена, нетрулежна, јака, моћна, обавезујућа!
Нису тада ни родитељи морали много дјеци да причају! Данас - пратимо их сателитима, унајмљујемо детективе да нам се дјеца не погубе јер наша ријеч им више не значи. Отац говори, али син каже: “Стари, не смарај...! Мајко, остави ме на миру...” Откуда то? То није природно! Отуда што наша ријеч није осољена Божијом! А, некада није било тако. Знало се: ако отац каже - а некад није морао ни да говори - то је било то! Можда ти се није свиђало, али сачекај, временом ће ти бити јасно да тако треба да буде. Једна ријеч је била довољна да обузда немирну природу дјетињу јер је била прожета силом Божијом.
Зато је важно, браћо и сестре, у ова времена, кад је људска ријеч девалвирала, да не повјерујемо да је то природно стање, него да је неприродно, ненормално стање. Ако наша ријеч губи силу - па, и мобилни телефон, који је данас постао средство комуникације, ако га извучеш из круга електричне енергије, не може више ријеч да ти пренесе другоме, нити ријеч другога да пренесе до тебе јер је празна батерија! Тако је и душа празна ако не слуша Ријеч Божију.
Чули смо, слушајући Јеванђеље, да је Бог обећао - ово није моја ријеч, ја као свештеник имам обавезу да вам је пренесем, а на вама је да ли да је носите и да је чувате или да је одбацујете - а Бог је обећао, чули смо, то су Божије ријечи - да ће бити са нама у све дане до свршетка вијека. Неће бити, каже, ни једног јединог дана, и у дану једног јединог трена, а да неће бити са вама. При том, Он то говори апостолима послије Његовог Васкрсења. Уставши из мртвих, стојећи пред ученицима Његовим, Он им говори: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека.
То је Божије обећање! То је ријеч коју је Бог дао. Ако га не осјећамо да је међу нама, то није зато што је Он изневјерио! Па, то би било лудило, то би било као да Бога гураш у лаж, као да Га гураш у лажове, као да Га гураш и сврставаш у ред оних који ујутру кажу, а већ увече слажу, који су јуче рекли, а већ сјутра се не сјећају тога. Није Бог наш такав. Он је увијек исти, Он стоји иза својих ријечи. Дакле, Он би и у данашњем дану требало да је са нама.
А, гдје је Он? Ако каже: Бићу са вама у све дане до свршетка вијека - гдје је Он данас, браћо и сестре? ОН ЈЕ У СВЕТИМ ТАЈНАМА. Дух Свети, Који нас је данас сабрао, Он Га чини присутним. Док ја овдје стојим и говорим, овдје у цркви, у Светом путиру, налази се Само Његово Тијело и Сама Његова Крв! У овом Светом Јеванђељу се налази Сама Његова Ријеч. На тај и такав, светотајински начин, Он је са нама. И, биће са нама у све дане, до свршетка вијека.
У овом Грбљу, већ вијековима се служи Света Литургија. Оно што Грбаљ има, и што Грбаљ чини Грбљем, није ни ово небо, није ни ово зеленило, није ни ово море - но ове светиње, ови храмови! Оно што нас чини Грбљанима је да ли смо одани овим храмовима, тј. Господу, Који нас у Њима, као што је нас данас, дочекао и нахранио Собом. А, да бисмо могли на такав начин да општимо са Њим, морамо да знамо ко нам то помаже? Иако не видимо Господа као што видимо једни друге, овако физички, ко Га то чини присутним? Присутним Га чини Дух Свети! Отац, Син и Дух Свети - Тројица једносуштна и нераздјељива!
Господ наш Исус Христос, после Вазнесења, шаље нам Бога - Духа Светог, у виду огњених језика! Страшан дан, страшна Тајна, страшан дар, браћо и сестре! Његовим дејством, Црква живи до данашњега дана, и живјеће до последњега дана у времену, и живјеће у бесконачне вјекове. Ми смо се литургијски сабрали - као и Свети Сава, као и Свети Василије Острошки - апсолутно иста служба, браћо и сестре! Истом се Богу помолили, исто ка Истоку окренули. И, знате шта смо изазвали? Дејство Духа Светог! Ниспошљи Духа Твога Светога на нас - то су ријечи молитве, данас смо их изговорили - и учини овај хлеб Часним Тијелом Христа Твога, а то што је у Чаши овој - Часном Крвљу Сина Твога - дејство!
Претворивши Духом Твојим Светим - од тог тренутка, није се гора љуљала, није вјетар чупао дрва из корјена, није ово камење прштало од силине доласка Духа Светог, већ мирно, бешумно и тихо, а дошло је до промјене. И, од тог тренутка, преда мном и пред вама, у хлебу је /Тијело Христово/. Немојте да питате: како? - јер то Дух Свети даје да видиш - или видиш или не видиш, или јеси или ниси. Ако јеси у Духу Светом, ти видиш, нема потребе да ти причам. ако јеси у Духу Светом, кад се причестиш - ти осјећаш да Бог улази у тебе. ријека вјечнога живота почиње да струји кроз тебе. И, кад те пита: како си? - ти мораш рећи: Слава Богу! Па, макар све горјело око нас - добро је кад је Бог са нама.
Немојте ничега да се плашимо: ако је Он са нама - ко ће против нас? Али, дајте да и ми будемо са Њим. Па, гдје ћемо бити са Њим? Па, у овим храмовима..., на светим литургијама, да се сабирамо, да се са Богом орођујемо, да бисмо Му били добра дјеца, добри синови и кћери, још за времена, а онда и у Царству небеском, са свима нашим бесмртним прецима...
О. Рафаило (Бољевић)
Извор: saborna-crkva.com