Смисао Христовог страдања

"У чему је трагедија Христовог страдања на крсту, ако је знао је да ће поново устати?" Често се питају људи. Иза оваквог питања стоји разумљиво људско резоновање: "Ако је Христос Бог, никада није ни престао бити Бог, чак ни када је патио на Голготи. Знао је да ће се ове патње ускоро завршити, да ће се поново уздићи на Небо с којег је сишао у наш свет, и све ће опет бити као некада.“ Да видимо шта није у реду са оваквим размишљањем.

30.04.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Христос је више пута упозоравао своје ученике: очекују га муке, ругање и смрт - али трећег дана ће васкрснути. Као Бог, унапред је знао за Своје ускрснуће. Али да ли су Његове патње биле тако велике, будући да су биле привремене?

Старозаветни спис  о Христовој патњи

Писмо Старог завета прорекло је да ће Спаситељ, или на хебрејском Месија, бити Месија који пати. У време Рођења Христовог, сећање на то темељно је избрисано из сећања Јевреја: превладала је идеја да ће се Месија појавити као народни вођа-победник, под чијим ће вођством Јевреји победити све непријатеље и успоставће се царство мира и обиља  широм Израела...

Али чак 700 година пре Христовог оваплоћења, пророк Исаија је, надахнут од Бога, написао је пророчанство које тачно описује све што ће Христос морати да претрпи. Ево овог упечатљивог исечка у целини:
"Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар (казна нашег света) беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки од нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њ безакоње свих нас. Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих. Од тескобе и од суда узе се, а род Његов ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мог би рањен. Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправду, нити се нађе превара у устима Његовим. Али Господу би воља да Га бије, и даде Га на муке; кад положи душу своју у принос за грех, видеће натражје (дуготрајно потомство), продужиће дане, и шта је Господу угодно напредоваће Његовом руком." (Иса 53:3-10)

У перцепцији пророка Исаије, Христова судбина је права трагедија, упркос чињеници да је финале заиста тријумфално: "Зато ћу Му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи грехе многих, и за злочинце се моли." (Исаија 53 : 12) .

Дакле, идеја о Спаситељевој патњи није изум хришћанске цркве, већ се појавила много раније.

Читав људски Христов живот био је пун патње

На Голготи је Христово страдање достигло највишу тачку, највећу напетост и оштрину. Али Спаситељ узео на Себе казну овог света, много пре Голготе. У извесном смислу, читав његов људски живот био је низ мање или више болних патњи. Христова жртва је почела да се остварује управо у тренутку када је Бог - неограничен, свемогућ и без страсти, односно не учествујући ни у каквој патњи - постао Човек, ушао у наш ограничени, болесни и страдални свет.

Исус је још увек био мало дете - а јеврејски краљ Ирод је већ почео да га прогони, па су Мајка Божја и Јосиф морали на брзину да побегну с њим у Египат. Током проповеди, био је непрестано окружен људима који су од Њега тражили или исцељења, или упутства, или храну, и био је толико исцрпљен, да би заспао чим се указала и најмања прилика за одмор, чак и на чамцу у олујном језеру (види, нпр. Мк. 4:38). Као човек патио је и од глади - сетимо се 40-дневног боравка Спаситеља у пустињи, где је постио и напокон био гладан (Мат 4:2). Такође је патио од жеђи - сетимо се како је, уморан од пута , Христос сео да се одмори код извора и затражио воде од Самаријанке (Јован 4 : 6-7). Он је био луталица, и каже о себи овако: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда; а Син човечији нема где главе заклонити.“ (Мт 8:20). Искрено се саосећао са људском тугом: саосећао је са удовицом из Наина, чији је једини син умро (Лк 7, 13); пролио је сузе на гробу Лазара, чију је породицу добро познавао и коју је често посећивао (Јован 11: 35). Обратимо пажњу: Спаситељ је савршено добро знао да ће Он сам вратити у живот обојицу - и сина удовице из Наина и Лазара. Па ипак, саосећао је са људима у њиховој тузи. Знање шта ће бити, не искључује тугу због онога што јесте.

Спаситељ је такође знао да поред њега иде издајник, а ово је за Њега представљало додатну и тешку душевну тескобу: Он, Свемогући, туговао је због онога што се догађало у души Јуде и због немогућности да помогне ученику да се покаје (иако су сви покушаји учињени)...

А када је дошао час, Христос - свемогући Бог, који је лако могао да избегне Своје прогонитеље и њихове одмазде (Лука 4 : 29-30) - предао је Себе јеврејским вођама. Добровољно је подносио понижења, премлаћивања, малтретирање. И на крају је убијен. Апостол Павле сажето говори о овоме: Гледајући на Начелника вере и Свршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијег. Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше (Јеврејима 12 : 2-3).

Као Бог, Христос је тачно знао за муке које су га чекале

Господ Исус Христос је знао не само да ће васкрснути. Тачно је знао, до најситнијих детаља, каквој ће егзекуцији бити подвргнут. Али погубљење распећем било је, према Цицерону, најстрашније од свих смртоносних мучења које је измислио људски ум.

Мел Гибсон покушао је да са великом историјском тачношћу прикаже ноћну мору Великог петка у свом филму „Христове муке“. Читав ланац догађаја тог дана, почев од ноћног хапшења Спаситеља у Гетсеманији и завршавајући Његовим распећем на Крсту, бескрајни је „транспортер“ мучења, злостављања и смртне патње. Слаби покушаји Пилата да Христову смртну казну замени бичевањем, довели су до тога да је безгрешни Син Човечији два пута кажњен. Прво су га римски легионари бичевима шибали гвозденим врховима (трагове овог погубљења забележила је слика на Торинском платну). А онда су Га и разапели.

Многи људи су признали да Гибсонов филм нису могли да погледају до краја - испоставило се да је то био тако неподношљив призор. А шта је требало да осети Син Божји, који је све ово заиста поднео? Чак је одбио и „милост“ римских војника који су му понудили да пије вино са смирном, пићем које помућује ум и олакшава последње сате. (Мк 15:22)

„Распеће на крсту, по свему судећи, обухватало је све што са собом доноси најгоре мучење“ - написао је почетком 20. века епископ Василиј (Преображенски), који је и сам ишао путем патње - провео је више од 20 година у совјетским затворима и логорима, претрпео стравична мучења и  након доугогодишњих болести, умро у далеком изгнанству. - „Све  патње на крсту су се појачавале до крајњих граница, све до последњег степена, колико год их је човек могао поднети ... Мора се замислити неприродан положај тела са рукама испруженим горе, ногама прикованим доле, а најмањи покрет праћен је новим, неподношљивим болом, који је сваким минутом постајао све оштрији ... артерије, посебно глава, набрекле су и узроковале бол од превеликог протока крви; отежана, неправилна циркулација крви проузроковала је неподношљиве болне муке у срцу, продужену муку умирања; овоме су додане муке ватрене и очајне жеђи..."

Можемо ли замислити ужас силаска Његове душе у пакао да би га уништио, о чему пишу апостоли Петар и Павле (1 Пет 3:18-19; 4 : 6) (Еф 4 : 8-9). Али како је било Њему, Богу, да ради људи, уђе на ово место таме и безнађа?

Христос није само предвидео све ове догађаје, већ је тачно знао како ће све бити. Знао - и патио. Није без разлога тражио од најближих ученика - Петра, Јована и Јакова - да га не напуштају у последњем часу, да буду с Њим уочи хапшења. Душа моја смртно тугује, - призна им (Мат. 26:38); и када је дошао у Гетсимански врт, молио се Оцу: Оче мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова;… (Мт 26:39). Зној пак Његов беше као капље крви које капаху на земљу. (Лк 22:44).

Ако унапред детаљно знате сву страхоту коју ћете доживети у будућности, да ли ће вам бити лакше или теже? Замислите на тренутак да сигурно знате, несумњиво: за недељу дана ћете се тешко разболети и бићете дуго лишени могућности да живите уобичајеним животом. Пред вама су месеци исцрпљујућег бола, лутања по болницама, очекује вас серија тешких операција, а тек тада ће вас лекари коначно подићи на ноге. Да ли ће вас такво знање ојачати, хоће ли помоћи? Или је боље без њега?

Син Божији је знао за све. Христос је знао да смрт сигурно није потпуни нестанак, растварање у ништавилу. Знао је да ће поново устати. Али да ли би могло знање о надолазећем Васкрсењу макар мало олакшати патњу коју је претрпео тог страшног петка? „Отказати“ бол у прободеним рукама и ногама?

Црква већ дуго оповргава мишљење да је распеће Господа - „илузија“

Људи сами тога можда нису свесни, али када питају да ли је Христос заиста толико страдао на Крсту, често полазе од идеје да жртва коју је Христос поднео на Голготи није била права трагедија кроз коју пролази живи човек. То је, кажу, нешто попут „филма“ или „представе“ која нам се приказује искључиво у сврху едукације. Сви знамо: глумци понекад могу да дају све од себе у представи и буквално „оживе“ своју улогу на сцени, али тада се завеса спушта и они одлазе кући, живећи свој нормалан живот. „Тако је и са Богом. Бог је свемогућ и бесмртан. То значи да Он није озбиљно ризиковао ништа када је дозволио јеврејским вођама да се обрачунају с њим.  То је била нека врста представе, а доказ овога је да је трећег дана васкрснуо" - сугерише секуларно настројена особа.

Такво резоновање старо је готово колико и хришћанство. Већ крајем 1. века Нове ере свети апостол Јован Богослов, аутор четвртог Јеванђеља, осудио је следбенике докетизма (од грчког δοκειν - „појавити се“) - верског тренда заснованог на уверењу да је оваплоћење Господње од самог почетка било илузорно, а не стварно. Људи су, кажу, само мислили да је Исус Христос човек од крви и меса, али у стварности је увек остао само бестелесни Дух. Сходно томе, муке Спаситеља на Крсту биле су илузорне. Докети су дакле веровали: Бог не може да пати.

Накнадно су ове идеје преузели припадници различитих секти. Приказали су Христа као „посредника“ између Бога и људи, који је пре свега дошао да просветли људе из таме незнања, а не да их спасе од греха и смрти, тврдећи да Његове смрти на крсту у стварности није ни било. Неки од њих су отишли још даље и изнели верзије да су на крају разапели још једну особу, а Христос је чудом избегао погубљење у последњем тренутку. Све ове спекулације звуче апсолутно одвратно и не бисмо их помињали да не желимо да покажемо где су корени данашњих сумњи у аутентичност Спаситељевих страдања.

Читајући Јеванђеље, на тренутак је немогуће претпоставити да су Господње патње биле „лажне“ или „позоришне“. Иако - обратите пажњу - већ у Јеванђељу постоје људи који само преиспитују његову аутентичност и изругују се страдалном Спаситељу! Ко тачно? Прво, књижевници, првосвештеници, старешине и фарисеји, они који су од самог почетка били Христови непријатељи, врх јеврејске заједнице. Они се отворено радују свом распетом Богу: "Спасао је друге, али Себе не може спасити; Ако је Он Израиљев краљ, нека сада сиђе са крста, и ми ћемо поверовати у Њега; узда се у Бога; нека га избави сада, ако му је угодно. Јер рекао је: Ја сам Божји Син" (Мат. 27:42–43). И друго, један од зликоваца разапет поред Христа говори: Ако си ти Христос помози себи и нама. (Лука 23:39). За све те људе, учвршћене у злу и бездушју, Христос наставља последњом људском снагом да се моли: „Оче! Опрости им; јер не знаду шта чине.“ (Лк 23, 34).

Најважнији доказ истинитости Његове патње су ране на рукама и ногама и ребро прободено ударцем копља; трагови мучења који остају на телу Господњем после Његовог васкрсења. Ово сведочење је убедило апостола Тому да је пре њега заиста био васкрсли Исус Христос, а не неко други. Штавише, видећи ове ране, Тома је коначно поверовао у Христа као Бога: Господа мој и Бога мој “, узвикнуо је и Христос је одобрио ово признање (Јован 20 : 28-29).

Црква је оповргла заблуду о „илузији“ Христовог страдања, поправљајући темеље хришћанске вере у виду Символа вере, која је одобрена на Првом васељенском сабору (325. године), а допуњена на Другом (381. године). У Символу вере јасно и недвосмислено стоји да хришћани верују у Господа Исуса Христа, „Који је ради нас људи и нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен; И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;“…

Као прави Бог, Христос је био и остао истински Човек. Живео је, патио и заиста умро.

Страдање Бога је мистерија која се може схватити само идући за Христом

Докејци и гностици тврдили су да рационално објашњавају оваплоћење и патњу Бога. И нису сами. Историја хришћанства уопште зна много покушаја да се „објасни“ како Христос може бити истовремено и Бог и човек; како је, остајући Бог, могао људски да пати и умре. Несторијанци, монофизити, монотелити су представници само најпознатијих од многих хришћанских покрета који су дали своје „одговоре" на ова питања.

Чињеница је да је овде немогуће било шта „објаснити“. Оваплоћење Сина Божијег је мистерија која се не може разумети, већ се може обући само у уредне и целомудрене речи које означавају меру нашег неразумевања. 451. године, очеви IV Васељенског сабора, одржаног у Халкидону (место близу Цариграда), пронашли су успешну и тачну формулацију, која указује на то како се Бог сјединио са Човеком: несједињени , непроменљиви, нераздвојни, нераздвојни. Четири „не-“ је формула врло карактеристична за православну теологију, која показује да је наше знање о Богу крајње приближно, да радије можемо рећи шта Бог није, него разумети шта је Он сам и како делује Његов Промисао.

Апостол Павле пише: „Јер будући да у премудрости Божијој не позна свет премудрошћу Бога, била је Божија воља да лудошћу поучења спасе оне који верују. Јер и Јевреји знаке ишту, и Грци премудрости траже. А ми проповедамо Христа разапетог, Јеврејима, дакле, саблазан а Грцима безумље;“ (1. Кор. 1, 21, 22-23). Како је божанство у Христу било сједињено са човеком? Како се Бог могао разапети и убити? Како би човек могао да васкрсне? Сва ова и слична питања не решавају се интелектуалним и апстрактним расуђивањем, већ вером. И такође - лично искуство живота са Христом.

За човека је немогуће да замисли зашто је Онај Који је апсолутно свет, Који живи у пуноћи радости и ни у чему не оскудева, одлучио да Сам постане човек и оде у незамисливе патње у овоземаљској стварности... Али све ово постаје јасније када напустите лични комфор и сами се суочите са невољама. Како пате родитељи тешко болесне деце, како би желели да терет своје болести пребаце на своја плећа, да бар мало ублаже њихово стање - само код би то било могуће! Али за Бога је све могуће. Стога је учинио управо оно што би сваки родитељ желео да учини за своје болесно дете: узео је на Себе наше немоћи и подносио наше болести (Иса 53:4). Бог није искористио Своју свемоћ да нас из „лоших“ промени у „добре“, из грешника у свеце. Него је и Сам постао Човек и својом смрћу спасао људе од греха - „наследне болести“, коју смо наследили од Адама и изразили у тежњи да живимо ван закона које је Бог успоставио за цео свет који је створио. И тиме нас спасао и од смрти, као неизбежне последице греха.

Будући свемогући Бог, постао је беспомоћни човек и, будући бесмртан, предао се на смрт да би спасао људе.

Игор Цуканов
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: foma.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.