Тајна светости

Миомирис чак и најмириснијег тамјана не можемо осетити у храму док је он у кутији. Тек када га поставимо на ужарени угаљ и када се тамјан истопи, тада мирис испуњава наш храм. Али, ако је угљен хладан, ништа се неће догодити. Ово је пример и, уједно, суштина духовног живота: ако желимо божанског мириса, моамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство бола.

18.11.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Када човек препознаје Христа, он проживљава своју личну Пасху. То постаје право чудо и усхићење. Као да нас Божија благодат уздиже изнад сујете земаљске свакодневице, узвраћа радошћу и ликовањем. Међутим, пролази време и чини нам се како нас Христос одједном напушта. Он нипошто не одбацује човека, већ узима од нас све оно што смо раније добили на дар, како би свако од нас, личним искуством тешкоћа и борби, пронашао чудо благодати.

Једном приликом, преподобни Јосиф Исихаста и Јефрем Катунакијски су са Свете Горе посматрали море и малену лађу која је пловила њиме. Док је ветар дувао у правцу у коме је пловила лађа, она се кретала без проблема. “Видиш како се брод лако креће када има ветра?” - упитао је старац Јосиф о. Јефрема. “Ветар дува у једра, а лађа плови морем. А, шта чини морепловац? Он ужива у пловидби. Међутим, кад се време мења и нема ветра, немогуће је пловити. Због тога је потребно узети весла, непрегунути мишиће и почети са веслањем. Дошло је време да и ти узмеш весла и да се и ти сам подвизаваш. Али, ти у томе ниси сам: Христос је тај који ће ти давати силу. Па, ипак, потребно је да у одређеном тренутку предаш сву своју вољу и срце, да унесеш целога себе и покажеш шта желиш, а не само да користиш оно што је Христос дао лично теби”.

Један човек ништа није радио, већ је доживео искуство изливања благодати, када се Бог дотакао његовог живота. После тога, он се сатима молио без проблема и са правом лакоћом. Чак се и ноћу будио и молио у сну. Дошавши код духовника, он му је открио: “Ја напросто летим. Молим се и наслађујем Богом. Са Њим је све тако лако”. Духовник му је одговорио: “Чедо, то што сада доживљаваш је од Бога, али није твоје. Потребно је да учиниш да то постане твоје искуство. Знај да се у искуство претвара оно за шта ми проливамо своју крв”.

У нашој ризници увек има тамјана. Онај најскупљи и најмириснији приносимо у дане великих празника. Осећамо ли његов мирис у храму, ако се он налази у кутији? Наравно да не. Тек када га поставимо на ужарени угаљ и када се тамјан истопи, тада мирис испуњава наш храм. Али, ако је угљен хладан, ништа се неће догодити. Ово је пример и, уједно, суштина духовног живота, и сви смо дужни да разумемо колико је то важно за нас. Када наступи хладноћа, не смемо одустати од борбе и пливати низводно. Ако желимо божанског мириса, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство бола.

Једна монахиња је, до тренутка монашења, искључиво веровала у Бога. После примања монашког пострига, она је дошла у своју келију, заспала и, одједном... “Ја сам заспала као верница, а пробудила се као неверница...” - говорила је она. “Ја сам се пробудила и вера у мени се изгубила. Задуго до тог тренутка, ја сам доживела задивљујуће ствари, молила се изговарајући Исусову молитву, али одједном, у тренутку, моја крила су се скупила и ја сам се пробудила као неверујућа. Затим сам отишла код своје духовне мајке и све јој поверила”. Она је одговорила: “Веома рано те је напало искушење. Друге оно напада касније, док је тебе одмах почело да мучи”. “Али, зашто се то са мном догодило?” - узвикнула је сестра. “Како би ти пројавила своју личну вољу, свој пристанак. Желиш ли да будеш са Богом? Докажи сада то својом личном борбом. Сада је потребан твој напор. То што је било раније - било је лако, без напора, и то ти је Бог даровао. Сада је непходно да се научиш вери, иако много тога не осећаш. Устајући и одлазећи у цркву, ти ћеш осећати хладноћу и самоћу, а твоја душа ће бити сува као пустиња. Без обзира на све, ти се и даље моли и подвизавај се”.

“Чини ми се” - говорио је свештеномученик Герман - “свако од нас у себи носи и рај и пакао. Они који имају веће дарове, могу имати јака стремљења ка рају или искушавајућа привлачења ка паклу. О томе нам јасно сведочи живот великих подвижника благочешћа и њихово искуство, а ако не свакога од нас, онда сигурно многих”.

Сви светитељи су претрпели искуство богоостављености. Према томе, нећемо и ми бити изузеци у томе. Зар апостол Петар није волео Господа и веровао Му? И њему је било допуштено да се одрекне, како би, касније, кроз покајање, за цео свој живот утврдио врлину смерности као духовну колевку свих необичних Божијих дарова и откривења.

Када се код неког од нас пројави осећај пропасти и богоостављености, духовног противљења и искушења, дужан је да зна да му је, у том часу, господ ближи него икада до тада.

Кога Бог воли, тога и кажњава. Казна има значење васпитања, као што то и стоји на грчком или црквенословенском језику. Добар учитељ васпитава, подучава, развијајући њихов ум. Када види да ученик тешко долази до одговора, он не жури да се умеша, већ чека, како би ученици сами пронашли одговор. Када Господ ћути и оставља нас саме да се боримо, Он жели да нас поучи и учини учесницима Својих Тајни. Он жели да одрастемо и постанемо јачи, зрелији, и да пронађемо истинско богопознање. Када нам се чини да нас Он не чује, да је далеко и да није ту, Он је заправо тада нама најближи.

Борба у духовном животу није знак тога да смо претрпели неуспех и да је наш живот трагичан. Не. То је начин живота. То и јесте прави живот: борба, рад, напор, провера, и кроз све то се збива тајна светости. Тако и постајемо светима.

Архиепископ верејски Амвросије
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.