Трагика апокалиптичког времена

Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.

27.11.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Кад бисмо људе питали шта желе и шта очекују у будућности, добили бисмо најразличитије одговоре. Једни би рекли да желе економски процват, други да желе политичку слободу, трећи чврсте законе којима би било кажњавано нарушавање морала, четврти би рекли да очекују укидање моралних ограничења, то јест могућност да реализују све своје страсти. Једни сву своју наду полажу на демократску владавину, други на препород монархије, итд. Али уколико бисмо се потрудили да у том конгломерату погледâ и мишљењâ пронађемо оно што је за све њих заједничко, онда би се то могло овако формулисати: сваки човек прижељкује срећу, али не схвата у чему је она. Притом већина људи гаранцију за срећу види у спољашњим друштвеним структурама, а једини могући начин понашања у реализацији својих тренутних страсти и жеља по принципу “чини шта ти је воља само немој друге да угрозиш” – као да је могуће поступати по импулсима своје подсвести и бити у хармонији с другима.

Већина наших савременика заборавила је на самог човека, то јест на човеков унутарњи свет. Цела историја у ствари је одисеја човекове душе, трагање за “острвом среће”. Али такво острво не постоји! Њега нема ни на картама историје у које су убележене некад постојеће државе, ни на глобусима, нити на било ком архипелагу. Такво место постоји само као утопија и у романима препуним фантазије. Но ако бисмо рекли да такво острво ипак постоји, онда би то свакако била сама човекова душа којој је дато да тежи да спозна шта је то срећа.

Претежна већина наших савременика срећу види у материјалном богатству. За њих је новац еквивалент среће и благостања. Али да ли новац може човеку донети истинску срећу? Може ли човек за новац купити пријатељство, верност и способност да воли и да буде вољен? Материјално благостање најчешће гаси унутарњи живот и преводи човека у оно што је спољашње.

Цар Соломон се молио да од њега буду удаљени сујета и лаж, али исто тако да му не буду дати ни сиромаштво ни богатство. И богатство и сиромаштво притискају човекову душу и испуњавају је сталним немиром и бригом. Богатство још никог није учинило бољим. Напротив, у богатим породицама деца најчешће израсту у незахвалне егоисте. Код богатих људи обично атрофира саосећање и њихово срце на неки начин бива закључано у неку металну футролу. Није случајно што код просјака постоји изрека: “Не иди по милостињу у богаташке квартове.”

Да ли је богат човек заиста срећан? Наравно да није! Он има живу душу, а душа је од Неба, а не од земље и зато не може да се задовољи ничим што је на земљи. Тек што добије оно што је желела, она већ стреми нечем новом и жели још више. Човекова страст у ствари је душевна провалија која нема дна. Оно што нам се доскоро чинило благостањем, данас нам се чини сиромаштвом. Живот се претвара у сталну журбу у непознато, журбу у испразност. Таква душа никад неће рећи: “Ја сам добила оно што сам желела и сад сам срећна”, него потајно говори: “Како могу бити срећна кад на земљи није све моје.”

Човек жели да има спољашње благостање. Хришћанство под благостањем подразумева оно што је заиста неопходно, оно што се у молитви назива хлебом насушним. Али за човекове страсти нема граница и оне су попут морске воде: што је више пијеш, то осећаш све већу жеђ. Уз спољашње изобиље долази и до деградације оног што је унутарње, то јест деградације самог човека.

Шта је то што човеков живот чини лепим чак и у световном поимању? То је вероватно способност да несебично воли и што је љубав дубља, то и човеков живот постаје дубљи. Богатство је у ствари издајник који човека лишава те драгоцене способности. У црквеном Предању сачуване су Спаситељеве речи о богатом младићу који је отишао од Њега (види, Мт. 19, 16-24). Да је тај човек уистину испунио заповести, не би могао и даље да остане богат човек. Господ је рекао: Гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21).

Срце људи чије је “богатство” само овде на земљи стално нагриза скривени црв, а то су бриге за имање и за новац. Тако господар постаје роб свог роба. Сликовито речено, новац је расут по земљи и онај ко хоће да га покупи не може чак ни један једини поглед ка небу да баци. Такав човек нема ни слободе ни мира у свом срцу, често губи оно што је сакупио и тада почиње да тугује и да запада у очај. Али чак и да је сачувао и увећао оно што је имао, ипак ће се, пре или касније, растати од живота као последњи просјак.

Ипак је најгоре деци таквих људи која расту под стакленим звоном: без икаквих напора и искушења, без борбе и лишавања, односно без онога што је неопходно за човеков морални развој и за његово формирање као личности. Обично таква деца постају хладна и равнодушна према својим родитељима. Конформизам доводи до тежње да се задовоље личне егоистичне потребе као норме међуљудских односа, а понекад и до повампирења, али на сву срећу не тако често. Многи људи којима је свет завидео пред смрт су говорили да су били дубоко несрећни и да се кроз злато лију горке сузе које овај свет не види. Један богаташ је рекао: “Како могу да будем срећан кад знам да људи не воле мене, него оно што је моје!”

Ово што смо рекли, наравно, није правило без изузетака, јер иначе међу светитељима не би било кнежева и царева.

Личност се заиста може уздићи изнад средине. И у златном кавезу може се остати човек, а не звер, али то изискује изузетно високу духовну културу. Размислимо зашто је у богатим и цивилизованим земљама много више психичких болесника, наркомана и самоубица? Човек самоубиством потврђује пред вечношћу да је живот за њега бесмислица и апсурд.

Неки људи виде срећу у техничком прогресу и технолошки развој земље сматрају рајем, као да изобиља компјутера и машина може на земљу вратити “златни век Сатурна”. Али и ту долази до очигледне деградације човека јер се он развија једнострано. Цивилизација не само да кида везе с културом, уосталом та веза је увек била привидна, него јој се чак и супротставља. Цивилизација одваја човека од средине, од природе и од осталих бића. Обично се испостави да је оно што издалека личи на дворац из бајке у ствари изнутра лепо уређена тамница.

Цивилизација раздваја људе и зато велики градови не само да су мравињаци од стакла и бетона, него и праве пустиње за душу. Човека од оног другог њему сличног човека не раздваја растојање него одсуство унутарњег контакта, јер њему нису потребни живи људи и много му је лепше да комуницира с машином. Човек покушава да у машину угради програм колективног разума, а у ствари машина њему саопштава своја својства и на неки начин убацује у њега свој компјутерски систем. Човек технолошке цивилизације испрограмиран је као некаква машина. Он је претворен у биолошки апарат потчињен окрутном режиму стандарда, а као алтернативу том стандарду може да понуди само нервозу. Данас се сусрећемо с веома чудном појавом, с безумљем као бунтом против машине. Ту је у питању патологија у уметности и патологија у свим областима личног живота. Машина не само да побеђује човека, него га и убија, просто га уништава.

Породица је у цивилизованим земљама у суштини уништена. Емотивна равнодушност данашњег човека одражава се пре свега на постојање породице. Супружници постају партнери, а партнера се лако одрећи. У технолошки развијеним земљама градови се претварају у неку врсту великих држава. Ту је стално присутан стрес од којег човек не може да се заштити и на који не може да се навикне. Због таквог темпа живота човек је стално напет и његова психа и нервни систем све су слабији и све исцрпљенији.

Ако бисмо неку звер ставили у кавез и обезбедили јој најбоље могуће услове, а да притом искључимо слободу, она би брзо деградирала. Човек у граду у ствари је човек који је лишен слободе и који је потчињен механичком ритму живота. Он се просто гуши од обиља неприродних информација. Живот у великом граду, живот у сталном покрету, у сталној журби, живот изложен ужасној буци, која на човека делује као нека врста отрова, заиста је живот у екстремним условима. Али ми притом још увек не говоримо о психичком пољу таквих градова, о атмосфери препуној страсти и лудила. Сву ту тежину и притисак посебно осећамо при уласку или при изласку из неког града.

Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.

Многи људи благостање виде у неком од политичких уређења, у друштвеним структурама и добротворним организацијама. Али политичке и друштвене формације долазиле су и одлазиле, настајале и нестајале, а људи су и даље остајали несрећни као што су и били. Зло и неправда нису се умањили на земљи. Ако се неке промене код људи и могу приметити током историје, онда је то свакако све већа морална ентропија, све присутнији материјализам и душевна обољења која су у наше време попримила карактер епидемије. Све друштвене утопије су пропадале делимично и зато што нису узимале у обзир тако очигледну и универзалну чињеницу као што је исквареност човекове природе, као тежња ка греху, као демонски импулс који живи у дубинама човековог срца.

У технолошкој цивилизацији, која се назива веком “еманципације и ослобођења” човек се у ствари еманципује и ослобађа од моралних принципа, моралних норми и гласа сопствене савести. Ако се срећа садржи у човековом унутарњем духовном свету, онда можемо рећи да је тај свет код данашњег човека осиромашен и максимално сужен, посебно у технолошки напредним земљама где људи чак и личе једни на друге. Има се утисак као да их је све програмирао некакав невидљиви хипнотизер.

Људи добијају мноштво информација, али све су оне у суштини истог типа и веома су примитивне. Оне личе на понављање једног те истог сценарија у различитим варијантама међу којима скоро да и нема разлике. Алтернатива томе је свет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али то је у суштини замагљен и шифрован свет демона. Кажу да огромни водопади привлаче психички лабилне људе. Код њих се појављује необјашњива жеља да се баце у водопад, да се на неки начин предају тим кобним таласима. Кажу да исто тако и змија опчини и привуче себи своју жртву. Ми исто тако пред телевизијским екранима видимо нешто слично, видимо бег у болест, у хаос, у бездушност и немилосрдност.

Најтипичнији садржај филмова је: ванземаљци који освајају земљу, гомила лешева, експлозије, зграде које од њих лете у ваздух. Ту се инстиктивно осећање душе на неки начин облачи у символе и слике и као да се визионарски показује да су земљу освојили демони, дошљаци из оног непознатог света, из оних мрачних дубина које ми иначе називамо паклом и преисподњом. То је осећај да човек нема где да побегне, да су градови, обасјани треперавим светиљкама, у ствари замке у које су људи сатерани и да представљају огромно гробље духа. У томе и јесте трагедија апокалиптичког доба.

архимандрит Рафаил (Карелин)
из књиге: ТАЈНА СПАСЕЊА



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.