Трговци вером

Свет је пун декларативних верника. Црква – такође. “У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци” казује наша пословица. Тако је и са вером која кроз љубав дела и твори велика дела. И, особито када наиђе мука и бол, страдање и болест. Кo ту сачува веру у Христа, тај је на добром путу ка крајњој победи.

23.12.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Не бој се, само веруј…, вера твоја спасиће те! Драга браћо и сестре, овде смо зато што, бар по ставу, кажемо да верујемо. А, Јеванђеље нас опомиње да ми често уопште не верујемо. Јер, да ли ми верујемо тако да пребацимо заиста све на вољу Божију? Све што је Бог дао човеку кроз Његове дарове - све је добро, и интелект, и наука је добра, медицина је добра, ако користимо са смиреношћу и прослављањем велике славе Божије.

Лако је говорити у добру: “Ја верујем”, када је све фино и потаман. А, шта кад се, преко ноћи, све преокрене, па се нa пример догоди стравична болест код човека? Да ли је онда тако лако веровати? Онда је много теже веровати... А, шта ако, у једном дану, буде земљотрес, који нам побије ближње наше? Да ли ћемо и онда наставити, још убеђеније, да верујемо? Зато што смо ми са Господом Богом и Божијим даровима трговци.

Ми тргујемо са Господом Богом. Заиста тргујемо. Ми верујемо - да бисмо добили. Па, је ли то љубав којој нас Господ учи: да верујемо да бисмо добили? Ми треба да верујемо зато што љубимо! А, у љубави, кроз веру, крије се велика моћ одговорности. Треба добро да размислимо док Господу и Господњим даровима неке речи дали нисмо. Треба добро да размислимо: коју ми одговорност имамо? Треба да испитамо како је и шта нама Господ дао, и како нам је осветлио, а наше је да, кроз дар интелекта, то препознамо и да не грешимо. И, кад смо дали реч..., онда ту реч треба да држимо као светило живота свога, а не код првог животног искушења да ту реч тако олако газимо, издајемо, рушимо, понашамо се као да то нисмо били ми, него да је био неко други.

Када дођу невоље, а невоље долазе из разних разлога, најчешће из наше грешности и помрачености: једни другима не будемо рај, него пакао, једни друге не поштујемо, не знамо да волимо кроз Христа, па чак и ако смо најближи, по било ком основу најближи - по крви најближи сродници, или смо у браку мужеви и жене, или смо у Духу кумови или нераскидиви пријатељи, ако смо добили дар да смо нераздвојни - ми са таквом лакоћом, када се потресе живот наш, у некој невољи и недаћи, са таквом лакоћом скидамо са себе одговорност, пребацујемо увек на другога и изговарамо се пред Господом и Господњим даровима.

Јер, човек који неће - у минути ће наћи 101 разлог зашто неће, а човек који хоће - у секунди ће наћи 1000 начина да спроведе то што хоће, ако му је душа у Господу. Сви смо ми у достојанству које нам је Бог дао, у достојанству овом или оном, треба само пронаћи прави пут да то достојанство сведочимо, да живимо тим достојанством.

Као пастир, знао сам да гледам дете које је грађено у љубави, у љубави дизано, у љубави вођено, и у једном тренутку, баш попут оног земљотреса, пре неки дан, када дође невоља, када невоља измести човека из његовог угодног и удобног лежишта, дете те погледа, у тренутку, па све сломи и све сруши, све згази ногама својим, заборави и где је, и где припада, и којим путем иде, и које је части, и које је власти, и ког је достојанства.

Болест је Божија посета. Рат је Божија посета. Земљотрес је Божија посета. Глад је Божија посета. Са тим се, браћо и сестре, ако смо Божији, учи да се живи, а не да се то доживљава као уметнута несрећа која, хајде, само да што пре прође! Да се ја некако измигољим из ове ситуације, да ли је болест, да ли је рат, да ли је глад, да ли смо избеглице, да ли нам је кућа срушена, да ли смо остали без пара, без егзистенције... - ми не гледамо то као Божију посету са којом ћемо, још одлучније, као деца Његова, научити да се носимо, штитити слабије од себе, за које смо дужни подметати и своја леђа, делити терет.

Не заборавите да смо ми Тело Христово. Тело Христово дели терет у свим својим удовима. Сви смо ми Тело Христово и не треба да чекамо да нам други каже: “Помози ми!” Ми треба да знамо где је наша мера, и колико су наша леђа јака, и колико смо ми дужни и одговорни пред Богом да се подмећемо и да терет ближњих мало растеретимо - онолико колико смо то дужни пред Богом.

У току је Божићни пост. Дошли сте многи, хвала Богу, црква је опет радосно испуњена децом својом... Ја бих волео када храна нама уопште не би била тема, да ли постимо овако или онако, риба, уље, на води, ја бих волео када бисмо ми радили на томе да, у ноћи Божића, у овом храму, када сви дођемо да се са Господом сјединимо, да чујемо кроз чашу одјек Гoсподњег гласа: “Ти, малени, ти си мало више почео да верујеш, и мало си више одговоран; не бој се, вера твоја спасиће те! У маломе си био веран, над многима ћу те поставити”. А, не дај, Боже, да нас понесу наши идоли, наше прелести, наше лицемерје, наше слабости, мислећи да Богу службу чинимо: ето, постимо, молимо се, идемо у цркву, а оно - плач и шкргут зуба, ми предали себе погрешноме, ми предали себе небитноме, и за ову Литургију, и за овај храм, и за нас хришћане.

Да се поклонимо, не непријатељу Бога нашега, већ да војујемо са њим, љуто и одлучно, до последње капи крви, а Богу своме да се поклонимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, амин.

О. Јован Бабић, црква св. архангела Гаврила
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.