Ту је Бог, пред нама, слуша!

Чудна је вера наша; некако плитка и површна. Нашу веру привлачи оно видљиво па, неретко, приступамо моштима Светих, али не и Христу Спаситељу. Тражимо молитве после Литургије а на Литургији ћуримо и срцем и умом. Не жалимо ни време ни новац да одемо у далеке крајеве и светиње, а тешко нам је у нашу парохијску цркву, ту надомак дома, на свету Литургију… Заиста, имамо ли представу шта је суштина хришћанског живота?

08.11.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Кад празнујемо Свеце - ми празнујемо Литургију, и у Литургији ми, заправо, добијамо одговор ко су они. Ко је то диван у њима, Ко то дјелује кроз њих и чудотвори, Чија се то сила кроз њих пројављује...? Ми имамо само једног Архијереја, тако чудесног, моћног, светог, Који сједи са десне стране славе Очеве и Који је ту Духом Светим, у нашој Цркви. ОН је Тај Који возглављује пуноћу Цркве, не може бити ничега у Цркви без Њега. Не може бити ни једнога Свеца мимо Њега, ни једне пројаве светости и чудотворења - без Њега. Кроз Њега све то бива - и наука Цркве, и поука Светих, и сви ти Дарови Духа Светога, па и дарови исцјељивања болести, психичких и физичких.

Кад мало дубље погледамо, видите како је наше поштовање Светитеља-чудотвораца сведено на један најнижи ниво, који је пун егоизма! Поштујемо их зато што нам требају. Имам болест, ја или неко мој, па ми, ето, требаш. То што ја долазим, што те поштујем - поштујем те јер ми требаш. А, знате и сами колико пута смо то искусили, како ми брзо заборављамо услуге ближњих - невероватном брзином! То је, заиста, једна тешка болест заборава на доброчинитеље.

Исто то бива и са светињом. Светитељ помогне, добијемо исцјељење - ми заборавимо и на њега, а нисмо ни помишљали на Онога Који је преко њега дјеловао. И, све то, заправо, нама може да буде на гријех и на осуду. Зато нас Црква учи како правилно да поштујемо Светитеље. Кад год прилазимо некој светињи, да ли њиховим моштима, да ли њиховим учењима, ми увијек приступамо Христу, Који је основна вјера. Кад цјеливам мошти - поштујем Христа, кад цјеливам икону - поштујем Христа. Кад живимо у Цркви, увијек прије свих и изнад свих, поштујемо Главу свих. То је елементарна култура Православља.

Одлазимо у Острог - одлазимо тамо Христу да се помолимо! Да се поклонимо Његовој Пресветој Мајци, да се поклонимо у Духу Светом, а поклањајући се Сину Божијем, да се поклонимо Оцу небеском. А, онда се Свети Василије радује, благосиља нас, прије него што смо кренули ка њему! На крају, не морамо ни да кренемо - ако правилно будемо поштовали Бога у Тројици, кроз светотајински, литургијски живот, он каже: “Не мораш уопште долазити овамо - то је сасвим довољно за твоје спасење! А, моје молитве, буди убијеђен, имаћеш! Гдје год будеш живео! И, не само моје - то ти ја говорим у име Светитеља из мојега чина, у име свих архијереја, и у име Светога Саве! Имаћеш молитве свих нас!”

Ако живиш Свету Литургију, ако се уклапаш постепено у њене ритмове, кажу они: “Брате, па зар ниси схватио да смо сви ту - у литургији! Не само неки који су изображени на фрескама и иконама, које имамо у храмовима, не само један дио пуноће Цркве - сви смо ту! Треба да научиш да комуницираш - на литургијски начин!” И, онда, долазимо до нечега што је, заправо, суштина.

Колико се људи граби да цјелива мошти, да додирне ову светињу, ону светињу, до ове воде, оне воде, овога града, онога града - све се то, вјерујте, лако може претворити у најобичнију скитњу. А, не види се, у литургијском смислу, да има резултата, да има плодова! Плодови су само у томе што довлачимо сувенире, па се на крају не може ни у собу ући од камења, од сувенира, то већ постаје једна озбиљна тежина, једно озбиљно оптерећење. А, у срцу - нема смирења, нема созерцања, нема благодарења.

На Литургији - досадно, однос према Литургији - површан. Кад треба отићи у Јерусалим, онда није тешко наћи 1.000 или 2.000 евра, а кад треба отићи на Литургију, која ти је ту, пред носем, тешко је кренути! Кад треба тамо падати у несвест, од оних емотивних излива и одушевљења, а заправо притајеног егоизма, па си сад ти, као, нешто доживио - најчешће људи који то не умију да распознају, називају то благодатним стањем, па: “Каква је благодат овамо! Каква је благодат онамо!” А, немају везе шта је благодат! Никад нису ни окусили та дејства, а знају да их тако брзо “препознају” на светим мјестима, а у Литургији, која је Светиња над светињама, ништа не осјећају! Ту им је досадно.

Видите: само једна кап, само једна честица Тијела Господњег има већу вриједност (ово поређење морамо да правимо због неправилног разумијевања светиње Тијела и Крви Господње, иначе Црква, сем те поуке, нема потребе да прави та поређења...), само једна честица Тијела Господњег и само једна капљица Крви Господње неупоредиво је вреднија и светија од свих Светих моштију свих Светитеља!

Ми у српском народу имамо тај проблем: ми сви поштујемо Светог Василија - и они који вјерују и они који не вјерују, а не вјерујемо у Тијело Господње. Вјерујемо у Свеца Божијег, а у Бога не вјерујемо! Вјерујемо да његове мошти могу да нам помогну, потежемо пут, и то често не мали пут, није нам тешко и да ноћимо горе испод Острога, и да лежимо на отвореном и да се смрзавамо понекад, а нећемо да испоштујемо Светињу над светињама! Ми вјерујемо у честицу моштију, ми вјерујемо у света тијела Светитеља, а не вјерујемо у Тијело Господа Исуса Христа! Па, кад мало загазимо, па постанемо побожнији, па кажемо: “Е, замисли, добили смо у манастиру честицу Светога Нектарија, добили смо честицу Светога Василија, честицу Светога Ђорђа или било којег другог светитеља!” У реду. Је ли Бог дао? Благословено је. Али, ако ту честицу будемо поштовали више од честице Тијела Господњег и од капљице Крви Господње, та вјера и то поштовање, иако постоји, иако је пројављено, није православно, није добро, није здраво.

Не можеш да поштујеш светитеље више од Трисветога Бога! Зато треба да се потрудимо, а Свети оци ће нам помоћи. Није то тако тешко, све је некако јасно, све је откривено. Онда имамо потпуно другачији доживљај Цркве, а посебно доживљај Литургије. Кад слушамо Ријечи Божије, ми се излажемо зрачењу Божијега Бића. А, онда, озрачени јеванђељском Ријечју, полако, кроз литургијски ритам, приступамо самој Светињи над светињама. Не само да цјеливамо; ми мошти цјеливамо, а Свето Причешће примамо, ми се причешћујемо, ми се сједињујемо. Како каже Свети Јован Златоусти: “Велико је и гледати Светињу!” Наднијети се над Путир да гледаш Крв Господњу! Велико је и гледати Тијело Господње на дискосу - то је тако велики благослов, па се освећујемо, а камоли причестити се!

Али, зато је веома значајно да се причешћујемо са таквом вјером. И, онда, немогуће је да не дође до дејства! Немогуће је да се сила Причешћа не пројави! Па, ако нас Свете мошти исцјељују, ако Светитељи демоне изгоне, ако Светитељи утичу на нас - па, како онда да не утиче Владика светитеља? И Господ анђела? Ми вјерујемо у свакога више и да сви могу више - од Господа Исуса Христа! Литургијско дејство Господње је у Цркви максимално - нема јачега дејства!

Прије неки дан, долази човјек, испред олтара, непосредно пред почетак Литургије, па каже: “Оче, могу ли да вас замолим да, послије Литургије, прочитате једну молитву за мојега унука, или сина или брата?” Типичан примјер незнања! Чекај, а шта је Литургија?! Шта је онда Литургија, ако треба да се молимо послије Литургије? Чекај - шта онда радимо на литургији?! Моли се за унука сада! Дај ту твоју молитву, закачи је за литургијско мољење, закачи је на јектеније! Човјече, ту је Бог, пред нама, сада слуша! Ако икад слуша и ако и једну молитву чује, то су молитве које се приносе на Литургији! Па, не вјерујеш, ваљда, више у моју молитву?

Видите докле је то дошло? Више вјерује у моју молитву, коју ћу ја да ишчитам - а ја сам луђи од њега ако то будем урадио послије Литургије - он не вјерује у Литургију, он не вјерује у Христа! Не вјерује у молитве Цркве! Онда, браћо и сестре, по вјери - како си вјеровао, тако ти и бива. Колико пута се људи причешћују са погрешном вјером, и ништа не бива. А, одушевљени што су били код Светог Нектарија, што су били код Светог Василија, што су били у Јерусалиму! Тако нам и вријеме пролази, у низању озбиљних и опасних промашаја. Ако има нешто да ти треба - тражи од Господа! Ако ти је потребна утеха, ако ти је потребно просвећење, ако ти је потребно исцјељење - ево, Њему приђи! Њега цјеливај, Њему се поклони, Њему се моли, Њега прими у себе, са вјером! Ето, то је Светиња Причешћа. И, онда, даће Господ, по вјери, свима. Даће нам оно што нам је потребно, а Он то најбоље зна.

Игуман Рафаило (Бољевић), манастир Подмаине
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.