Сунчано поподне преливало се кроз крошње дрвећа у парку, бацајући шарене сенке на стазу где је седео старац. Лице изборано годинама, очи мирне, руке спокојно преплетене у крилу.

Прилазио му је младић, корака нешто бржих, погледа испуњеног оклевањем и дубоким поштовањем. Застаде неколико корака даље, а онда, охрабрен тихом присутношћу старца, приђе ближе.

„Извините... професоре?", тихо упита младић, гласом прожет надом.

Старац подиже поглед, благо се осмехнувши. „Да, младићу? Изволите?"

„Не знам да ли ме се сећате...", поче младић, нервозно прочистивши грло. „Био сам Ваш ученик... пре много година."

Старац га пажљиво осматраше на тренутак, његове очи као да претражују далеке године у сећању. „Много је ученика прошло кроз моју учионицу, синко... Сећам се многих лица, многих прича, али... бојим се, вашег имена се не могу сетити. Но, то не значи да нисте били важан део тих година."

Осећај малог разочарања пређе преко младићевог лица, али га брзо замени одлучност. „Разумем. Али један догађај... један догађај из те учионице је заувек променио мој живот. Желео сам да вам кажем, јер... постао сам учитељ."

– Ах – рече старац, и у његовим очима засија светлост коју ни старост, ни заборав нису могли угасити. – То је дивно. Значи, прешао си истим путем?

– У ствари, управо сте ми Ви били путоказ. Постао сам учитељ управо зато што сте ме Ви инспирисали – не речима, него срцем. Начином на који сте видели свет и нас у њему.

Старац је ћутао, али лице му се променило. Као да је у дубини душе разгртао прашину старих дана, тражећи догађај који би могао бити темељ такве одлуке. Старац се наслонио удобније, радозналост му се уцртала на лице.

– Инспирисао, кажеш? Како то? Шта се догодило, шта је то било што те је усмерило на овај пут?

Младић уздахну, припремајући се да изговори причу коју је годинама носио у себи.

– Био сам дечак... несигуран, помало изгубљен. Једног дана, мој друг је у школу донео прелеп, сјајни сат. Никада нисам видео тако нешто. Био сам фасциниран, можда и завидљив. И... у тренутку слабости, жеља је надвладала. Украо сам га.

Застаде на тренутак, као да поново проживљава тај стид.

– Убрзо након тога, мој друг је приметио да сата нема. Био је узнемирен, скоро заплакао. Одмах се пожалио Bама... Ви сте тада дошли међу нас и рекли једноставно: „вашем другу је данас украден сат. То је озбиљна ствар. Ко год да га је узео, молим га да га врати.“ Нико се није јавио. Ни ја, јер ме је срамота држала у ћутању, а гордост у тврдоглавости.

Младићу се глас затресе од емоција. „Нисам га вратио. Страх и инат су били јачи од стида. Чекао сам, надао се да ће се нешто догодити, да ће неко други бити оптужен, било шта... Тада сте затворили врата учионице. Сећам се звука браве. То је звучало тако коначно. Рекли сте нам свима да устанемо. Помислио сам да је готово: сада ће ме открити, сви ће знати. Биће то крај света за мене."

Онда сте затворили врата и рекли: „Сви затворите очи. Проћи ћу поред вас и погледати ћу вам џепове. И тако смо учинили. Учионица је утонула у чудну таму и тишину, само се чуло наше дисање и куцање мог срца које је лупало као лудо. Стајао сам тамо, очију чврсто затворених, дрхтећи. Чуо сам ваше кораке како се крећу међу клупама. Сваки корак је био вечност. Знао сам да ћу бити откривен. Али нисам знао шта ће после тога бити од мене."

Када сте дошли до мене, утишали сте дах, као да ни Ви не желите да знате ко сам. Пронашли сте сат. Узели сте га, и наставили даље, као да се ништа није догодило. Када сте завршили, рекли сте: „Сада можете отворити очи.“ И додали: „Сат је пронађен.“

Ништа нисте рекли о томе ко је украо сат. Никада. Нисте ме позвали на страну, нисте ме изгрдили, нисте ми држали лекцију о поштењу иако сам је заслужио. Нисте ме казнили. Али... Ваша порука је била јаснија од сваке казне. У том тренутку, у тој тами са затвореним очима, док сте Ви у рукама држали сат, а у тишини – моју будућност и одлучили да ме не изложите, схватио сам дубину ваше мудрости и доброте."

Тог дана, када сте сачували моје достојанство, ја сам изгубио жељу за крађом, али сам добио нешто много веће – жељу да будем бољи човек. Желео сам да постанем оно што сам видео у Вама – тих, чврст и праведан. Тог дана сам одлучио да и ја будем учитељ. Не само оних предмета из уџбеника, него срца, свести и савести. Одлучио сам да будем неко ко, попут Вас, види даље од грешке, ко разуме да свако заслужује шансу, ко гради уместо да руши."

– Да ли се сећате тог дана, професоре? Да ли се сећате тог малог дечака чију сте душу спасили у мраку учионице? – упита младић.

Старац је слушао пажљиво, његово лице прешло је пут од радозналости до дубоке концентрације. Када је младић завршио, настала је дуга тишина, испуњена само звуцима парка. Коначно, старац проговори, његов глас благ али прожет искуством:

„Сећам се, синко", рече старац, климнувши главом. „Сећам се те учионице, сећам се украденог сата и напетости у ваздуху. Сећам се да сам тражио сат у џеповима свих ученика док су им очи биле затворене. Сећам се осећаја сата у руци када сам га пронашао."

Направи паузу, поглед му беше уперен негде далеко, у успомене. А онда изговори речи које су младића погодиле истом снагом као и његов давни поступак:

„Али... не сећам се тебе. Ни твог лица, ни тога чији сам џеп први напипао, ни коме је тачно сат био. Не сећам те се, јер сам, баш као и ви, такође затварао очи док сам га тражио."

***

Како нас Господ учи: „Не судите, и нећете бити суђени; не осуђујте, и нећете бити осуђени; праштајте, и опростиће вам се.“ (Лука 6:37). Учитељ је поступио по овој заповести – није јавно осудио нити пресудио дечаку, већ му је милошћу отворио пут ка покајању и промени. Показао је да се истинско васпитање не темељи на страху и понижењу, већ на љубави, праштању и вери у могућност преображаја сваке душе, по угледу на милост коју нам Сам Господ свакодневно пружа.

Прави учитељ није онај који само учи шта је добро, већ онај који учи како се устаје кад си пао, и како се ћути кад други мора да се исправи у тишини. Јер понекад је милост гласнија од сваке казне, а ћутање – најдубља лекција.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић