Целив светом Кирилу и Методију

Никада није касно примити Бога. Главно је да Он буде искрено дочекан. Искреност, међутим, претпоставља разумевање. И ту се управо види величина наших предака: они су хтели да разумеју Бога, и да певају Богу својим речима. Они се нису језички поклонили ни грчким ни латинским мисионарима. У Цариграду се нашло паметних људи да то схвате, па су нам послали генијалну Браћу из Солуна да проповедају на апостолски начин, на живом народном језику.

29.05.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

У мору незахвалности и маловерја само још православни људи целивају руку својих доброчинитеља и предводника. Ако је љубав јача од смрти, онда је јача и од евентуалних бактерија на руци добротвора. Понекад нас тако обузме неостварива жеља да пољубимо руку давних и непознатих прадедова из благодарности за незаслужене поклоне од колевке до прве књиге. Овај судбоносни поклон шарене дечије књиге дугујемо једном Ромеју, који беше философ и монах - Кирило из Солуна. Њему и његовом брату, Светитељу Методију, дугујемо и ми, у заједници словенских народа, читаву библиотеку “славјано-сербских” дивовских књижурина, као и ранг културне нације. Њима дугујемо зимзелену лепоту литургије на словенском радедовском језику.

Достојни ученик великога Светитеља, патријарха цариградског Фотија, Свети Кирило, јесте многоталентовани философ који заслужује тај назив не само због високог образовања свога, него и због остварења светости православне у самом себи. Прави философ личи на Бога. А Кирило је био живи одјек Премудрости Божије у прашуми словенских речи. Њему дугујемо све, јер Бог је Све, а Бога смо угледали кроз певано евангелије исписано руком овога великана небеске љубави. Он је својим писменима, као мрежом, уловио за Христа многомилионити словенски род и проширио излив огњених дарова Педесетнице на речити сој неписмених боготражитеља, који отада постадоше слуге Бога Слова.

Најзад је и Словенима - кроз Кирилова уста - стигао глас Благословенога: Небо и земља ће проћи али реч моја неће проћи (Мк.13,31). Никада није касно примити Бога. Главно је да Он буде искрено дочекан. Искреност, међутим, претпоставља разумевање. И ту се управо види величина наших предака: они су хтели да разумеју Бога, хтели су да певају Богу својим речима. Да је словенски род већ имао самосвест о својој изузетној обдарености види се из историјских чињеница деветог века: он се није језички поклонио ни грчким ни латинским мисионарима. У Цариграду се нашло паметних људи да то схвате, па су нам послали генијалну Браћу из Солуна да проповедају на апостолски начин, то ће рећи на живом народном језику.

Тако се уз многовековне усклике Алилуја и Кирие елеисон заорило и милозвучно наше Господи, помилуј. Тиме је словенски језик био изједначен са јеврејским и хеленским јер је био уздигнут до висине олтара. Међутим, у то време у Европи, чак ни Англосаксонци нису имали довољно самопоштовања ни упорности да истрају у наметању свога језика у богослужењу, него су нехрабро занемели пред латинским литургисањем. Словени, напротив, очевидно нису патили од осећања мање вредности јер њима није импоновао ни најзвонкији грчки изворник Евангелија. Они су упорно хтели да буду пред Богом оно што их је Бог и створио - Словени.

Та непробојност хеленизацији и латинизацији, коју је показао јужни огранак Словенства, била је награђена тиме да су највећи умови онога доба - Ромеји - уважили тај непокорни и једри језик наших прадедова, који су у трагању за Смислом дошли до апостолског Солуна и до престонице, до Новог Рима, Константинопоља. Позив из Моравске од стране кнеза Растислава, ма колико генијалан, прошао би незапажен, да Јужни Словени нису већ уверили водећу господу Ромејског царства да се ту ради о племенима и народима који знају држати до свог достојанства.

Значи, Кирила су однеговали најписменији људи оног века, али су њега дочекали генијални катихумени, који као да су имали јасно предосећање да из најузвишенијега култа извире и највиша култура. А управо је Византија тада утеловила у себи и тај небески култ и највишу културу. Изгледа да су ти наши прадедови, гледајући на Византију, дошли до самопознања и закључка да је и словенски језик и ум сазрео за словесно узлетање ка смислу, за разумно богослужење и богословствовање.

Тај духовни преображај има сам по себи неизмериве благодатне последице за целу словенску Европу. Благотворност овог обраћења била би још и већа, да је словенски пример могао служити за углед и другим народима под навалом латинизаторских мисионара Германа, али је пала Великоморавска држава у којој је процветала кирило-методијевска народна Церква са богослужењем на савременом језику. Да је она остала у животу, кроз њу би долином Дунава струјала богата византијска култура према срцу Европе, што би вероватно изменило судбину и целе западне Европе.

Но, независно од пропасти Великоморавске државе, мисија Кирила и Методија донела је стоструки плод на другом месту: на Балкану и у Русији. Кроз мисионарски рад православних словенских народа, на првом месту Руса, дело Кирила и Методија има универзални значај. У нашим очима, чистота светоотачке ортодоксије, то је најдрагоценија оставина, то је она главна моћ којом су Солунска браћа наелектрисала бујне словенске народе да би најзад и они кренули “у разум (познање) неприступне Христове славе”.

Темељ и Србској Православној Церкви поставили су, преко својих ученика Петочисленика, Кирило и Методије. Они су исто толико наши просветитељи и учитељи, колико и бугарски или руски. Значи, ми, православни Срби, ако не желимо да испаднемо краткопаметни и неблагодарни, морамо помињати на првом месту као своје просветитеље оне Богом послане мужеве који су, заиста, дошли први са Евангелијем на језику наших предака, а то су равноапостолна Браћа из Солуна и њихови велики наследници, који су на нашем тлу основали високу богословију много раније него је Сорбона постала.

Историјска непобитна истина гласи да је (Свети Сава) градио Србску Церкву на темељима кирило-методијевске Благовести. Невен-дело Светога Саве - то је обнова и осамостаљење Србске Церкве, то је задобијање автокефалије за Светињу Србије. У то име, мислим да је погодно време да исправимо пропуст и признамо у отпусту за србске просветитеље и учитеље: Кирила и Методија, Свете Петочисленике, а затим, по историјском редоследу, Светог Симеона Мироточивог, Светитеља Саву, Арсенија и др. Идеално би било да се у Београду подигне и храм посвећен Солунској Браћи, као и да се њихов празник свенародно светкује.

Максимално одавање поштовања према нашим Првоучитељима остаје у очувању и ширењу вере православне. А то мисионарско деловање може се данас остварити једино спровођењем у живот основног начела кирило-методијевске преображајне делатности: живи језик народа треба да буде и богослужбени језик тог народа. У нашим приликама, можемо подићи најтрајнији споменик Кирилу и Методију тиме што ћемо постепено, уздићи србски језик у ред богослужбених језика.

Није довољно разумети текст, треба га и ваплотити у животу. За такав духовни подвиг неопходно је имати ревност Двојице браће из Солуна, као што су они имали ревност Апостола Павла. Међутим, доказујемо да имамо барем основну ревност апостолску ако научимо језике нове, а изнад свега, традицијом богате језике богослужења. Тако Француз, ако жели да буде образован, мора да зна, у најмању руку, латински, а Грк мора да зна старохеленски, док образовани Словен мора да научи церквенословенски. Но, ипак, знање освештаног језика није довољно. Ревнитељ мора и да се понаша “церквенословенски”. Значи, највећи и најлепши споменик Кирилу и Методију остаје да буде подигнут у душама нашим у облику неизглаголиве љубави према Богу, Који је диван у Светима Својим. На том мистичком венчању Словенства са Богом стоје са свећама кумовске радости два брата Светитеља - Кирило и Методије. Њима, на икони, љубимо руке.

Владика Данило (Крстић)
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.