Чекајући Рај...

Навикли смо да желимо Царство Небеско само за оне који су умрли. Али Царство Небеско уопште није нека специфична стварност загробног живота. Пронаћи Царство Небеско значи вратити везу са Богом, ући у простор Духа Светога. То је задатак сваког хришћанина и решава се већ овде на земљи. Ономе ко га нађе, више није важно да ли је богат или сиромашан, здрав или болестан, млад или стар... Ништа му од овога не може одузети радост, или јој додати било шта. Царство Божије не односи се на земаљске ужитке, већ на праведност, мир и радост у Духу Светом.

26.06.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Многи су уверени да Царство Небеско није ништа друго до Рај који чека добре хришћане после смрти. Ово веровање заснива се на раширеној идеји да нам Црква не обећава ништа добро у земаљском животу: земаљски живот је нешто попут чекаонице у којој нас очекују само искушења и туге. Тако се Црква претвара готово у колекцију страдалника који се, уместо да уживају у животу, теше сновима о срећи у неком постхумном „тамо“. Да видимо зашто је овај образац погрешан. Прво, морате да разумете разлику између два концепта која се често доживљавају као синоними: Рај и Царство Небеско.

Прва теза: Рај је створен као одређено место на земљи

О Рају знамо пре свега из књиге Постања која отвара Библију. Одмах после приче о стварању света, каже се: И Господ Бог засади Рај у Едену на истоку и постави човека кога је створио (Пост. 2 : 8). Рај је створен као прелепа башта са много воћака и цвећа. Нама је, већином градским становницима, вероватно лакше да га замислимо као парк иза ограде, на улазу у коме су сеновите уличице, вековни храстови и брестови, живописни травњаци, мирисно пролећно цвеће... И у хебрејском оригиналу, и у грчком преводу, „врт“ се назива управо овом речју - (хебр. ган (גן) и грчки παραδεισου).

Дакле, небо је у Библији потпуно материјални простор са одређеним географским координатама и оријентирима. Река је из Едема отишла у водени Рај; а затим се поделила на четири реке. Једној је име Писон: тече око целе земље Хавила, оне у којој има злата ... Друга река се зове Гихон [Геон]: тече око читаве земље Куша. Име треће реке је Хиддекел [Тигрис]: тече испред Асирије. Четврта река је Еуфрат (1. Мојс. 2 : 10-14). Очигледно је да је ово било место негде у Месопотамији, у границама садашњег Ирака или североисточне Сирије. Иначе, тамо се, према савременим научним сазнањима, налазило једно од места где је настало човечанство.

Али Рај није створен само као неко лепо и благословено место. Рај је првобитно створио Бог за људски живот. Није ни чудо што књига Постања ово место назива Рајем слаткоће. Међутим, та слаткоћа није била уживање у храни и лепој природи, јер је човеку је заповеђено да обрађује и чува Рајски врт (1. Мојс. 2:15), што је подразумевало да мора да ради. Главна ствар у Рају била је заједница са Богом. Овде је човек комуницирао лицем у лице са својим Створитељем. Религија, као обнављање везе са Богом, становницима Раја једноставно није била потребна: Адам и његова супруга, касније названа Ева, увек су стајали пред Богом, увек Га видели, слушали Га и могли су да разговарају са Њим у било ком тренутку... И све док је било тако, они су били бесмртни. Напокон, били су сједињени с Оним који себе назива водом живота (Јеремија 2:13).

Најстрашнија последица пада првих људи био је управо прекид заједнице са Богом: људи, који су веровали клеветнику Сатани и показивали неповерење у Бога, више нису могли да буду у Његовом присуству. То је постало очигледно када нису искористили ниједну прилику за покајање коју им је Бог дао. Прекинула се нит која је човека повезала са Дароватељем живота и он се нашао ван Раја. Нестала је главна ствар која је овај кутак света чинила Рајем - стварност Творчевог присуства, прилика да се размишља о Богу и разговара с Њим. Од тог тренутка, Рајски врт је постао само делић палог света. А комуникација са Господом је привилегија другог света, који се почео називати - Небо.

Друга теза: Од тренутка протеривања Адама и Еве, Библија више не говори о Рају, већ о Небу

На први поглед невероватна чињеница: Писмо ретко говори о Рају од тренутка када су се Адам и Ева протерани из Рајског врта! Међутим, овде нема ништа изненађујуће. Врт у коме су живели људи које је створио Господ изгубио је своју главну сврху - да буде место њихове комуникације са Створитељем. Престао је да буде Рај - место радости, љубави, истинског живота. Живот у емиграцији постао је напоран посао за људе. Њихов грех је променио начин живота целог света: престао је да буде природно станиште за Адама и Еву, постао је спољашњи, туђи. Сетимо се како је Божја дефиниција звучала палом човеку: ...земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити. (Пост 3:17-19). Од тада је сва твар, према апостолу Павлу, уздише и тужи с нама. (Римљанима 8:22).

У промењеном свету, окретање Богу постало је оптерећено радом. Није случајно што се реч Небо тако често користи у библијским књигама. Небо, високо и недостижно за човека, постаје симболично пребивалиште Бога. Али не небо које видимо кад дигнемо главу; ми, наравно, не говоримо о слоју земљине атмосфере. Чак се и псалмист Давид обратио Господу речима: Небеса су дело руку Твојих. То ће проћи, а Ти ћеш остати; (Псалам 102:26-27). Дакле, не говоримо о небу као таквом, већ о некој фундаментално другачијој стварности, коју хришћани називају духовним светом и која је тешко замислива за нас који немамо искуства живота ван земаљске стварности.

У Библији - и у Старом и у Новом завету - налазимо неке епизоде повезане са преласком праведника из стварности палог света у Божанску стварност. И сваки пут се то описује као успон на небо.

Пророк Илија је узнесен на небо "гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо." (Друга књига о царевима 2:9-11). Апостол Павле је однесен на небо (штавише, до трећег неба , то јест, јасно „изнад“ нама видљивих Небеса), што је и сам скромно описао као догађај који се догодио неком другом.

Трећа теза: У Новом завету реч „Рај“ користи се само три пута, и то свуда - у пренесеном значењу

Прво, Рај (παραδεισου) помиње сам Христос, обећавајући спасење распетом покајаном лопову, распетом поред Њега: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају. (Лука 23:43). Зашто је Онај који је, ходајући по земљи, непрестано проповедао о Царству Небеском, и пре Своје смрти изненада проговорио о Рају? Да ли је говорио о Рајском врту, где је некада живео првобитни Адам? Монах Нилус Синајски († 430) видео је у овоме само аналогију са Адамом: како је протеран из Раја и изгубио прилику да буде у близини Бога, тако се покајани разбојник враћа у заједницу са Богом.

Монах Максим Исповедник († 662) назвао је Исуса Христа новим Адамом. Као човек, Христос је испунио оно на шта је Адам позван: до смрти је остао веран и послушан Богу, није згрешио ни једним уздахом и тако је поново отворио пут ка Богу за цело човечанство. Умирући на Крсту, безгрешни Христос је исцелио човечанство од болести наслеђене од Адама - греха. А први који је излечен и такорећи, „враћен у Рај“ уместо Адама, показао се као покајани разбојник.

Друго, реч „Рај“ користи апостол Павле, описујући искуство боравка „на трећем небу“, што смо већ поменули. Знам човека у Христу који ... би однесен у рај, и чу неисказане речи којих човеку није слободно говорити (2. Коринћанима 12:3, 4). „Реч Рај је значајна и била је свуда позната“, стога је апостол користи само да би објаснио: био је тамо где је био Бог“, написао је свети Јован Златоуст.

И, треће, апостол Јован Богослов помиње Рај у својој књизи Откривења. Ова књига почиње писмима упућеним хришћанским заједницама у Малој Азији од стране самог Господа. И у првој од ових посланица - Ефеској цркви - обећава се: „који победи даћу му да једе од дрвета животног које је насред раја Божијег“ (Откр. 2:7). Под дрветом живота, свети оци су традиционално разумели самог Бога, Који има живот у Себи и даје га свима који су с њим сједињени у љубави, поверењу и међусобној отворености. На крају књиге Откривења, поново читамо о дрвету живота: сада оно расте у самом центру Небеског Јерусалима (Откр. 22:2) - град који симболично приказује „живот будућег века“, који чека све спасене после Другог доласка Господа Исуса Христа. Дакле, помињање древног Раја је својеврсно уметничко средство, објаснио је познати професор Санкт Петербуршке богословске академије Александар Павлович Лопухин (1852-1904). Свети Јован Богослов, такорећи, повлачи семантичку паралелу између зоре људске историје, која је започела у Рају, и њеног завршетка у Вечном Христовом Царству.

Не постоји ниједно место у Новом завету из којег бисмо могли закључити да нас очекује перспектива повратка у онај Рајски врт, из кога су некада били протерани Адам и Ева. Свуда је Рај само слика, метафора. Али слика и метафора - за шта?

Четврта теза: Царство Небеско није само место, већ и трансформисани однос са Богом и стање заједнице са Богом.

Истовремено, у Новом завету се непрестано чују речи о Царству Небеском (или Царству Божјем, које је исто). Први који је о њему говорио био је свети Јован Крститељ, чији је задатак био да припреми људе за сусрет са Господом: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мат. 3:2). Сам Исус Христос започео је своју беседу истим тим речима. Долазак Царства Божијег народу су најавили апостоли, које је Он послао да проповедају широм Јудеје и Самарије, па чак и до крајева земље (Дела 1:8).

Зашто су сви посебно говорили о Царству? Прво да нагласим да је Бог, Владар читавог универзума, на посебан начин приступио људима, дошао на земљу и Његова власт над светом сада је постала видљива, опипљива, јасна свима који желе да постану Његови поданици. То су потврдила бројна чуда - исцељење болесних, васкрсење мртвих, протеривање демона из људи, које је учинио оваплоћени Син Божији. Она су показала: где је Христос, тамо је Царство Божије.

И друго, Христос је рекао: "Царство моје није од овог света" (Јн 18:36), чиме су Јевреји изгубили наду у обнову израелског краљевства (потпуно земаљског), којим су у то време биле опседнуте њихове утицајне вође. Јевреји су сањали да ће њихова земља, у то време удаљена и безначајна покрајина гигантског Римског Царства, одбацити мрску моћ паганског Рима и обновити краљевску династију Давидових потомака. Желели су да Јудеја поврати своју пређашњу моћ и да поново држи околне народе у покорности. У том смислу су протумачена бројна пророчанства о Месији - сину Давидовом, помазаном краљу, позваном да спаси Израел. Јевреји су чекали тријумф победе над непријатељима и окупаторима, поновно уједињење са Палестином и обновом моћног и независног израелског краљевства.

Царство, о коме је Христос говорио, се радикално разликовало, не само од њихових идеја о будућности која је пожељна за Јудеју, већ и од било каквих описа земаљског Царства уопште. Било је толико различито, да је Христос морао да објасни о ком Царству говори, уз помоћ парабола - фигуративних прича, у којима су невиђено и невидљиво описивани кроз добро познате ствари и концепте.

На пример, Христос пореди Царство Небеско са малим семеном, једва видљивим голим оком, које је током времена клија и претвара се у велико разгранато дрво (Мт 13:31-32). У другој параболи Господ говори: "Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно." (Мт 13:44). Такође приказује Царство Божије као прелеп бисер: да би га купио сам, искусни трговац прода цело своје богатство - и на крају постаје много богатији него што је био (Мт. 13:45–46)...

Све ове (и друге) параболе имају нешто заједничко: говоре о нечему што површном спољашњем погледу није уочљиво, о нечему што је невидљиво свету, што се догађа у тајности, али трансформише све око себе. Временом ово постаје очигледно свима.

Царство Божије неће доћи на уочљив начин, - упозорио је Христос фарисеје, који су га питали: "Кад ће доћи царство Божије?" "Царство Божије неће доћи да се види; Нити ће се казати: Ево га овде или онде; јер гле, царство је Божије унутра у вама." (Лука 17:20) - одговорио је Христос. Царство Небеско је стање човекове заједнице са Богом и оне срдачне радости коју Господ даје таквој особи. Исто то неколико деценија касније, апостол Павле је проповедао: "Јер царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме." (Римљанима 14:17).

Речи о Духу Светом су веома важне у овом случају. Напокон, осећај смиреног самопоуздања кад знате да живите у истини, мир, радост - све су то чисто унутрашња стања. Чињеница је да се оваква стања људског духа не рађају сама од себе, већ само када је у њој присутан сам Господ - Дух Свети, трећа Личност Свете Тројице. Сваки хришћанин је позван да постане, према речима апостола Павла, храм Духа Светога (1 Кор. 3:16,17). И због тога се наш однос са Богом, наравно, мора радикално променити. Господ може ући у нас само ако Му се отворимо, заиста Му, безусловно верујемо. Као што деца верују родитељима. Као што је Адам некада веровао Богу.

Рајски врт је био лепо и блажено место на земљи у физичком смислу те речи. А Царство Небеско? У извесном смислу, ово је такође „место“ или „простор“ у којем се налази Бог и свако ко је с Њим сједињен, у коме Он пребива својим Светим Духом. Али ако и даље покушавате некако да назначите локацију Раја на мапи, онда са Царством Небеским ово дефинитивно неће успети. Овај простор нема граница: за човека који воли Бога и живи по Јеванђељу, он је свуда и ништа га не може одвојити од љубави према Богу.

На исти начин, додајмо, пакао није велика рерна са шерпама негде под земљом, већ стање човека који је остао без Бога, супротно Царству Небеском.

Лежећи испод сунцобрана на плажи и пијуцкајући коктел негде на Азурној обали, могу да кажем - макар и мало претерано - да се осећам као у Рају. Али никада ми не би пало на памет да кажем: „Ја сам као у Царству Небеском“. Царство Небеско је духовна стварност. Ово је радост - можда тиха и споља неприметна - особе која је прихватила верност Небеског Цара. И за њега више није толико важно да његов живот буде богат према земаљским мерилима. Може бити богат или сиромашан, здрав или болестан, млад или стар, може живети у сеоском дворцу или изнајмити собицу. Ништа му од овога не може одузети радост или јој додати било шта. Царство Божије не односи се на утеху и не на земаљске ужитке, већ на саму праведност и мир и радост у Духу Светом.

Пета теза: Када се молимо: „Да дође Царство твоје“, не мислимо само на загробни живот

Навикли смо да желимо Царство Небеско само за оне који су умрли. Замислите само шта ће се догодити ако неком кажете: „Царство вам Небеско!“. Жива и здрава особа у најбољем случају ће сматрати да је ово лоша шала. А можда се и озбиљно увреди.

У међувремену, Царство Небеско уопште није нека специфична стварност загробног живота. Пронаћи Царство Небеско значи вратити везу са Богом, ући у простор Духа Светога. Ово је задатак сваког хришћанина и решава се већ овде на земљи. Уосталом, као што је пре хиљаду година написао монах Симеон Нови Богослов (949.-1022.), Ко се није срео и сјединио с Богом у овоземаљском животу, неће га срести ни у постхумном свету: само наставља оно што је већ овде започео.

Када у Господњој молитви кажемо: „Да дође Царство твоје“, ми уопште не молимо Бога за наш брзи крај, па чак ни не журимо са Другим доласком. Молимо га да нам подари и, ако је могуће, свим људима, да се придружимо Његовом Царству сада, да данас постанемо грађани Неба.

То не значи нужно наш улазак у неку врсту радикалног сукоба са „земаљским Царством“. Ако ово „земаљско Царство“ - или, у нашој уобичајеној терминологији, држава - не захтева од својих грађана да живе према антихришћанским правилима, онда хришћанин може (и чак у извесном смислу мора) да поштује његове законе. Христос је заповедио да се цару да оно што је царево, а Богу Божије (Мт 22, 21)

Царство Небеско је могуће „узгајати“ у себи само испуњавањем заповести, трудом, обављањем духовног рада. И Господ је дао две главне заповести - о љубави према Богу и према ближњем и оне се не могу испунити одвојено једна од друге. Није ни чудо што је апостол Јован Богослов реторички питао: "који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, кога не види?" (1. Јованова 4:20). А апостол Јаков је образложио: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако, на пример, брат и ли сестра голи буду, или немају шта да једу, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не да им потребе телесне, шта помаже? (Јаков 2:14-16).

"Погледајте како се воле!" - тако су пагани говорили о хришћанима у првим вековима постојања Цркве, а ове речи су, боље од било каквих аргумената, убедиле људе да се придруже редовима хришћана. Књига Дела светих апостола забележила је невероватно јединство ранохришћанске заједнице у Јерусалиму: "А у народа који верова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко." (Дела апостолска 4:32). И ово је била видљива манифестација Царства Божијег на земаљском, а не у загробном животу.

На исти начин, ово Царство се манифестовало у животима многих хришћана, како давно умрлих, тако и наших блиских савременика, о којима су сачувана сећања очевидаца. На крају свог живота свети апостол Јован Богослов својим ученицима није рекао ништа, осим једне једине фразе која је изражавала све оно што је и сам научио од Господа: „Децо, волите једни друге“. Монах Серафим Саровски († 1833.) поздравио је све, ко год му је дошао, са радосним осмехом и поздравио: „Радости моја, Христос васкрсе!“ Познат као „сверуски старешина“, архимандрит Јован (Крестјанкин) разговарао је са људима (чак и први пут кад су се срели) на такав начин да су се у његовом присуству сви осећали дуго очекивано и вољено, осећали невероватан мир и радост ...

Живи пример ових и многих других људи уверава: Царство Небеско може постати стварност нашег живота, нема разлога да га „гурнемо“ негде ван граница нашег земаљског постојања. Друга ствар је што ми сами често не примећујемо живе „клице“ Царства Божијег, како у себи тако и у људима, са којима живимо, раме уз раме. Али овде је ствар само у нама. Гледамо у погрешном смеру, или можда затварамо очи? Али ако отворимо очи (што, наравно, захтева одлучност и напор), и ми можемо открити невероватну ствар. Можемо схватити да је Царство Небеско близу, одмах поред нас. Ово је радост и мир који су исконски људи имали у Рају, пред лицем Божјим, и који су доступни човеку данас, овде и сада.

Игор Цуканов
За Фондацију "Пријатељ Божији" превео Иван Попов
Извор: foma.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.